Михаило Меденица: Ја бих молио за милост, а ти си молио за мене

 Колико сам те пута издао Господе, зашто ми прашташ?

Па, ја сам дао храстову шуму за распеће и исковао највеће клинове, зашто ми прашташ?

Зашто ми прашташ, па ја сам стајао на Голготи смејући Ти се док си плакао за мном?

Исковао сам тупе клинове да више боле, да молиш за милост, да вриштиш у болу а Ти…Ти си молио за мене…

Сећаш ли се, Господе, оног камена првог, и сваког за њим, и овог лица згрченог у злу, и осмеха звери док сам тукао по Теби?

Кућу сам срушио бирајући камење из темеља, оне најтврђе и најболније, да ти сваку кост преломим, а Ти си молио да не промашим, да ме руља не позна ко слабога, презре и пресуди…

Кућу сам сруши, ееееј, а Ти с распећа, крвав и сломљен први на мобу…

Себе си, уместо сваког камена који сам потегао да ти кости здробим, узидао!

Зашто си Господе најгорег највише волео?

Зашто? Од мене чак и нису тражили да те издам, желео сам, а Ти с распећа, под сунцем што ти је пекло крваве ране- молиш хлад за мене?!

Кажу ми да ме у молитвама помињеш, а ја те прећуткујем.

Верујеш у мене а у мојој руци још камен је…

Још кујем клинове, нека их, а ти ми се радујеш.

Зашто, Господе?

Колико зла да учиним да ме се одрекнеш?

Ти ниси ни једно па сам те се одрекао не желећи ни сребрњака за то.

Још бих платио за оно добро место на Голготи да гледам како молиш за милост, а ти си молио за мене…

Капака тешких од провреле крви гледао си на мене као на највернијег и најбољег, а ја…

Ја сам веровао да убијамо најгорег, а Ти да смо најбољи и да не жалимо, да замахнемо најјаче, да ми остајемо да сведочимо о…

Једини си дошао на мобу, Господе!

Себе си уместо сваког камена узидао…

Ранама си ми својим превио шаке подране од камења којим сам ти кости дробио и молио се да себи опростим, ти си ми све опростио…

Нико те није издао као ја, Господе, а волиш ме као да нисам дао најбољу шуму да ти највеће распеће сачине.

И још та шума листа и пева, и прошетам њоме радо, и чујем крошње како говоре да ме у молитвама помињеш…

Верујеш у мене а знаш какав сам, а ја сумњам у тебе а добро знам какав си!

Зашто, Господе?!

Зашто си ме поштедео кад те пожалио нисам?!

Онолико сам те пута издао, Господе, а Ти све ране моје видаш ранама својим.

Помени ме, Господе, још ми је камен у руци, а само Ти о најгорем с толико љубави сведочиш најбоље.

Ја бих молио за милост, а ти си молио за мене…

(безцензуре)