Kristofer Hil: Cilj bombardovanja Srbije bio je da NATO uđe na Kosovo

Nedavne prognoze američkog sekretara za odbranu Roberta Gejtsa o „mračnoj“ i „sumornoj“ budućnosti za NATO izazvale su puno reakcija, ali moglo bi se ispostaviti da su one optimistične. Jun je, kako se pokazalo, doneo još jednu prekretnicu na nesigurnom putu alijanse: operacija u Libiji po trajanju je prevazišla onu od pre 12 godina na Kosovu. Posle 78 dana 1999. Slobodan Milošević je odustao, dok Muamer el Gadafi tek treba da primi poruku. Zapravo, možda već dobija pogrešnu poruku.

Za nas koji smo bili angažovani u kosovskoj krizi intervencija u Libiji izgleda kao već viđeno. Sa neba nad Srbijom i Kosovom NATO avioni nisu gađali metu za metom da bi podržali oslobađanje teritorije niti zarad razvoja strategije bombardovanja, već da bi naterali Miloševića da promeni mišljenje. Da budemo jasni, sprečavanje Miloševića da sprovodi etničko čišćenje dodato je kao motiv u danima pošto je bombardovanje počelo, ali pravi cilj bio je ubediti ga da dozvoli da snage NATO uđu na Kosovo. To je bila klasična neusklađenost strategije i politike.

Nema rata bez niza pogrešnih pretpostavki i takav je bio i kosovski. Najznamenitija je možda bila da će Milošević odustati posle nekoliko dana bombardovanja. Nasuprot tome, lider u takvim uslovima, Milošević je ušao u bunker, figurativno i bukvalno, i ostao tamo slabo opšteći sa spoljnim svetom. U međuvremenu, NATO stratezi očajnički su pokušavali da identifikuju mete, što bi Miloševiću uskratilo sredstva za etničko čišćenje ili, što je bio češći slučaj, ohrabrivali ga da ponovo razmotri svoju poziciju.

Intervencija je imala svoje neslavne epizode, možda na prvom mestu bombardovanje kineske ambasade koja je pogrešno identifikovana kao zgrada u kojoj su bezbednosni instrumenti za represiju usmerenu protiv Kosova. Takođe, bilo je trenutaka velike brige - hoće li saveznici istrajati budući da su prolazili dani, nedelje i meseci bez kraja na vidiku. Oni koji su danas angažovani u Libiji svakako osećaju istu vrstu pritisaka.

Marta 1999. nekolicina NATO lidera sumnjala je da je nasilno udaljavanje Miloševića s Kosova prava stvar. Nije bilo mnogo sumnji ni da su lideri Evrope i Amerike načinili dobru odluku ubeđujući Miloševića pregovorima i miroljubivim sredstvima. Rat je bio poslednje sredstvo.

Zaista, marta 1999. odluka da se ide u rat je prihvaćena, jer su sve ostale mogućnosti bile iscrpljene. Izreka Karla fon Klauzevica da je rat nastavak politike drugim sredstvima citirana je (suviše) često. Ali njegova značajnija misao bila nam je na pameti u danima kada je trebalo prelomiti: rat je ozbiljno sredstvo za ozbiljan cilj.

Niko od ljudi uključenih u operaciju nije mislio drugačije, niti se nosio mišlju da bi NATO mogao da odustane. Zato je NATO počeo da okuplja kopnenu vojsku. Ispostavilo se da je angažman kopnene vojske nepotreban, ali neuspeh nije bio opcija.

Neuspeh ni danas nije opcija. U Libiji takođe postoji neusklađenost između politike i strategije. Politika je skloniti Gadafija sa vlasti. Strategija je zaštititi civile. Zaštita civila neće omogućiti uklanjanje Gadafija.

Ovaj jaz počinje da se približava dok NATO počinje razmeštanje sredstava kao što su borbeni helikopteri koji su neposrednije i snažnije usmereni na uklanjanje Gadafija sa vlasti. Ali mnogo više treba učiniti da bi se osigurao uspeh. Žalbe na jalovost pobunjenika neće biti od koristi. Libijska opozicija je takva kakva je.

Gejts se s pravom osvrnuo na pitanje finansijske održivosti NATO. Dok evropske vojne glavešine uključene u operaciju javno diskutuju o ograničenjima svojih budžeta, lako je prozreti njegove motive (Poruka evropskim starešinama: molim vas nemojte govoriti Gadafiju da vam ponestaju bombe).

Ali druga Gejtsova opaska je daleko ozbiljnija: nedostatak političke volje. Neke države nisu uvele potrebne kapacitete u borbu, a druge čak nisu obezbedile ni političku podršku. To svedoči o principu „a la kart“ prema kojem je NATO uvek radio. Novost je da NATO može da pretrpi neuspeh. Kolebljive NATO vojskovođe trebalo je da razmotre taj rizik dok stoje po strani.

Ovo jesu teški dani za NATO, kao što je Gejts zaključio na izmaku svog živopisnog mandata. Doneta je odluka o vojnom angažmanu u situaciji od marginalnog interesa, ali sada svi saveznici moraju da shvate da koriste ozbiljna sredstva za ostvarenje ozbiljnog cilja. Sve zemlje koje su donele odluku da intervenišu u Libiji, uključujući SAD, moraju se rukovoditi osećajem obnovljene snage uz razumevanje da NATO - kakve god bile njegove mane i nedostaci - mora da nadjača.

Autor je bio pomoćnik državnog sekretara SAD, ambasador Amerike u više zemalja, te specijalni izaslanik SAD za Kosovo. Sada je dekan škole za međunarodne studije Korbel Univerziteta u Denveru

(Danas)