Kosta Duzinas: Uspeh Sirize od ključnog značaja i za Srbiju - teško da će Nemačka zavoleti Beograd kao Zagreb

„Nova vlada Grčke spremna je da podrži Srbiju u nastojanju da se priključi Evropskoj uniji. Mi smo prirodni partneri. Ukoliko neki ljudi u Beogradu veruju da će Nemačka svoju ljubav prema Zagrebu zameniti za ljubav prema Beogradu, mislim da će to ići prilično teško”, istakao je juče u Beogradu Kostas Duzinas, profesor prava na Birkbek univerzitetu u Londonu, inače savetnik Sirize.

Profesor Duzinas je ove sedmice  u Beogradu održao dva predavanja o paradoksima ljudskih prava i mestu Grčke u EU. Uoči predavanja „Ideja Evrope” danas u Srpskoj akademiji nauka i kulture, profesor Duzinas prihvatio je razgovor za „Politiku”.

Profesore Duzinas, da li ste vi lično učestvovali u kreiranju političkog koncepta Sirize?

Ne. Ja sam profesor prava i filozofije, živim i radim u Londonu. U kreiranje političkog programa Sirize bio sam uključen kroz svoja javna izlaganja, članke i predavanja. Mada je istina da imam bliske veze sa mnogim članovima nove grčke vlade, uključujući i premijera Ciprasa. Nisam bio uključen u diskusije o detaljima, mada sam bio član komiteta koji se bavio predlogom reformi političkih institucija i verovatnih promena Ustava Grčke. Tu mislim na razmatranja o uvođenju načela direktne demokratije (referenduma, opoziva poslanika koji izgube podršku naroda...) i ekonomije utemeljene na socijalnim načelima.

Ipak, šta biste savetovali Ciprasu u ovoj fazi pregovora sa Briselom, Berlinom i Frankfurtom, fazi koja je po mnogima od ključnog značaja za finansije Grčke, njen opstanak u evrozoni, ali i za stabilnost EU?

Savetovao bih Ciprasu da se drži svojih političkih principa, ali takođe i da koristi pragmatizam u sučeljavanju sa situacijom – dakle da ne upražnjava „realizam” koji bi podrazumevao prihvatanje stvari kakve jesu kao bogomdane neminovnosti.

Da nastavi da zagovara ostvarenje socijalne pravde i demokratije, koristeći sva sredstva i instrumente koji mu stoje na raspolaganju. Uostalom, mandat vlade je četiri godine, a ne šest meseci, tako da će za ostvarenje ukupnog izbornog programa Sirize biti još vremena.

Izbornu pobedu Sirize nazivate „grčkim prolećem u Evropi”, na koje ste ukazivali još 2011. Tada ste upozoravali evropsku elitu da se pazi od „prelivanja” grčkog proleća i uticaja buduće izborne pobede Sirize. Danas navodite da ako Siriza uspe u svojim političkim planovima to može biti znak početka nove vrste demokratskog socijalizma u 21. veku. Da li je, po vama, Evropa na pragu moguće (socijalističke) revolucije?

Mogućnost „prelivanja” spomenuo sam tada kao odgovor na ocene krajem 2010. i početkom 2011. Da bi u slučaju ondašnjeg izlaska Grčke iz evrozone i druge države mogle poći tim primerom. Dakle, govorio sam o „prelivanju” ne u smislu rastakanja EU, već kao  mogućnosti ohrabrenja drugim prodemokratskim snagama na jugu Evrope, ali i u Velikoj Britaniji i drugde, da postoji alternativa opciji koju nameće evropska elita. I da te prodemokratske snage ponekad mogu i da pobede. Istovremeno, ne verujem da je Evropa na pragu revolucije poput juriša na Bastilju ili Zimski dvorac, ne, to ni u kom slučaju. Evropa je pre pred procesom postepene promene dominantnog modela ustrojstva ekonomije i organizacije društva. Modela koji je u vremenu krize doveo do razaranja životne matrice miliona običnih ljudi. U tom smislu izborna pobeda Sirize za Srbiju je od centralnog značaja, kao što je od značaja i za budućnost EU, koja i nije cela Evropa. Uostalom, uoči grčkih izbora u januaru poslednja zemlja koju je Cipras tada posetio bila je Srbija. Vaša zemlja ima sličan problem, posebno kada je reč o mladim ljudima, kao i Grčka, odakle je tokom krize preko 200.000 visoko obrazovane omladine naoružane diplomama, masterima i doktoratima napustilo zemlju otišavši put Zapada. Taj odliv mozgova je katastrofalna činjenica za svako društvo koje teži izlasku iz ekonomskih i drugih teškoća: odsustvo te mlade pameti je pogubno.

Veliki ste kritičar današnjeg ustrojstva EU i često ističete da je briselska zajednica u današnjem formatu izneverila svoje osnivačke principe. Na šta tačno pri tome mislite?

Krajem pedesetih godina jezgro današnje EU osnovano je kao poratno udruženje proizvođača uglja i čelika sa ciljem zbližavanja nekadašnjih ratnih protivnika, i to sa izraženim osloncem na prosvetiteljske vrednosti, na poštovanje pravnih načela jednakosti polova, ukidanje nejednakosti – sve su to bili ključni poratni principi socijaldemokratije – što se nije previše dopadalo Velikoj Britaniji, posebno režimu gospođe Margaret Tačer. Tačerizam je u Evropi video mogućnost za prošireno tržište, uvek zagovarajući takav model uvećanja evropske zajednice koji budućim članicama ne bi dozvolio da se toliko razviju da jednog dana postanu konkurenti Britancima u onome u čemu su oni bez premca – u trgovini. Zato je uvek podsticano sve dalje i dalje proširivanje politički tako raznovrsnih u zajednicu čija bi integracija u federalnu Evropu bila gotovo nemoguća. Sa naglašenim diktatom da je logika tržišta iznad svake druge logike organizacije društva, obični ljudi su unutar te zajednice tokom vremena pretvoreni u male biznismene bez mnogo političkih prava odlučivanja, društvene zaštite i sindikalne podrške, koji moraju u svima aspektima svog života,  od obrazovanja do zdravstva, penzija i sahranjivanja, pametno da investiraju. I ako ne uspeju u svojim investicijama – ostaju na cedilu...

Zašto je ideja „drugačijeg” danas strana misaonom opsegu Brisela?

EU je svojevremeno insistirala na četiri temeljne slobode: kapitala, servisa, kretanja i ljudi kao jedinki. U današnjoj fazi egzistencije, EU izgleda da dozvoljava kretanje kapitala i usluga, ali ne i ljudi. Evropa je Grčku i Španiju, na primer, preimenovala u svoje spoljne granice, počela da diže zidove – prema svima koji su različiti od „nas” – prema Turskoj, Maroku i da se suočava sa činjenicom da se preko 100.000 ljudi udavilo na prilazima Evropi u poslednjih nekoliko godina. I tu je Evropa u svojevrsnom raskoraku prema spoljnom svetu: dok na primer Grčka i Srbija, koje se suočavaju sa plimom imigranata, nikada nisu bile kolonijalne sile, na Velikoj Britaniji, Francuskoj... leži velika odgovornost za eksploataciju i bedu koju su tokom 18. i 19. veka preživele vanevropske zemlje kojima su tada upravljale. Zidovi pred Evropom danas su potvrda politike da sve što je drugačije od „nas” – treba držati podalje od sebe.

Zastupnik ste teze da postoje dva koncepta Evrope: mediteranski i centralnoevropski. Da li biste pojasnili svoje viđenje razlike? I gde je mesto balkanskog sveta u toj podeli?

Mediteranski jug Evrope, a tu se svakako svrstava i Balkan, kolevka je ove civilizacije i velikih ideja. Pa ipak, danas se smatra periferijom EU, terenom koji treba da posluži kao turističko odredište za odmor severnjaka. Među njima postoji uverenje da su južnjaci inferiorniji i neprijemčivi za kodekse protestantske etike rada, discipline i obaveza. Kompleksna je pozadina današnjih odnosa između novodefinisanog severa i juga Evrope. Pojedine psihoanalitičke teorije ukazuju da stroga kritika drugačijeg od sebe može ukazivati na osećaj da ti „neodgovorni” u stvari imaju sve ono što nama nedostaje: dobra hrana, bezbrižan život... i to čak i kada su siromašni.

Kako vidite budućnost EU kao zajednice 28 država?

Evropska unija će preživeti samo ukoliko pobeda Sirize postane podsticaj javnom mnjenju drugih: u Srbiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji... sadašnji poredak je neodrživ i socijalna pravda i privredni rast ne mogu ići ruku pod ruku sa strogim i isključivim diktatom štednje. Uostalom, i MMF je pre nekoliko godina priznao da je antikrizni model primenjen na Grčkoj pogrešan. Koliko pre neki dan i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je ocenio da evropski antikrizni program upotrebljen na primeru Grčke ne samo što nije uspeo – nego je i razorio živote miliona ljudi.