Љубодраг Стојадиновић: Еволуција Ане Брнабић

 Од нежног, деликатног бића на почетку наглог политичког узлета, Ана Брнабић се преметнула у ударну режимска песницу. Тај преображај је кафкијански по својој литерарној симболици, мада у овој фази свог агресивног развоја, премијерка добија обрисе мистер Хајда, као извор јаке нелагодности у магли и месечини.

Премијерка је далеко од центра моћи, све што показује као сопствену снагу и амбицију да буде гвоздена леди, то јој је удељено као тегоба коју се себе скида њен шеф, давно преморен у својим бескрајним, празним вербалним опитима.

Није потребно да поштованог читаоца замарам навођењем премијеркиних испада, осим јавног „просипања“ тамо ничега и нема. Али једна је изјава постала лозинка мисаоног слома АБ, оксиморон, антитеза која почиње и окончава се у недостатку смисла: не разумем како да разумем!

То је дирљива интроспекција у сопствени мисаони систем, који је ипак образложио суштину ствари: да би се нешто појмило, морало би се знати како се то ради. Али, такав подвиг није могућ, јер мислилац не зна пут до спасења. Не том се нивоу, наравно, круг не затвара. У свом свету, премијерка види само оно што тај свет чини, све што се у такву (оскудну) замисао не уклапа, то је квар у идеално замишљеној машини. Она је механичар, особа задужена да се бави инцидентима који сенче њену утопију.

Њено бављење медијима који су изван контроле „шефа“, јесте опсесивни подухват, са скоро довршеном мисаоном инверзијом. Поново је нестало разумевање о путевима разумевања, па је лист Данас тешка дневна тема за Ану Брнабић. То је предмет њених анализа, замисао о томе какву штету те новине праве њој лично, а посебно ономе кога јавно заступа у својим фантастичним испадима.

Данас је очигледно лист чија је намера да напада и коначно упропасти Вучића и дете Данила, бар судећи по насловима које је Ана тако разумела. Она није дужна да увек изнова схвата суштину медија, као ни било шта друго. За њен посао, такав напор је сувишан.

Тек кад је беспомоћна, премијерка постаје насилни изасланик нечега што јој даје уверење да се бави државним питањима. Њен претећи тон постаје непријатан шкрипући звук, а поенте нејасне и противречне. Но она ипак удара све око себе, не могући да у том подухвату избегне самоповређивање. То је чини чвршћом, пуном поуздања у оно што увек изнова постаје.

Ономад су враћене неке сцене из 2016, које показују улогу Вељка Беливука и његовог тима у подешавању изборних резултата у Србији. Наравно, силом и утеривањем страха. Та група Вучићевих пријатеља, прерушена у кловнове, дошла је у Владимирце код Шапца, да би спречила формирање власти која није напредњачка.

То је напросто најбољи део историје ове клике, од тога се не може утећи. Нико не може, осим Ане Брнабић задужене да објасни о чему је реч. И она је, наравно, освајање власти уз помоћ мафијашких одреда, изгубљена у преводу својих енигматских замки, објаснила језиком који није могуће разумети.

Рекла је да о томе не зна ништа, али је сигурна да то није тачно.

Овакав заплет у једној сажетој реченици, много је више од литерарне или политичке фикције. Или од принудне грешке у немоћи да се формулише једна (проста) реченица. То је мудрост настала и реализована из две, насмрт сукобљене премисе: не знам ништа, али није тачно. Није тачно то што не знам, иако не знам шта је тачно. Ако нешто не знам, а не знам ништа, сигурно је да то није истина. Мада, не би могло да буде тачно и ако знам.

Тако је Ана еволуирала до сувласника сентенце која је приписана Сократу: знам да ништа не знам. Сократ је то знао, али Брнабић не. Из своје непоуздане машине за творбу мисли, она емитује оно што јој дође, ако дође било шта. Тако објашњава и све око себе, нас као конзументе тих секреција, штету коју њеном миру у Јованкином дворцу наносе сви које оне не разуме. И због тога је почела да се љути на све који не разумеју њу.

Тако се долази до неког конца еволуције и кључне недоумице, која је ипак неразрешива: чиме се уопште бави та жена?

(Пешчаник.нет)