Kristofer Hil: Put za Zapad je put kojim Srbija, uz sve teškoće, treba da ide

 Sa predsednikom Vučićem imam redovne sastanke na kojima razgovaramo o temama koje nas obojicu brinu, ističe u svom prvom razgovoru za Danas Kristofer Hil, ambasador SAD u Srbiji. Američki ambasador je na početku intervjua čestitao Danasu 25 godina postojanja a potom je govorio o sastanku sa Vučićem koji je obavio u utorak i to pre dolaska u posetu redakciji Danasa.

Danasov sagovornik dodaje da se nedavno vratio iz Vašingtona, gde je, kako je rekao, administraciji predsednika Bajdena predočio šta se dešava u Srbiji i regionu i koje su glavne teme.

Prema svim domaćim i stranim izveštajima, Srbija se više ne nalazi među demokratskim zemljama. Znamo da ste odnedavno ambasador u Beogradu, ali koja je vaša impresija – ima li demokratije u Srbiji?

– Mislim da demokratija nikada nije samo jedno stanje, već ima veze sa postojećim trendovima. Mnogo dobrih stvari se dešava u Srbiji, tako da ne želim da kategorizujem stanje demokratije. Smatram da na srpskom narodu da sam odlučuje o svojim izborima, vladi… Ono što ja mogu jeste da sarađujem sa Vladom Srbije, građanima, ali i sa nezavisnim medijima kao što je Danas.

Bili ste veoma aktivni u ovom regionu tokom devedesetih. Da li možete da uporedite Miloševićev režim sa Vučićevim?

– Teško je porediti… Jasno je da je u Srbiji postojalo postkomunističko vreme i mislim da tada nije bilo jasno šta znače tržišta, na primer, niti jasnog stava i pravca da li Srbija treba da bude deo Zapada ili Istoka. Danas raste konsenzus da je budućnost Srbije na Zapadu, da se poveže sa evroatlantskim sistemima, posebno sa Evropskom unijom. Mislim da bismo svi želeli da vidimo više progresa u tom pravcu. Shvatam da svi građani Srbije nisu spremni da to prihvate, ali moj stav je da u nekom trenutku Srbija mora da odluči koji je najbolji način da se zaštiti od tuđih agresija, da se zaštiti u bezbednosnom smislu. Zemlje se štite na različite načine, ali mislim da je najuspešniji način kroz kolektivnu bezbednost. Mislim da građani Srbije nisu spremni da o tome sada razgovaraju, ali se nadam da će bar razmišljati na ovu temu.

Čini se da su odnosi Srbije i Kosova sve gori i gori. Šta biste poručili predsedniku Vučiću i kosovskom premijeru Kurtiju?

– Nisam bio u Srbiji 23 godine. Razočaravajuće je to što nije bilo više napretka u odnosima Srbije i Kosova. Dobro je što je Evropska unija preuzela da vodi ovaj proces i dobro je da se vodi dijalog. Međutim, jasno mi je da još dosta progresa treba da se učini. Voleo bih da vidim jaču saradnju, zajedničko razumevanje toga šta znači biti komšija.

Mislite li da je to moguće?

– Treba da razgovaramo o logici stvari. Po meni, logično je za Srbiju da bude deo zajedničke bezbednosti. Mislim i da je logično da se tenzije između Srbije i Kosova smanje i da se pronađe način da obe zemlje krenu napred, pogotovo jer su komšije. Iskreno, obeshrabren sam time kako sve sporo ide.

Verovatno se videli veliki broj murala posvećenim osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću po Beogradu. Glorifikacija ratnih zločinaca je, čini se, najveća upravo u Srbiji. Prema vašem mišljenju, kako je moguće da je nacionalizam ovoliko jak posle 30 godina od ratova?

– Nacionalizam je doprineo brojnim problemima u regionu i dalje je veliki problem. Nacionalizam ima, da tako kažem, saučesnike, poput loše ekonomije, pa se ljudi okrenu nacionalizmu jer nemaju odgovore na ekonomska pitanja. Ideja bavljenja ratnim zločinima bila je da se ovim pitanjima bavimo kao ponašanjem uzrokovanim od strane pojedinaca. Nije fer da se kaže da su čitavi narodi odgovorni za ratne zločine, već je fer da se kaže da su pojedinci učestvovali u ratnim zločinima. Uveren sam da je sudski postupak protiv Mladića bio vrlo ozbiljno pripremljen i veoma je obeshrabrujuće videti kako ljudi od nekoga poput njega naprave primer nacionalnog heroja. To svakako ne pomaže građanima Srbije. Kako ubediti ljude da oni koji su osuđeni za ratne zločine nisu pravi predstavnici jednog naroda je nešto što će građani morati da sami shvate. Važno je znati ko je i šta činio u ime Srbije tokom ratova. Mnogi ratni zločinci govore da su činili nešto zarad opšteg dobra. Ne, nisu, činili su to zarad sebe i potrebno je da preuzmu ličnu odgovornost zbog toga. Oni koji ratne zločince glorifikuju ne čine dobro svojoj naciji.

Preko puta zgrade naše redakcije je Mladićev mural, a blizu je i Putinov. Čini mi se da sankcije Zapada protiv Rusije ne daju rezultate. Verovatno ne onako brzo kako su očekivali, ali Rusi osvajaju velike delove istočne Ukrajine. Šta očekujete kada će se i kojim rezultatom rat u Ukrajini završiti?

– Svi želimo da se taj rat završi juče. To je zaista jedna od velikih tragedija naše ere. Tragično je što je u Ukrajini počinjeno toliko zločina u ime Rusije i Rusa, a Rusija je velika civilizacija. Ruska književnost, poezija, muzika, balet… Toliko toga su dali svetu, a sada su uvučeni u strašne zločine i vodi ih neko ko je zemlju odveo u haos. Zbog toga normalizacija odnosa sa Rusijom neće biti moguća neko vreme. Zločine u Ukrajini svi treba da osude jer vide šta se dešava, uništenje gradova, ubijanje civila, poslali su kriminalce iz Čečenije da čine zločine. Sve što smo mislili o Rusiji više ne važi. Nije to više ona Rusija kakvu smo znali. Želeo bih da se rat što pre završi i da Ukrajinci počnu da grade svoje živote. Iskreno, želim to i Rusima, da i oni grade svoje živote. Ratovi su velike tragedije, ali pokušaji da se ruska agresija na Ukrajinu opravda bilo čime nema logike.

Mnogi u Srbiji pominju američke ratove, Irak, Avganistan… Ima li sličnosti sa Ukrajinom?

– Ratovi su uvek strašni. Mnogi ratovi imaju sličnosti, ali verujem da sve što su Amerikanci radili bilo gde u svetu nema sličnosti sa onim u Ukrajini. Čak i da ljudi misle da ima, što je pogrešno, nije razlog da bilo ko podržava ratne zločine u Ukrajini.

Nedavno ste izjavili da verujete da su građani Srbije odlučili da im je budućnost na Zapadu. U to ste sigurni? Videli ste proruske proteste, primetili proruske sentimente. Sudeći po nedavnom Samitu, čini se da EU ne želi ni Srbiju ni Zapadni Balkan.

– Građani Srbije ne stoje ispred dva puta sa znacima – jedan za Istok, drugi za Zapad. Put za Istok je zatvoren na duže vreme i moraće da se rade popravke. Ali postoji otvoren put za Zapad. To je put kojim Srbija, uz sve teškoće, treba da ide. Na srpskim građanima je da naprave izbor. Ja u to verujem, a na njima je da odluče. Ako pogledamo istoriju, videćemo da su mnogi uspešni Srbi bili deo zapadne civilizacije. Što se drugog dela pitanja tiče, EU, voleo bih da sve ide brže, da poglavlja u pregovorima o članstvu brže budu otvarana. Mislim da je EU učinila puno za Evropu i Srbiju, pre svega u infrastrukturnim projektima, ali izgleda da se plaši da bi Zapadni Balkan doneo svoje probleme i terete u Uniju. Neki u EU vide da između ovdašnjih država ima bilateralnih problema i ne žele da njihovi problemi budu preneti u EU. Postoji i otpor prema širenju EU možda ne toliko u vladama već u javnosti. Mislim da zato na Zapadnom Balkanu treba još više raditi na regionalnim integracijama. Zato podržavam „Otvoreni Balkan“. Između Albanije i Srbije je došlo do važnog približavanja i možemo da govorimo ne samo o dobrim odnosima premijera Rame i predsednika Vučića, već je došlo do poboljšanja odnosa u svim oblastima. To je inspiracija za sve. Nadam se da i Evropljani to vide. Nisam bio u regionu 23 godine i vidim veliku razliku u odnosima između Tirane i Beograda tada i sada. Lako je meni da kažem da ljudi moraju da imaju više strpljenja. Ne tražim više strpljenja, ali kada Srbija uđe u EU, videće zašto je bio potreban tako dug proces i zašto treba da bude nastavljen.

SAD su uvek smatrane za lidera slobodnog, demokratskog sveta. Da li ste to i dalje, s obzirom na presudu Vrhovnog suda o abortusu, upadu u Kongres, bivšem predsedniku, slučaju Asanž?

– Pošteno je pitati to jednog Amerikanca. Mnogi Amerikanci, među kojima i ja, bili su šokirani kada su gledali šta se dešava 6. januara 2021. prilikom upada u Kongres, što je očito bio napad na naš demokratski sistem. Mnogi Amerikanci su uzrujani zbog odluke Vrhovnog suda da pravo na prekid trudnoće nije ustavno pravo već da pripada saveznim državama. Predsednik Bajden se o tome jasno odredio, navodeći da će nastaviti da podržava reproduktivno pravo žena i da tu neće biti promena. Pošteno je pitati šta se dešava sa mojom zemljom. Optimista sam u mnogim stvarima, a svakako sam optimista kada je moja zemlja u pitanju. Na jačanju demokratije i prava moramo da radimo svaki dan i mi u Americi i vi u Srbiji. Ne možemo demokratiju i naša prava da smatramo za sigurnu stvar. Moja zemlja ima tri veka demokratije, verujem da ćemo dugoročno, na kraju uraditi ispravnu stvar. Volim da citiram Čerčila, koji je znao šta govori o Americi pošto mu je majka bila Amerikanka „Uvek možete računati da će Amerikanci uraditi pravu stvar – nakon što su pokušali sve ostalo“.

(Danas)