Leonid Rešetnjikov: Kriza Zapada je velika pouka

U filmu Ruskog instituta za strateška istraživanja kriza Zapada predstavljena je kao civilizacijska i najveća kriza zapadne dominacije u istoriji.

Širjajev: „Ma koliko da je to paradoksalno, kriza u Evropi, kriza zapadne civilizacije, može da nam bude od koristi. Mi smo se izlečili od komunističke bolesti, a sada gledamo propast liberalne ideologije, slom mitova o postindustrijskom društvu, o slobodno samoregulišućem tržištu, o multikulturalizmu, o bezalternativnosti inostranih investicija, o navodnom primatu finansijskog tržišta, o neizbežnosti globalizacije i neophodnosti da država napusti ekonomiju. Kao što vidimo, sve to je dovelo do sloma evropskog modela, ali je najbitnije da sami shvatimo da se u osnovi svega nalazi odustajanje od istine.

Od devedesetih godina smo imali naviku da se sa pijetetom odnosimo prema svemu što dolazi sa Zapada. Posebno prema svemu što je evropsko. Prema evropskoj kulturi, evropskim vrednostima, čak i prema renoviranju enterijera po evropskim standardima – evroremontu. Sve je to za nas bio znak najvišeg kvaliteta ili čak cilj, a često – san i gotovo religija. 

U vreme famoznog trijumfa liberalizma '90-tih godina bili smo pelcovani negativnim doživljavanjem samih sebe, sa mističnim pokloništvom pred Evropom. Onom istom Evropom koju je Mihail Jakovljevič Danilevski nazivao tuđom nečistom silom. 

Mihail Nikolajevič Širjajev, analitičar: „To sada više nije tako. Otreznili su nas bombardovanje Jugoslavije, uništenje Iraka, rat u Gruziji i uništenje Libije. Dolazak na vlast, početkom 21. veka, Putinove ekipe pred nas je stavio drugačije zadatke koji se u korenu razlikuju od bezumlja 90-tih godina. Slava, patriotizam i Otadžbina prestali su da budu pogrdni, a Zapad je prestao da bude zemlja čuda. Bez obzira na događanja u Evropi, to što se dešava sa Evropom pretvara se u nevericu i neverovatni san – oksimoron. Naš bivši ideal je u agoniji.“ 

„Sa prevarantima Grcima ne treba drugačije da se ponašate. U suprotnom, oni će nam sesti za vrat“ („Le Mond“). 

„U početku Grci, zatim Irci, zatim... prestanimo konačno da plaćamo za svakog u Evropi“ („Bild“). 

To su reakcije evropske štampe, to pišu jedni o drugima. Englezi ne vole zonu evra u celini, Francuze uznemiruju Grci, Nemcima su svi dosadili, pri čemu je interesantno to što negativan odnos jednih prema drugima nemaju samo evropske novine i časopisi i bivši političari već i političari koji su još na vlasti. 

„Hoće li ta balkanska republika da ostane u evrozoni? Da ili ne? Ukoliko Grčka i dalje ne želi da se povinuje, ona od nas neće dobiti više ni cent“ (predsednik Francuske Nikola Sarkozi). 

„London je stalno izložen napadima evrokrata, čija je politika u suprotnosti sa nacionalnim interesima Velike Britanije“ (premijer Velike Britanije Dejvid Kameron) 

Evropska kriza kod nas (u Rusiji) još izaziva iznenađenje, bez obzira što je nekadašnju očaranost Evropom odnela reka zaborava. A u zemljama Istočne Evrope, koje hrle bilo u Šengensku zonu ili zonu evra, sve u svemu u Evropsku Uniju, tu krizu mnogi jednostavno ne primećuju. 

Leonid Petrovič  Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja: „Sada mnoge zemlje Istočne Evrope – naši bivši saveznici, saveznici Sovjetskog Saveza, bivši članovi Varšavskog pakta i Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) – sve te zemlje aktivno rade na tome da postanu članice EU ili da ojačaju svoje pozicije u EU. Tako da često pomisliš da li te zemlje uopšte razmišljaju šta se dešava u Evropi, u svetu u celini ili u SAD. Dakle, da li te zemlje uopšte primećuju šta se dešava u ekonomskoj oblasti? Ne želim da govorim o politici, ali zar ne primećuju krizu i preteće tendencije koje vode raspadu EU, raspadu ekonomskog sistema Zapada?! Ovo što rade Bugarska, Rumunija, Slovačka – neko od njih je već ušao u Šengensku zonu, neko nije – podseća na težnje ka samoubistvu. Na ukrcavanje na brod koji će potonuti.“ 

Kada razgovarate sa politikolozima i ekonomistima iz tih zemalja – osećate da i oni znaju da stvar ide prema katastrofi? 

Rešetnjikov: Nerazumna mržnja rukovodstava istočnoevropskih zemalja prema Rusiji ne daje našim susedima da vide realnost, da ocene perspektive zone evra i EU. Međutim, mi bi trebalo da uvek pouzdano znamo tekuće stanje i stvarni položaj naših zapadnih partnera. Upravo zato bi trebalo da razumemo kakva je situacija ekonomije u EU u ovom trenutku. 

„Mastrihtski kriterijumi evrozone pretpostavljaju da su vlade dužne da održavaju ukupan nivo državnog duga niže od 60 odsto BDP. Trenutni zajednički nivo duga u evrozoni iznosi 89 odsto od BDP. Dopušteni nivo državne zaduženosti ne prelazi dopuštenu granicu samo u perifernim ekonomijama EU (na primer, grčki koji je 166 odsto ili portugalski 106 odsto), dok u njenom jezgru, u Nemačkoj, državni dug iznosi 83 odsto, u Francuskoj 87, a u Italiji 121 odsto“(list „Ekspert“, broj 48). 

Dakle, sve evropske ekonomije su se našle u dugovima. Čak je i sama Evropska Unija, po svojoj ekonomskoj situaciji, dužnik. Kako se to moglo desiti? 

Pavel Vladimirovič  Zaharov, viši naučni saradnik odeljenja međunarodnih ekonomskih istraživanja RISI: „Uzroci su prilično jednostavni. Radi se o tome da je u prvoj polovini 2000-tih godina u Evropi bio tzv. kreditni bum, povezan sa uvođenjem jedinstvene evropske valute – evra – i širenjem zone evra. U to vreme su u evrozonu ušle ekonomski slabe zemlje sa tzv. periferije – Grčka, Portugalija i neke druge. Te zemlje nikada nisu imale snažne ekonomske pokazatelje. Međutim, posle ulaska u evrozonu, njih su u određenom trenutku počeli da doživljavaju kao jače nego što su bile. Ne snažne kao Nemačka, ali su i one dobile pristup kreditnim resurima – kreditnom tržištu, bezmalo kao Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Dobile su priliku da uzimaju prilično povoljne kredite po niskim kamatnim stopama od 1-2 odsto, povoljnijim nego što su krediti koje su mogle da dobiju Nemačka ili Francuska, koje imaju bolji kreditni rejting. I od tada su te zemlje počele da se zadužuju, i to veoma mnogo. 

Početkom krize evropske ekonomije bile su prinuđene da se još više zadužuju, ali su i kamate na kredite počele da rastu. Krediti su poskupeli. Čak su i međunarodne finansijske organizacije počele da problematičnim zemljama nerado daju kredite. Tada su se zemlje koje su upale u veliku dužničku krizu počele obraćati finansijskim institucijama EU. Kada su Grčka i ostale zemlje počele da se obraćaju EU i MMF i da traže pomoć, dobile su krupne kredite međunarodnih finansijskih organizacija. Ali to nije bilo konačno rešenje problema, s obzirom da i te kredite treba vraćati.“ 

U početku smo slušali o problemu Grčke, ali, kao što vidimo, po EU sada postoji daleko veća opasnost. To su dugovi Italije i Španije koji su ogromni i jednostavno nema finansijskih institucija koje bi bile u stanju da reše taj problem. 

Natalija Vladimirovna Gribova, naučni sekretar Ruskog instituta za strateška istraživanja: „U suštini, smatram da problem evrozone nije samo u Grčkoj. Grčka je bila samo lakmus-papir, koji je ogolio sve protivrečnosti i postojeće probleme koje EU ima. Zašto se toliko pažnje poklanja baš Grčkoj? Zato što se svi plaše domino-efekta. Tržišta i investitori se toliko plaše nekontrolisanog i stihijskog bankrota u Grčkoj, jer se još više boje verovatnog širenja krize na Italiju i Španiju, a verovatno i na Francusku zato što su upravo francuske banke jedan od poverenika grčkog duga. Upravo sprečavanje domino-efekta i jeste razlog pojačane pažnje za rešavanje grčkog problema.“ 

Problem je u sledećem: poverioci Italije, Španije, Grčke, Portugalije su evropske gromade Nemačka i Francuska. Ako dug Italije, koji iznosi dva biliona evra, ne bude isplaćen ili bude delimično otpisan preko kontrolisanog bankrota, onda će banke u Francuskoj i Nemačkoj imati ogromne nenadoknadive gubitke. To može da dovede do raspada evrozone. Međutim, u evropskoj krizi je najvažnije to što ta kriza nije dužnička, već sistemska kriza, kriza liberalizma i tržišnog fundamentalizma. 

„Radi se o tome da sadašnja kriza nije kriza samo državnih dugova i finansijskih institucija. Sada je na delu kriza čitavog ekonomskog sistema koja je nastajala tokom proteklih 30 godina; kriza liberalnog sistema, deregulacije i globalizacije, slobode trgovine i nekontrolisanih transgraničnih tokova ljudi, robe i novca“ (magazin „Odnako“, članak „Kraj evrobanketa“ koji je uredio Sergej Jegišjanc). 

Mihail Borisovič  Smolin, šef odeljenja društvenih istraživanja Ruskog instituta za strateška istraživanja: „Velika svetska ekonomska kriza u ovoj ili onoj meri je povezana sa problemom morala. Sa željom ogromnog broja ljudi da dođu do superprofita. Sad to jasno vidimo. Recimo, sistem špekulativnih trgovinskih operacija omogućava da dobijete novac uz zalog u visini stotog dela onoga što imate. A i da kupite akcije bilo kog preduzeća ne ulažući pri tom nikakva lična sredstva. Kad dobijete te akcije, možete ih odmah prodati, pa potom – nemajući u rukama nikakav novac – ostvariti profit bukvalno iz vazduha. Meni se čini da je najveći problem savremene ekonomske krize – trgovina vitruelnostima. Uostalom, i bekstvo proizvodnih postrojenja u nerazvijene zemlje svedoči da stanovnišvo najrazvijenijih zemalja ne želi ništa da proizvodi.“ 

Moralni problemi često, na kraju krajeva, dovode do materijalnih i socijalnih problema u životu društva. Izgradivši ekonomije zasnovane na štampanju novca i prebacivanju realne proizvodnje u Meksiko ili Indokinu, a preplavljujući Evropu legalnim i nelegalnim emigrantima – zapadni svet je sam sebi postavio tempiranu bombu. Do zaoštravanja ovog procesa dovelo je i brzo širenje EU koje je usmereno protiv Rusije. Nerazumno pripajanje zemalja Istočne Evrope dovelo je do gubitka kontrole nad tim ogromnim heterogenim i supersloženim organizmom. 

„U uslovima krize dramatično se ispoljila vododelnica između zemalja kreditora i zemalja dužnika. Zemlje kreditori, pre svega Nemačka, jačaju svoje pozicije i sve češće koriste instrumente prinude... što ogoljuje tendenciju produbljivanja nejednakosti u odnosima moći i politike unutar evrozone“ (L.M. Vorobjova: „EU: Iz krize u krizu“) 

Osim udaljavanja od principa demokratije, EU se suočila sa još jednim problemom. I sama EU je bila formirana zahvaljujući tom istom sistemu kreditno-dužničkog upumpavanja novca. Novac na kredit su kod međunarodnih finansijskih institucija i grupa uzimale i zemlje i korporacije. Dok je politika liberalizma gradila mit o postindustrijskom društvu, realna industrija je premeštena u Indokinu. 

Pravna i fizička lica su pozajmivala novac i ulagala u berzanske operacije ili su ga jednostavno traćila. I, kada je grunula kriza, ove zemlje su počele da traže pomoć, da uzimaju skupe kredite. Taj novac se nije mogao uložiti nigde osim u finansijske operacije jer je industrija bila dislocirana hiljadama kilometara daleko u Indokinu, dok je deo industrije na jugu Evrope bio namerno uništen. 

Aždar Kurtov, glavni urednik lista „Problemi nacionalne strategije“: „U Bugarskoj i susednim zemljama, na insistiranje evrobirokrata, bili su demontirani solidni vojno-industrijski kompleksi koji su postojali još u vreme SSSR. Imao sam priliku da posetim i mesta gde su nekad bile vojne fabrike i da vidim krajnje jadnu situaciju. A lokalno stanovništvo iskreno žali za gubitkom prethodnih prednosti koje su te zemlje imale. Te zemlje su demontažom sovjetske industrijske sile, koja se tamo nalazila, prošle put deindustrijalizacije. Tačnije, njihova industrija je likvidirana po volji zapadnih transnacionalnih kompanija.“ 

Ništa manje strašna posledica politike kreditnog upumpavanja nije to što je čitava srednja klasa Evropske Unije praktično proizvod tog istog upumpavanja. U uslovima sloma kreditnog mehanizma, postojanje te klase je dovedeno u pitanje. 

Ništa manji problem EU nije nerazumna, manijakalna borba protiv budžetskih deficita u vreme krize. To je još  jedan mit liberalizma. U suštini, smanjenje državnih rashoda dovodi do smanjenja državnih investicija. A to za posledicu ima smanjenje bruto društvenog proizvoda, što znači – i rast duga u odnosu na bruto društveni proizvod. 

Igor Jurjevič  Muratov, ekonomista: „Grčka je morala da smanjuje budžetska izdvajanja jer je imala pad BDP u prvom kvartalu 2011. godine za osam, a u drugom na sedam odsto. U trećem kvartalu pad iznosi šest odsto. Mnogi ljudi su izgubili posao zbog kresanja budžeta. Grci naprosto rade onako kako od njih traži MMF i dobili su ekonomski kolaps. Jer mnogi ljudi zbog kresanja budžeta gube posao, plate se smanjuju, a zbog toga se smanjuju i tržišna tražnja i industrijska proizvodnja. Kada se industrijska proizvodnja smanjuje, raste nezaposlenost što dovodi do sledećeg neophodnog talasa smanjenja budžetskih rashoda jer nema budžetskih prihoda. Dakle, to je začarani krug iz koga se ne može iščupati. Devalvacija svoje valute je jedina varijanta koja bi se mogla primeniti da bi se izašlo iz teške situacije u južnim, mediteranskim zemljama. Međutim, te zemlje nemaju takvu mogućnost zbog toga što imaju evro. One nemaju mogućnost da budu investicioni centar jer se on nalazi u rukama Evropske centralne banke. Sudbina grčke ekonomije je veoma jadna. Nema kraja ni konca njenoj depresiji. Još se ne može jasno predvideti šta će biti sa grčkom ekonomijom“. 

Slabo mesto EU, koje je izrodila liberalna doktrina, jeste i talas masovnog pomeranja stanovništva u potrazi za poslom. Dovoljno je setiti se događaja u Francuskoj kada su emigranti iz islamskih zemalja spalili hiljade automobila i prodavnica, a spaljene su bile i sinagoga i katolička crkva. 

Rešetnjikov: „To je civilizacijska kriza. To nije samo finansijsko-ekonomska kriza. To je uistinu civilizacijska kriza. Razlozi su brojni. Jedan od razloga je odustajanje od tradicionalnog pogleda na život, od tradicionalnog shvatanja sveta i tradicionalnog osećanja sveta u kojem živimo. To se nalazi u samoj suštini. Zato možemo da govorimo o civilizacijskoj krizi Evrope. O krizi evropske civilizacije koja se veoma snažno ispoljava u finansijsko-ekonomskoj krizi i, paralelno, u moralnoj krizi. I u pojavi ogromnog broja raznih dijaspora sa potpuno različitom civilizacijom na teritorijama kao što su teritorije Francuske, Nemačke, Italije i drugih zemlja. To je posledica te iste krize. U tome su istovremeno i uzroci i posledice. Radi se o snažnom kretanju prema katastrofi“. 

Glavni problem EU, u suštini, ima duhovno-civilizacijski karakter. Iako su formirali monetarnu uniju, Evropljani nisu mogli da izgrade jedinstvenu državu. EU nema jedinstvenu finansijsku politiku. Nema ni jedinstvenu spoljnu politiku niti jasnu ekonomsku politiku. A nema ni jedinstvenu civilizacijsku osu. Iz svih dokumenata EU potpuno je uklonjeno svako pominjanje hrišćanske suštine Evrope. Ono što je uspeo ruski narod u okviru Ruske imperije i Sovjetskog Saveza – to u EU nije uspeo da ostvari romano-germanski svet. Evropa nema jedinstveni centar upravljanja. Za liderstvo se vodi žestoka i bespoštedna borba. Nemačka pokušava da preuzme ulogu lidera. U suštini, ne postoji evropska civilizacija. Svuda cveta separatizam. Niko neće da se odrekne svog suvereniteta. Niko neće da žrtvuje svoje interese radi zajedničkih. Poljska vuče na stranu Amerike. Nemačka se bori za prevlast. Francuska se plaši Nemačke. Pribaltičke zemlje, Češka, Grčka, Portugalija i Irska postale su zemlje drugog reda. 

Gribova: „Treba jasno shvatiti da su EU i evrozona prilično raznorodne tvorevine. Veoma raznorodne. I po nivou socijalno-ekonomskog razvoja i po kulturi i entalnom sklopu. Recimo, ono što je za Nemca neprikosnoveno, nema nikakve garancije da će to slobodoljubivi Grk uopšte primeniti.“ 

Potpuno je očigledno da EU nema tu dominantu kakva je izgradila vizantijsku pravoslavnu civilizaciju. Nema ni zajedništva koje je nekada formiralo katoličku Evropu. Drugim rečima, nema duhovnog supermotiva, dok se zajednički materijalni interes – kao što biva u običnim bandama – urušava pred našim očima. Sposobnost EU da dalje funkcioniše čini se veoma problematičnom. Međutim, dolazak dela evropskog sveta pod protektorat Nemačke prilično je realan. U EU su vidljiva dva procesa: sa jedne strane – oštra borba Nemačke za liderstvo, a sa druge – suprotstavljanje toj dominaciji Francuske, Poljske i posebno SAD. 

„DŽordž. Soroš zamera Nemačkoj da Prokrustovu postelju svojih modela i svojih interesa nameće drugim zemljama koje žive u drugim uslovima i imaju svoje priorite“ (L. M. Vorobjova: „EU: Iz krize u krizu“). 

Zašto je uznemiren Soros? Zašto se SAD boje snažne EU na čelu sa Nemačkom? Baš zato što drugačija EU u realnosti ne može ni da postoji, ton Amerike prema EU postao je drzak. 

„U Vašingtonu je održan samit SAD-EU, na kojem je Obama stavio do znanja saveznicima da Amerika nema nameru da učestvuje u prevazilaženju evropske krize. 'Vadite se sami', izjavio je on. Niko neće spasavati evrozonu na račun američkih poreskih obveznika“ („Odnako“, broj 47). 

Širjajev: „Među NATO saveznicima – SAD i EU – nastupilo je zahlađenje. Američki predsednik je otvoreno grub, SAD su bile oštro protiv Silvija Berluskonija. Stejt department je stavio italijanskog premijera na spisak zločinaca povezanih sa trgovinom ljudima. Lider Nemačke Angela Merkel oštro je istupila protiv američkog antiraketnog štita.“ 

„SAD bi trpele šokantno ponašanje Berluskonija da im on nije protivrečio u globalnim pitanjima. Međutim, oštra antiislamska retorika, igre sa Rusijom, kritika novog američkog antiraketnog štita EvroPRO, podrška izgradnji Južnog toka, sve je to Berluskonija pretvorilo u odbačenog“ (Corriere della Sera).  

„Amerikanci su se totalno 'otkačili'. Nisu se ponašali ovako bez pardona čak ni u vreme Buša, koji ni u čemu nije zarezivao evropske saveznike, ali se ipak trudio da poštuje pravila diplomatskog bontona“. (La stampa). 

„Raskol između SAD i Evrope postao je potpuno očigledan. Nemačka optužuje SAD za zaveru protiv evra, dok Amerikanci bestidno kritikuju Evropu. Savez SAD i EU već odavno puca po šavovima. Amerikanci se skeptično odnose prema pokušajima Evropejaca da jedinstveno govore i sadašnju krizu objašnjavaju haotičnošću u evropskim institucijama vlasti“ (direktor Transatlantske akademije u Vašingtonu Stiven Sejbo). 

Evropejci opet kritikuju SAD – kao da je počeo hladni rat između stare Evrope i njene ćerke Amerike. 

„Nama više nisu potrebni zaštitnici. A oni žele da nas štite po svaku cenu. Amerika je bila ćerka Evrope, ali se pretvorila u njen antipod, u njenog neprijatelja. Zapada sa velikim slovom 'Z' više nema, umesto njega postoje dva zapada sa malim slovom 'z', koji imaju dijametralno suprotne ideje i karakteri“ (Đulijeto Kijeza: „Istok-Zapad“). 

Amerikanci zaista vode otvoreni napad na Evropu. Agencije za istraživanje rejtinga koje su registrovane u SAD svaki dan smanjuju rejtinge mnogim zemljama EU. Na taj način onemogućuju te zemlje da se spasu, da spasu zonu evra i sam evro. Govoriti da su agencije za rejting nezavisne organizacije može se jedino sa humorom. 

Nikolaj Viktorovič Starikov, pisac i publicista: „U svetu postoje samo tri rejting agencije: Fič, Mudis i još jedna sa teško izgovorljivim nazivom (Standard i Purs, prim.prir.). Te agencije ne zavise od SAD isto onoliko koliko ne zavisi armija SAD jer predstavljaju jedan od najvažnijih instrumenata za očuvanje dominacije Anglo-saksonaca na svetskom finansijskom tržištu. Kada nam kažu da su agencije Fič ili Mudis neočekivano snizile kreditni rejting nekoj zemlji, smisao tog smanjenja izmiče prostom razumevanju. A radi se o tome da te agencije čak i ne čine vrhunski stručnjaci ili analitičari čije mišljenje uvažavaju vodeći finansijski stručnjaci i investitori iz čitavog sveta. Sve države u svetu, svaka u skladu sa zakonom o centralnoj banci, imaju pravo da kupuju strogo određenu količinu dužničkih obveznica. Ali sve one imaju obavezu da kupuju samo kvalitetne dugoročne hartije od vrednosti.“ 

Zato, kada „nezavisne“ agencije snižavaju rejting nekoj zemlji, to automatski dovodi do toga da je čitav svet u obavezi da više ne kupuje hartije od vrednosti te zemlje i više nema pravo da kreditira tu zemlju. I, više od toga, proces kreće u sasvim drugom smeru: investitori imaju obavezu da prodaju te hartije, dok smanjenje kreditnog rejtinga određene zemlje bukvalno za svega nekoliko meseci, a ponekad i nedelja, može da tu zemlju baci na kolena. Eto u čemu je smisao smanjenja kreditnog rejtinga. 

Evropljani shvataju ko ih drži za gušu i na koji način se to radi. Zato se u Evropi govorilo o formiranju svoje agencije za ocenu rejtinga. O tome se govorilo i pre pola godine, a – kako stvari danas stoje – nije se otišlo dalje od razgovora. Kad su rejting-agencije u pitanju, trebalo bi izgraditi autoritet, a da bi vaša agencija postala najautorativnija u svetu, u suštini vam za to nisu potrebni veliki analitičari i ekonomisti, već najveća armija i mornarica, ogroman broj nosača aviona, pešadije, tenkova i aviona. Jer to je osnovni  princip na kojem se bazira poštovanje ove ili one „nezavisne“ rejting-agencije. 

Rejting-agencije ne samo da snižavaju rejting zemljama evrozone već neumoljivo podižu rejting zemljama azijsko-pacifičkog regiona. To dovodi do velikog odliva kapitala iz Evrope. Zašto to Amerikanci rade? Glavna moć Amerike je u njenom finansijskom sistemu. Njenu ekonomsku politiku već otvoreno nazivaju „emisionom“. Blagostanje i uspeh SAD omogućuju štampanje dolara i to što dolar slobodno cirkuliše po čitavom svetu. Međutim, zona dolara u svetu je počela nezadrživo da se smanjuje. 

„Činjenice govore da će kineski juan istisnuti dolar sa pijedestala svetske vlasti u narednih deset godina“ (Odnako, „Juan tera dolar sa pijedestala“). 

„Borbu za mesto pod suncem vodi i nova azijska monetarna jedinica – ACU, koja je nastala 1. marta 2006. godine i predstavlja prosečnu vrednost valuta Kine, Južne Koreje, Japana i deset zemalja asocijacije Jugoistočne Azije –ASEAN“ (Ruska gazeta). 

Takođe se zna da je i arapski svet vodio konsultacije za uvođenje jedinstvene arapske valute dinara. Rusija i Kina, Rusija i Belorusija polako napuštaju u međusobnim obračunima dolar. Međutim, glavna pretnja je postao evro. I evo, evro se sada zaljuljao, tako da je jasno da je „arapsko proleće“, koje je realizovano na Severu Afrike i koje se nastavlja u Siriji, uništilo mogućnost uvođenja arapskog dinara. Egipat i Libija su uzeli ogromne dolarske kredite, a evo sada krize evra. Ukoliko sutra ne bude evra, dolar će ponovo postati valuta koja će biti neophodna za obračune između Danske i Portugala, Nemačke i Francuske, Italije i Finske. Sve evropske zemlje će biti primorane da ponovo uzimaju kredite kod Federalnih rezervi, dok će Evropa izgubiti svoj finansijski suverenitet. 

Širjajev: „Nema sumnje da kriza 2008. godine i sadašnja kriza u Evropi imaju osnovu u liberalnoj tržišnoj doktrini, koja tvrdi, sa jedne strane, da će tržište sve samo regulisati, a sa druge strane demonstrira manijakalnu želju da u svetu upravlja svim procesima. Svetsku ekonomsku krizu iz 2008. godine, koja je u osnovi i krize u Evropi, aktivirao je, po svemu sudeći, sam bankarski establišment. I to potpuno svesno.“ 

„Federalne rezerve SAD snizile su kamatne stope na šest odsto u 2001. godini, da bi one 2003. godine pale na jedan procenat. Zato su Amerikanci samo u 2005. godini uzeli kredita u iznosu od 750 milijardi dolara. Počev od druge polovine 2005. godine, Federalne rezerve SAD počele su da povećavaju kamate. Tako su kamate 2006. godine bile pet odsto. Od 2005. godine mnogi zajmoprimci nisu mogli da isplaćuju hipotekarne i druge kredite.“ (Nikolaj V. Starikov; „Spas dolara – rat“). 

Kao logična posledica, bankrotirale su kompanije koje su se bavile hipotekarnim kreditima. Posle njih propali su i oni koji su kupovali njihove akcije, a onda su propala i osiguravajuća društva koja su osiguravala investiciona ulaganja. Ovde je i počela globalna kriza. Tržište osiguranja CDS u svetu je dostizalo 58 biliona dolara i upravo je kriza osiguravajućih društava bila razlog pretvaranja američke kriza u svetsku. Počeo je haos. I upravo haos u Evropi i obojene revolucije u arapskom svetu doprinose očuvanju finansijskog statusa kvo, koji je nastao u svetu tokom 20. veka. 

Pošto će situacija u svetu još  biti teška, a naša zemlja se i dalje suočavati sa pretnjama koje dolaze od naših geopolitičkih protivnika, moramo pažljivo da pratimo greške koje čini EU i iz njih izvlačiti zaključke: 

1. U civilizacijskoj oblasti neophodna je obnova našeg identiteta, obnova dominanti na čijim se osnovama formiraju civilizacije i države. U suprotnom, očekuje nas ista dezintegracija kao i Evropu; 

2. U finansijskoj oblasti neophodno je ostvariti suverenitet i dostići nezavisnost u emisionoj politici. Uspesi Kine ukazuju da i mi treba da budemo glavni investitori u svoju ekonomiju; 

3. Potrebna nam je nova industrijalizacija. Stoga je veoma blagovremen program industrijalizacije koji je predložio premijer Putin. Ako ne obnovimo tešku i laku industriju, Rusija neće moći da preživi predstojeću globalnu krizu. Stići će nas sudbina Grčke, koja uskoro neće imati bilo kakvu realnu proizvodnju; 

4. U sferi odbrane potrebno je na sve načine jačati naše oružane snage. Neophodno je ulagati u fundamentalnu nauku i razvoj vojnog i civilnog kosmosa. Ovde je prioritetno ulaganje u strateške nuklearne snage.  

Samo to će omogućiti da rešimo glavno pitanje: da obnovimo civilizacijsku celovitost koja je bila srušena tokom devedesetih godina. Upravo to je kao svoj predsednički program i predložio Vladimir Putin. 

„Premijer Putin je obznanio glavni zadatak koji ima nameru da rešava tokom svog sledećeg predsedničkog mandata. On je usmeren na izgradnju Evroazijske Unije, moćnog nadnacionalnog saveza koji će biti u stanju da postane jedan od polova savremenog sveta“ („Komersant“, br. 186) 

Rešetnjikov: „Evropa grozničavo traži izlaz iz situacije i daj Bože da ga nađe. Mi smo zainteresovani za tu krizu. Ona može bolno da udari i po Rusiji. Zato želimo da Evropa nađe izlaz. Međutim, ja kao šef analitičkog Instituta, zasad ne vidim izlaz za Evropu. Rusija može naći izlaz, i želim da ponovim da je naš izlaz na evroazijskom prostoru. Imam u vidu udruživanje Rusije, Belorusije, Ukrajine, Kazahstana i drugih centralnoazijskih republika, u interakciji sa Istokom – Kinom i zemljama u razvoju.Takođe sa zemljama BRIKS, Brazilom, Indijom. Tu postoje određene šanse.“ 

Tojnbi je tvrdio da sistemi jačaju pod dejstvom spoljnih uticaja, pretnji i izazova. Istina, to važi samo za snažne civilizacijske organizme koji znaju šta hoće. Znak snage u datom slučaju je sposobnost vraćanja svojoj istorijskoj dominanti. 

Širjajev: „Ma koliko da je to paradoksalno, kriza u Evropi, kriza zapadne civilizacije, može da nam bude od koristi. Mi smo se izlečili od komunističke bolesti, a sada gledamo propast liberalne ideologije, slom mitova o postindustrijskom društvu, o slobodno samoregulišućem tržištu, o multikulturalizmu, o bezalternativnosti inostranih investicija, o navodnom primatu finansijskog tržišta, o neizbežnosti globalizacije i neophodnosti da država napusti ekonomiju. Kao što vidimo, sve to je dovelo do sloma evropskog modela, ali je najbitnije da sami shvatimo da se u osnovi svega nalazi odustajanje od istine. Pokušaj da se proda rog za sveću. Mi kao da smo hvatili sav zločin komunizma, vratili u život privatnu svojinu, tržišne odnose, slobodu kretanja, ali smo nekako zaboravili da smo u februaru i oktobru 1917. godine izgubili baš ono za šta su se naši preci borili na Čudskom jezeru, na Kulikovom polju, na Borodinu. Zaboravili da su naši davni preci umirali za izbor kneza Vladimira i celog našeg naroda iz 988. godine.“ 

Preveo: Goran Šimpraga

(Fakti)