Matija Bećković: Fusnota je najskuplja srpska reč

U Trebinju, na tradicionalnoj manifestaciji „Dučićevi dani”, na Blagovesti, u danu kada se Jovan Dučić upokojio, u Hercegovačkoj Gračanici, njegovoj večnoj kući, na Crkvini, predstavljene su dve nove knjige Matije Bećkovića: „Najvažnija srpska reč” i „Najskuplja srpska reč”, koje je objavio DOB iz Gacka. U Muzeju Hercegovine predstavljen je zbornik radova „O pesmama, poemama i poetici Matije Bećkovića”, s prošlogodišnjeg naučnog skupa u Trebinju. S pesnikom smo razgovarali o najvažnijoj i najskupljoj srpskoj reči, o Srbiji danas, o onome šta nas čeka i šta nam valja činiti.

Koja je danas najvažnija srpska reč?

Kandidat sam, tim se dičim.

Šta je ostalo od Kosova – najskuplje srpske reči?

Najskuplja fusnota.

Već neko vreme vodi se polemika oko zemnih ostataka Nikole Tesle. Šta je, po Vama, najbolje rešenje?

Sve bi bilo jednostavno kada bi postojao minimum zdravog razuma. Pitanje je da li je došlo vreme da se prekine njegovo posmrtno mučeništvo – ili nije? To pitanje se ne bi ni postavljalo da je Teslina poslednja želja bila da bude spaljen i da njegov prah počiva u njegovom muzeju. Ali, nije. Tesla je sahranjen po pravoslavnom obredu, a potom izvađen iz groba i spaljen. Ne znam za takav zločin – sem u slučaju Nikole Tesle i Svetog Save.

Crkva, kojoj je njegova porodica dala četrdeset pravoslavnih sveštenika i dvojicu vladika, a i on sam je bio neka vrsta belog monaha – odavno je odlučila da se njegov prah položi u Hramu Svetog Save, ali odluka Sabora nije sprovedena. Očekujem da se oglasi i SANU, čija je dužnost da brine o svojim preminulim članovima. Tako bi se okončao zločin nad njegovim zemnim ostacima.

Prenos Slobodana Jovanovića obavljen je, gotovo, ilegalno. Kako to objašnjavate?

Sve što je važno – u Srbiji nije javno. Pa ipak „srpski Volter”, kako je nazvan Slobodan Jovanović, nije sahranjen noću. Nadamo se da će naknadno i na njegovoj nadgrobnoj ploči biti uklesano ko je on bio.

Oko rehabilitacije generala Mihailovića – veće je uzbuđenje u Zagrebu i Sarajevu, nego u Beogradu. Kako to komentarišete?

Srbija je nalupana zemlja i izgleda da više nema nijednu osetljivu tačku na kojoj bi davala znake života, trzala se i uzbuđivala. Sudstvu se, opravdano, zamera da nije nezavisno, a sudu unapred preti ako se usudi da bude nezavisan. Iz te beskrajne, bizarne priče, za ovu priliku bih izdvojio slučaj bez presedana, a tiče se predsednika SAD Harija Trumana. Naime, on je generala Mihailovića, pored živog maršala Tita, odlikovao jednim od najvećih američkih odlikovanja i to – posmrtno i posle rata. Onda kad o njemu nije bilo tajni, koje De Gol, možda, nije znao kad ga je odlikovao. Znači, ovo najveće priznanje – došlo je pošto je Mihailović uhvaćen i suđen, pošto je podneta optužnica, saslušani svedoci, izvedeni dokazi, doneta presuda i izvršena egzekucija. Hari Truman je sve to ignorisao, previđajući svu našu istoriografiju, pravdu i pravosuđe. Ako je general Mihailović izdajnik, fašista i saradnik okupatora – nije li to isto i Hari Truman – koji ga ordenuje?

I to nije bilo dovoljno, nego je američki ambasador posle svega, čitave biblioteke doktorata, knjiga i filmova o Mihailovićevoj saradnji sa okupatorom, koliko juče, nedavne 1995. godine, taj orden, usred Beograda, uručio njegovoj ćerki. I sve je to prošlo bez demarša brojnih antifašista, bilo naših, bilo onih iz susedstva. Da je odlikovan neki drugi, od tolikih nacističkih glavešina, ne verujem da bi im to tako prošlo, ali ovde im se može.

SANU je nedavno odbila da distribuira, u redovnoj razmeni – „Magnum crimen”. Kakav je Vaš stav o tome?

Ni SANU se više ne uzbuđuje tek tako. Spisak njenih grehova je podugačak da bi sebi dozvolila da mu dodaje nove. Makar se radilo i o razmeni knjiga.

Prevodioci imaju problema s vašom poezijom. Da li će je prevoditi na crnogorski jezik.

Polako. Tek su preveli Njegoša. Ja ću, možda, doći na red tek posle narodne poezije.

U jednom svom eseju ste rekli da je u „ćutanju budućnost poezije i jezika”. Šta ste pod tim mislili?

Svaki govor je prevaziđen. Najsuvislije govori tišina. Ko se služi rečima – samo pokazuje slab karakter. I onom koji sedi pored tebe – možeš da se obratiš mejlom ili es-em-esom, pa on nek bira kad mu se tvoja energija konzumira, i može da odluči da li će tekst da obriše ili da čita. Najjači igrači – odavno ćute. Ko govori ćutanjem, dobija na snazi i harizmi. Misao više odjekne ako se ne kaže, ako se otćuti. Prvi koji se seti da se samo potpiše na kraju datog prostora – postaće novi mesija, a njegova misao sama će ustati iz dubine praznog papira. Približava se dan kada će na kraju bele stranice biti samo potpis autora. Beli papir više govori od planinskih venaca crnih slova. Poezija će povratiti staru slavu kada svi prestanu da pišu.

U Srbiji je u toku predizborna kampanja. Šta očekujete?

Kad god se u Srbiji tresla gora – rađao se onaj gigant od tri slova. Ta tradicija, ni ovog puta, neće biti izneverena.

Razgovarao: Zoran Radisavljević

(Politika)