Кристофер Хил: Циљ бомбардовања Србије био је да НАТО уђе на Косово

Недавне прогнозе америчког секретара за одбрану Роберта Гејтса о „мрачној“ и „суморној“ будућности за НАТО изазвале су пуно реакција, али могло би се испоставити да су оне оптимистичне. Јун је, како се показало, донео још једну прекретницу на несигурном путу алијансе: операција у Либији по трајању је превазишла ону од пре 12 година на Косову. После 78 дана 1999. Слободан Милошевић је одустао, док Муамер ел Гадафи тек треба да прими поруку. Заправо, можда већ добија погрешну поруку.

За нас који смо били ангажовани у косовској кризи интервенција у Либији изгледа као већ виђено. Са неба над Србијом и Косовом НАТО авиони нису гађали мету за метом да би подржали ослобађање територије нити зарад развоја стратегије бомбардовања, већ да би натерали Милошевића да промени мишљење. Да будемо јасни, спречавање Милошевића да спроводи етничко чишћење додато је као мотив у данима пошто је бомбардовање почело, али прави циљ био је убедити га да дозволи да снаге НАТО уђу на Косово. То је била класична неусклађеност стратегије и политике.

Нема рата без низа погрешних претпоставки и такав је био и косовски. Најзнаменитија је можда била да ће Милошевић одустати после неколико дана бомбардовања. Насупрот томе, лидер у таквим условима, Милошевић је ушао у бункер, фигуративно и буквално, и остао тамо слабо општећи са спољним светом. У међувремену, НАТО стратези очајнички су покушавали да идентификују мете, што би Милошевићу ускратило средства за етничко чишћење или, што је био чешћи случај, охрабривали га да поново размотри своју позицију.

Интервенција је имала своје неславне епизоде, можда на првом месту бомбардовање кинеске амбасаде која је погрешно идентификована као зграда у којој су безбедносни инструменти за репресију усмерену против Косова. Такође, било је тренутака велике бриге - хоће ли савезници истрајати будући да су пролазили дани, недеље и месеци без краја на видику. Они који су данас ангажовани у Либији свакако осећају исту врсту притисака.

Марта 1999. неколицина НАТО лидера сумњала је да је насилно удаљавање Милошевића с Косова права ствар. Није било много сумњи ни да су лидери Европе и Америке начинили добру одлуку убеђујући Милошевића преговорима и мирољубивим средствима. Рат је био последње средство.

Заиста, марта 1999. одлука да се иде у рат је прихваћена, јер су све остале могућности биле исцрпљене. Изрека Карла фон Клаузевица да је рат наставак политике другим средствима цитирана је (сувише) често. Али његова значајнија мисао била нам је на памети у данима када је требало преломити: рат је озбиљно средство за озбиљан циљ.

Нико од људи укључених у операцију није мислио другачије, нити се носио мишљу да би НАТО могао да одустане. Зато је НАТО почео да окупља копнену војску. Испоставило се да је ангажман копнене војске непотребан, али неуспех није био опција.

Неуспех ни данас није опција. У Либији такође постоји неусклађеност између политике и стратегије. Политика је склонити Гадафија са власти. Стратегија је заштитити цивиле. Заштита цивила неће омогућити уклањање Гадафија.

Овај јаз почиње да се приближава док НАТО почиње размештање средстава као што су борбени хеликоптери који су непосредније и снажније усмерени на уклањање Гадафија са власти. Али много више треба учинити да би се осигурао успех. Жалбе на јаловост побуњеника неће бити од користи. Либијска опозиција је таква каква је.

Гејтс се с правом осврнуо на питање финансијске одрживости НАТО. Док европске војне главешине укључене у операцију јавно дискутују о ограничењима својих буџета, лако је прозрети његове мотиве (Порука европским старешинама: молим вас немојте говорити Гадафију да вам понестају бомбе).

Али друга Гејтсова опаска је далеко озбиљнија: недостатак политичке воље. Неке државе нису увеле потребне капацитете у борбу, а друге чак нису обезбедиле ни политичку подршку. То сведочи о принципу „а ла карт“ према којем је НАТО увек радио. Новост је да НАТО може да претрпи неуспех. Колебљиве НАТО војсковође требало је да размотре тај ризик док стоје по страни.

Ово јесу тешки дани за НАТО, као што је Гејтс закључио на измаку свог живописног мандата. Донета је одлука о војном ангажману у ситуацији од маргиналног интереса, али сада сви савезници морају да схвате да користе озбиљна средства за остварење озбиљног циља. Све земље које су донеле одлуку да интервенишу у Либији, укључујући САД, морају се руководити осећајем обновљене снаге уз разумевање да НАТО - какве год биле његове мане и недостаци - мора да надјача.

Аутор је био помоћник државног секретара САД, амбасадор Америке у више земаља, те специјални изасланик САД за Косово. Сада је декан школе за међународне студије Корбел Универзитета у Денверу

(Данас)