Михаило Меденица: Како би данас изгледала Церска битка – исповест модерног српског војника

Брате, какав смор, страшно! Трећи дан блејимо по планини, нигде кафића, нигде кладионице, нигде риба, бре! Сањам капућино и кроасане, тамо далеко, далеко до мога, бре! Не знам која им је ово фора, али је трула, кеве ми! Ако се не вратим из крвавог боја провери ми тикет у клаџи и реци мојима да сам храбро пао, као онда у мурији кад нисам хтео да друкам екипу из краја.

Батерија на мобилном ми је при крају, писаћу ти док траје. Зипа кад нигде не могу да је допуним, а од нас очекују неки морал, храброст, пожртвовање... Како, брате, кад ми мобилни не ради, таблет мртав одавно, нигде Wi-Fi, интернет кафе, ма ни једне цртице домета за нет! Надам се да је и непријатељу исти смор и да ће одустати од овог безумног фајта, јер не разумем чему све?! Није због рибе, није због паркинг места, није због лове, није због попреког погледа у кафићу - па због чега је, коју пизду материну?!

Мислим, ложе нас да је због кеве Србије и то, али то ми је баш трула фора, па не верујем! Раде нас на неку фору, сто посто, али, кажем ти, немам нет па не могу да провалим на чету о чему је реч? Е, једва чекам да заробим неког и отмем му мобилни, ћалета ми...

Шта раде рибице из краја?! Ако питају за мене не офири ме да сам у овој вукојебини - рекао сам да идем на Тајланд, па у Швицу да завршим неке комбинације и узмем лову.

Да видиш боју што сам набацио, к'о земљорадник, хахахах... Каква Будва, Цер је закон! Зезам се, наравно, Будва рулс! Брате, да видиш каквог ложијану имамо за команданта, сеља 200 на сат! Сав је у фазону: отаџбина, част, понос, победа, слобода... Знаш кад би с таквом жваком смувао неку рибицу код нас, никад, брате, никад, па ни тад, хахахах...

Где га поменух, јбт, ево га, сад ће опет да ми кења нешто, ухватио ме на зуб јер нисам хтео да изујем патике и оставим их у неком буђавом магацину! Зипа фору, ја њему "најке" он мени чизме, а нису никаква марка, кинезијада обична, и још он као љут на мене!

Е, морам да палим, изгледа да почиње фајт, куцкамо се касније, у паузи...

(Сат времене касније): Братеееее, какво шибање! Снимио сам мобилним, качим фотке на Фејс чим се докопам интернета, сви да лајкујете какав сам јунак, нови Обилић, Аркан, ово-оно...

Она ложијана од команданта кренуо први кад је почело срање, урла: "За мном, јунаци", истриповао се гадно, па кад је после 200 метара видео да нема никог иза себе, да видиш како је зашлајфовао назад.

Мислим, спремали смо се и ми за јуриш, али, брате, мојне да ми урлаш и наређујеш, то нису могли ни кева ни ћале, па не можеш ни ти, кажем му, а он ми прилепи шамарчину пред свима! Пази какав блам- пред свима, еј! Хтео сам да га набодем, али искулирао сам се, наватаћу га кад-тад негде у граду, па ћемо да видимо чија је кева ћелава...

Толико је сморио на крају да смо пошли за њим само да ућути (то је фотка број 2, видећеш, ја у јуришу, фора). Да видиш како смо улетели међу непријатеље, к'о џип у кружни ток, скроз сам ублатњавио патике, смор! Заробим првог, неки клиња, не диже из бенџа ни 50 кила, гарантујем, он се откинуо да га не рокнем, а ја извадио мобилни и питам: "Имаш можда резервну батерију за овај модел, брате"?!

Пази кад је имао исти, само новији модел, код нас га још нема. Заробим му ја моб, седнемо да ми покаже шта све има од функција, она ложијана се још шиба, а ми реч по реч кад клинац из Франкфурта, јбт!

Брате, Франкфурт, па тамо ми тетка шљака већ 30 година! Зипа кад сам планирао да запалим код ње од мобилизације, али ме ови душмани нахватали у бусу и довукли овде, као да ћу да берем траве за чај, хахахах... Ух, кад поменух траву, знаш какву је клинац имао, "мароканца", тебра... Сролали, одвалили се, ваљали се од смеха на ону нашу ложијану од команданта како се примио да деље непријатеља, ко ми оне спонзорушице, сећаш се?

И, добијемо ми њих ту на крају, ваљда, видим сви почели да пале, овај мој сеља слави, сав изломљен, ја с клинцем разменио бројеве телефона, договорили се да му се обавезно јавим кад дођем у Франкфурт, има јаку комбинацију за мене...

Вратим се међу ортаке, односно чету, почнем и ја да урлам: "Живела Србија"; "Живот дамо отаџбину не дамо"; "Звезда- шампион"; „Станија - Станија", кад онај дркаџија опет шамарчину...

"Где си ти служио војску, бруко једна, кукавице, издао си претке", чујем га како дроби, а звони ми у ушима од поклапаче.

"Како где, па у вртићу 'Зека', био најбољи војник, бре, клинци ме обожавали! А, за овај шамар видећемо се на трибини, ако имаш херца да се појавиш на некој утакмици! Сачекаћу те сам, са неколико ортака, па да видиш како се брани Србија и гине за њу", одбрусим му, пре него што ме је поклопила још једна шамарчина, и више се ничег не сећам... Сад сам ок, лома у болници, али кажу да ћу брзо гајби, са све неком медаљом, јбт! Истриповали да сам рањен на Церу, какав флеш?!

Ето, то би ти било то, браћала, зајебано скроз! Ја браним отаџбину док ти ладиш оно по кафићима, рибо! Стави прст на чело и размисли о животу мало, брате, постоје и други приоритети осим риба, зезања, сплавова... Резервна батерија за мобини и џепни модем за интернет, брате!

Како би иначе Србија знала за наше херојство да није тога и Фејса, кеве ти?!

Твој браћала, првопозивац и јунак Церске битке, где бој не бије свијетло оружје, већ га бије таблет у јунака.

(Михаило Меденица – Недељник)