Mihailo Medenica: Biti Rus u Melitopolju oduvek značilo gledati i pred sobom i za sobom

 Zaporožje, Melitopolj, ni po čemu naročiti gradić, ništa što bi namernika svratilo u njega, pa opet – sve je svratilo u Melitopolj…

Ne manjine ukrajinskog naroda, nije sa njima bilo naročitih problema, ali sa manjinom koja je vladala kijevskim fašističkim ognjem i mačem – da!

„U ovom gradu, u čitavoj zaporoškoj oblasti Rusi su oduvek bili većina, koja je većinom morala da se izbori sa svako svoje pravo, bilo od Boga ili ljudi dato…“, veli Katja, žena u nekim sredovečnim godinama, no to se sa godinama kod Ruskinja nikada ne zna.

Nekako lepo i jednostavno stare, ne nose ih godine već one nose godine kako god žele pa čovek nije načisto da li razgovara sa devojkom ili majkom neke već stasale devojke, a za godine se, dabome, ne pita.

Toliko hrabar nisam, lud još manje…

„Verujte, nikada na Ukrajince nismo gledali sa podozrenjem ili nekim nipodaštavanjem, dok su oni, dobrim delom, nas oduvek smatrali nekakvom lošom kopijom sebe, robom sa greškom, ljudima čiji jezik, kultura, tradicija, žrtva, nisu previše dostojni ni pomena, niti poštovanja…“, bistrimo vetrovito popodne na klupi kraj spomenika palim crvenoarmejcima, ulice su bezmalo puste, ima još vremena do policijskog časa ali ljudi su već navikli…

To i jeste najtužnije, to što su navikli, to što je biti Rus u Melitopolju oduvek značilo gledati i pred sobom i za sobom.

„Deca su u školi učila o „Narandžastoj revoluciji“, lekcije i lekcije, o ukrajinskoj nadmoći, o svemu što je u Ukrajince unelo toliko vraga (tako govore) a tek po koje slovo o Otadžbinskom ratu, o zajedničkom stradnju, o žrtvi Rusije za sve, no…“, pomirljivo sleže ramenima ne zamerajući nikom ništa, što jeste pobeda sama po sebi, što jeste oslobođenje mnogo pre ruskih vojnika koji su oslobodili najveći deo zaporoške oblasti, to ih valjda i čini tako mladim i lepim…

Ruskinje, baš kao i Srpkinje – ogledaju se u ikonama, kao da je ponekad na nebu tesno anđelima pa neki strče na ovaj šar zemaljski i zatrepere krilima…

Život je život, nema te zapreke koja će ga zaustaviti, nema te muke koja se o čoveka nije razbila ko polen, tamo gde je čoveka zaista.

U Melitopolju jeste, divni su to ljudi puni one jednostavne vedrine. One što seti da je život dar a ne teret, da ga valja živeti a ne služiti ko kaznu bez prava na pomilovanje, da je za sve učinjeno i neučinjeno dovoljno reći: „Blagodarju…“, iako je front tek nekoliko desetina kilometara odavde.

Gine se na eho od grada, maltene, ali, opet, na sve ovi ljudi blagog srca odgovaraju to: „Blagodarju…“!

Suštinska je razlika između te čarobne reči i jednostavnog: „spasiba“- pred crkvom Svetog Đorđa smo, pred strojem čuvenih zaporoških kozaka, pred bratom Sergejem Nikolajevičem, čovekom osmeha, čovekom rata.

Prvo mu je Bogom dato, zaista je vazda nasmejan, drugim je od neljudi „darivan“ – rat nije želeo ali od rata nije uzmakao, kozak je to.

Pozvao je na zajedničku, bratsku molitvu, da zajedno celivamo konu, upalio je sveću za moje zdravlje, pomenuo moje kćeri u molitvni, on je sa fronta ali brine da se meni šta ne dogodi…to je „blagodarju“, to je blagodarim, to je to bratsko raspeće na kojem smo jedni drugima uteha i vasksrnuće.

Ćutimo dok ikone govore, šapuću, pominju nas po imenu, po dedovima, po praunučadi, znaju nas vekovima prošlim i budućim…

Ćutimo za žive, ćutimo za pale, ćutimo za žive koje će sutra drugi neko oćutati za pale…

Čitav se dan sabrao u plamičak voštanice, u onu kap voska što na tren zapeče, pre nego što se brzo sjuri niz dlan.

Dan je bio dugačak, predugačak.

Kao u inat u njemu se sabralo više sati nego što sam mogao poneti, podneti…

Iz Simferopolja, s Krima smo pošli jutrom, hladnim i kišnim jutrom što se negde usput odobrovoljilo i rasanilo.

Donekle jednim automobilom, a odatle, gde god to bilo, drugim, iz jednog života u drugi, doslovno.

U pratnji dvojice vojnika, braće, tu su zbog naše sigurnosti, no opet – iz jednog života u drugi a samo korak iz automobila u automobil…

Kako je njima kada je nama ovako..?

Mlađi od mene, daleko mlađi, rekao bih po očima, ostalo je pod maskom, na šta ćeš više od očiju..?

Kako li je njima?

Čekaju li ih majke, devojke, žene, deca, dom, šta god, ko god?

Koliko su jada videli, koliko će ga još videti, vide li ovo beskrajno zelenilo i to more, tu vaseljenu žutih cvetova kraj puta, ili su se oči umorile da vide šta do jada..?

Kako li je njima? Čeka li ih ko, žure li kome kad skinu te marame s lica?

Zaporoška oblast je bezmalo oslobođena čitava, s početka se najviše govorilo baš o Melitopolju, veđa je Krima i Donbasa…

„Nisu se nacisti povlačili pred nama kad smo krenuli već bežali, trčali, leteli bi da su imali krila jer su znali šta su činili ruskom narodu u Ukrajini, a mi…“, oni su samo želeli da budu svoji na svome.

Ni stope na tuđem, ni šaku zemlje koju im pradedovi nisu sejali, ništa neba pod kojim im nisu domovi i grobovi.

Stali smo da popijemo kafu, retku i gorku, s pogledom na ukrajinske grudbrane i utvrde, nekdašnje.

Zaludu kafa kad oni stoje i čuvaju nas. U čemu uživam, šta meračim, moje jutro u zelenilu bez kraja, a njihovo..?

Dan je zaista bio težak za poneti. Podnese čovek, al nekad je preteško poneti, a ovde, u Novorusiji dane zaista sviješ pod mišku i poneseš, pa ako ih gde zagubiš…

„Kozaci su ratnici vrline. Ne samo borci u ratu već i u miru jer sačuvati tradiciju, veru, čast, ime, sve vredosti porodice i doma…isto je što i sačuvati otadžbinu u ratu i od rata. Kozak je u ime Boga i slavu Boga! Kozak se svakog dana bori na najtežem megdanu, da uvek bude bolji od sebe kakav je bio juče…“, dan se napokon umorio, ili se udavio u ovoj flaši votke iz koje neko doliva i doliva i doliva…

Jedino piće koje ne volim, jedino piće koje bih sad popio, koje pijem, ma koje drugo da je na stolu.

U slavu, u zdravlje braće!

Sergejevi smo gosti. Puna trpeza, pune duše, pune čaše, zdravice pune Srbije, oči suza…

Na mene je red da nazdravim.

Majkama! Njima podižem ovu čašu! Srspkim i ruskim majkama koje su nas rađale, koje nas rađaju, koje će nas rađati da živimo i stradamo jedni za druge, jedni uz druge, za istinu, pravdu, Hrista…

Za naše mučenice, svetice, za sve njihove suze i osmehe, za majke koje su čekale sinove i kad su znale da…

Za Srbiju, za Rusiju – i to su majke!

Kotrlja votka ko kamen niz grlo, reže i para, ali prija.

Dan je bio težak i za podneti i za poneti, a kako je tek njima?

Odlijemo po gutljaj, tresne o zemlju u ove tihe sate ko topot kozačkih konja…

Za braću koju će sutra drugi neko oćutati…

Front je tek nekoliko desetina kilometara odavde…

Neke će majke čekati sinove iako znaju da…

Samo su želeli da budu svoji na svome, ni šaku zemlje na kojoj im pradedovi nisu sejali, ništa neba pod kojim im nisu domovi i grobovi…

(IN4S)