Matija Bećković: Duško Radović bi danas bio heroj Tvitera

Malim slušaocima prvi se obratio sa „Poštovana deco“, a smehom i uz melodiju „U ranu zoru...“ godinama je budio Beograd.

U subotu, 16. avgusta, biće tri decenije od smrti najvećeg mrguda među decom Dušana Radovića (1922-1984).

- Dušan Radović je, kada bi hteo nekoga da pohvali najviše što može, kazao da je pismen, a to znači produhovljen. Ako je nepismen, aljkav, prost, to je bila najteža diskvalifikacija - kaže akademik Matija Bećković.

Radović je o sebi govorio da je „šnajderka koja šije po kućama“.

- Kada je objavio svoje rečenice u džepnom izdanju „Bigza“, napisao mi je: „Ovo malo mrva koje će ostati posle mene“. Međutim, te mrve su nešto najdragocenije što ima naša pisana reč. On je bio učitelj modernoga mišljenja i besede. Ima više poezije u razglednicama koje je Radović slao prijateljima s puta nego u mnogim knjigama - ističe sagovornik.

Duško je, kaže Bećković, mnogo voleo nove izume.

- Šteta što nije dočekao ovu kompjutersku eru. Brzo je napustio olovku, lako prešao na flomaster, a najviše je pisao direktno u pisaću mašinu. Mislim da bi bio jedan od heroja Fejsbuka i Tvitera, kao što i sad caruje pošto svi hoće lepo da formulišu, a najlepše nađu kod njega - kaže Bećković.

Pamtićemo ga i po kultnim emisijama „Na slovo na slovo“, „Hiljadu zašto“ i „Poletarac“. Generacije i danas stasavaju uz njegovog „Strašnog lava“ i „Kapetana Piplfoksa”, a oni malo stariji pamte njegove duhovite komentare i satirične doskočice kojima je godinama budio Beograđane na talasima Radija Studio B.

Na 23. sprat Palate Beograd stizao bi pešice već u pet ujutru da bi pred mikrofonom bio tačno u 7.15. Prijatelji i kolege opisivali su ga kao strastvenog pušača i zvali su ga Tmuša jer je dolazio s mrakom i bio namrgođen.

- Odlagao bi šešir i štap, i pre nego što počne da kuca istresao bi sav kovani novac u praznu teglu od eurokrema - kaže Stanko Brković, u to vreme izvršni producent Studija B.

Iz šale je molio komšije čija se kuća videla iz studija da pomere veš koji se danima sušio - i on je ubrzo sklonjen!

- Prijatelj koji se vraćao iz Pariza došao je na Železničku stanicu i potražio taksi, a taksista mu je rekao kako mora da čuje Duška Radovića, pa ako može da sačeka, on će ga povesti. To što je govorio, prepričavalo se i uz to se dodavalo da je rekao nešto što nije, pogotovo neke opasne rečenice - kaže Matija Bećković.

Komentari poput: „Na Kosovu su nam demonstracije velike kao da su manifestacije“ i „Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih“ označiće kraj kultne emisije „Beograde, dobro jutro“.

- Ivan Stambolić je tada došao i teška srca predložio mu da se malo odmori. Čika Duško je kasnije, odgovarajući na pitanje zašto je emisija ugašena, u svom stilu rekao: „Radio sam dok su slušali. Kada su počeli da me prisluškuju, prestao sam“ - dodaje Brković.

Pozivan je i da se vrati, ali je odbio: „Jesam mali čovek za radio, ali se ne palim i ne gasim na dugme“.

Partizanovac

Duško Radović bio je vatreni navijač Partizana.

- Živeli smo u Košutnjaku i čuveni fudbaler Crvene zvezde Rajko Mitić nam je bio komšija i Duškov dobar prijatelj, s kojim je navijao za crveno-bele. Ipak, u jednom trenutku je počeo da prati omladinsku ekipu komšija s Jusufijem, Šoškićem i Miladinovićem koja je harala Evropom i u tom trenutku je zavoleo Partizan - otkrio je u jednom razgovoru Duškov rođeni brat Brana.

Matija Bećković se seća kako je svojoj majci kazao za koga Duško navija, a ona se čudila kako može jedan tako pošten i pametan čovek da navija za Partizan.

- On je kazao: „Da, tačno. Navijam za Partizan, ali sam objektivan“. Na račun partizanovaca sam pisao razne tekstove, između ostalog, da za taj tim mogu navijati samo ljudi čeličnog zdravlja. On je pisao tekstove, pesme i te divote u „Partizanovom vesniku“ i predavao se tome do kraja. Bila je to naša najprijateljskija zabava - kaže Matija Bećković.

Ljubivoje Ršumović: Najmudrija srpska glava

Po svedočenjima i mudrijih od mene, Dušan Radović je najmudrija srpska glava dvadesetog veka. Srbija toliko kvalitetnog rada u jednom Radoviću i toliko plemenite duše u jednom Dušanu teško da je imala u prošlosti, i teško da će imati u skoroj budućnosti.

Bio je „srećni gost života“, ali je srećnima učinio generacije dece, tako što ih je učio da misle, da se raduju životu, da vole otadžbinu kao što vole oca i majku. Reforma obrazovnog sistema bez njegovih ideja je mlaćenje prazne slame. Stvaralaštvo za decu bez „Dušanovog zakonika“ o tome kako treba pisati za decu i raditi s decom bilo bi presipanje iz šupljeg u prazno.

Srpska akademija nauka i umetnosti bez imena Dušana Radovića je invalidna ustanova. Samo srpska epska poezija s Njegošem na čelu može da bude mera etičkim normama i moralnoj čvrstini koje je posedovao Dušan Radović. On nije bio samo narodni, on je bio narod.

Srećni su oni koji su ga znali živog. Srećni će biti oni koji pročitaju ono što je pisao i govorio. On je zaslužio sve što nije dobio, i nije se ljutio, jer je od Boga dobio najviše.

Beograd je veliki dužnik Dušanu Radoviću: ćutanjem je propratio ideju da se jedna njiva na Zvezdari („Spomen-njiva Dušana Radovića“) svake godine ore i đubri, zaliva i okopava, da se seje kukuruz ili pšenica, da se žanje, vrše, melje, i da se od tog brašna mese i peku hlebovi, i dele gladnima, siromašnima i ubogima. Da to radi omladina zemlje ove („zbijajmo se u redove“), da tako, i tom onomatopejom socrealističkog doba u kojem je Duško radio, svake godine RADOM na grudima majke Zemlje, veliki Beograd odaje počast svom velikom građaninu, radniku i stvaraocu.

Matija Bećković: Dušan Radović - priznati genije

Dušan Radović

Priznati genije

Nepriznate književnosti

Dušan Radović

Obožavao je svog oca

Mašinovođu

Uglješu Radovića

I žalio što ne ume

Da napiše poemu o njemu

Verovao je da bih ja umeo

I nagovarao da to učinim

Navodeći do u reč

Šta u njoj da piše

I kako da izgleda

Napiši je ti onako

Kako misliš da bih je ja napisao

I biće bolja

Od svega što bih ja mogao

I da sanjam

Ali nije napisao

Ni on moju

Ni ja njegovu

Ostala je pesma

Koju nismo umeli da napišemo

(Sonja Šulović - Blic)