Матија Бећковић: Фуснота је најскупља српска реч

У Требињу, на традиционалној манифестацији „Дучићеви дани”, на Благовести, у дану када се Јован Дучић упокојио, у Херцеговачкој Грачаници, његовој вечној кући, на Црквини, представљене су две нове књиге Матије Бећковића: „Најважнија српска реч” и „Најскупља српска реч”, које је објавио ДОБ из Гацка. У Музеју Херцеговине представљен је зборник радова „О песмама, поемама и поетици Матије Бећковића”, с прошлогодишњег научног скупа у Требињу. С песником смо разговарали о најважнијој и најскупљој српској речи, о Србији данас, о ономе шта нас чека и шта нам ваља чинити.

Која је данас најважнија српска реч?

Кандидат сам, тим се дичим.

Шта је остало од Косова – најскупље српске речи?

Најскупља фуснота.

Већ неко време води се полемика око земних остатака Николе Тесле. Шта је, по Вама, најбоље решење?

Све би било једноставно када би постојао минимум здравог разума. Питање је да ли је дошло време да се прекине његово посмртно мучеништво – или није? То питање се не би ни постављало да је Теслина последња жеља била да буде спаљен и да његов прах почива у његовом музеју. Али, није. Тесла је сахрањен по православном обреду, а потом извађен из гроба и спаљен. Не знам за такав злочин – сем у случају Николе Тесле и Светог Саве.

Црква, којој је његова породица дала четрдесет православних свештеника и двојицу владика, а и он сам је био нека врста белог монаха – одавно је одлучила да се његов прах положи у Храму Светог Саве, али одлука Сабора није спроведена. Очекујем да се огласи и САНУ, чија је дужност да брине о својим преминулим члановима. Тако би се окончао злочин над његовим земним остацима.

Пренос Слободана Јовановића обављен је, готово, илегално. Како то објашњавате?

Све што је важно – у Србији није јавно. Па ипак „српски Волтер”, како је назван Слободан Јовановић, није сахрањен ноћу. Надамо се да ће накнадно и на његовој надгробној плочи бити уклесано ко је он био.

Око рехабилитације генерала Михаиловића – веће је узбуђење у Загребу и Сарајеву, него у Београду. Како то коментаришете?

Србија је налупана земља и изгледа да више нема ниједну осетљиву тачку на којој би давала знаке живота, трзала се и узбуђивала. Судству се, оправдано, замера да није независно, а суду унапред прети ако се усуди да буде независан. Из те бескрајне, бизарне приче, за ову прилику бих издвојио случај без преседана, а тиче се председника САД Харија Трумана. Наиме, он је генерала Михаиловића, поред живог маршала Тита, одликовао једним од највећих америчких одликовања и то – посмртно и после рата. Онда кад о њему није било тајни, које Де Гол, можда, није знао кад га је одликовао. Значи, ово највеће признање – дошло је пошто је Михаиловић ухваћен и суђен, пошто је поднета оптужница, саслушани сведоци, изведени докази, донета пресуда и извршена егзекуција. Хари Труман је све то игнорисао, превиђајући сву нашу историографију, правду и правосуђе. Ако је генерал Михаиловић издајник, фашиста и сарадник окупатора – није ли то исто и Хари Труман – који га орденује?

И то није било довољно, него је амерички амбасадор после свега, читаве библиотеке доктората, књига и филмова о Михаиловићевој сарадњи са окупатором, колико јуче, недавне 1995. године, тај орден, усред Београда, уручио његовој ћерки. И све је то прошло без демарша бројних антифашиста, било наших, било оних из суседства. Да је одликован неки други, од толиких нацистичких главешина, не верујем да би им то тако прошло, али овде им се може.

САНУ је недавно одбила да дистрибуира, у редовној размени – „Magnum crimen”. Какав је Ваш став о томе?

Ни САНУ се више не узбуђује тек тако. Списак њених грехова је подугачак да би себи дозволила да му додаје нове. Макар се радило и о размени књига.

Преводиоци имају проблема с вашом поезијом. Да ли ће је преводити на црногорски језик.

Полако. Тек су превели Његоша. Ја ћу, можда, доћи на ред тек после народне поезије.

У једном свом есеју сте рекли да је у „ћутању будућност поезије и језика”. Шта сте под тим мислили?

Сваки говор је превазиђен. Најсувислије говори тишина. Ко се служи речима – само показује слаб карактер. И оном који седи поред тебе – можеш да се обратиш мејлом или ес-ем-есом, па он нек бира кад му се твоја енергија конзумира, и може да одлучи да ли ће текст да обрише или да чита. Најјачи играчи – одавно ћуте. Ко говори ћутањем, добија на снази и харизми. Мисао више одјекне ако се не каже, ако се отћути. Први који се сети да се само потпише на крају датог простора – постаће нови месија, а његова мисао сама ће устати из дубине празног папира. Приближава се дан када ће на крају беле странице бити само потпис аутора. Бели папир више говори од планинских венаца црних слова. Поезија ће повратити стару славу када сви престану да пишу.

У Србији је у току предизборна кампања. Шта очекујете?

Кад год се у Србији тресла гора – рађао се онај гигант од три слова. Та традиција, ни овог пута, неће бити изневерена.

Разговарао: Зоран Радисављевић

(Политика)