Хроника | |
Коста Чавошки: Крајњи циљ преговора је успостављање дипломатских односа између Београда и Приштине |
![]() |
петак, 25. март 2011. | |
- Због самог очувања Атлантског пакта. Од свог оснивања Атлантски пакт је, бар на речима, био одбрамбена војна организација зарад одбране својих чланица, а не напада на друге независне и суверене државе. Агресијом на СРЈ његова улога се битно променила. Од строго одбрамбеног савеза он је почео да се преобраћа у светског полицајца који узима себи за право да војном силом решава етничке сукобе у другим државама. Чак је ова промењена улога почела да се сматра једино могућим разлогом даљег постојања овог војног савеза, што није било далеко од тврдње да су ваздушни напади на СРЈ и окупација КиМ били неопходни да би се спасао Атлантски пакт. Тако је Атлантски пакт сам себи продужио живот уместо да се Варшавског пакту придружи на ђубришту историје. На који начин су званичници Атлантског пакта пред јавношћу прикривали праву природу агресије? - Од самог почетка агресије Атлантског пакта на Југославију његови званичници и већина западних новинара упорно су настојали да одговарајућим именовањем односно квалификовањем прикрију праву природу овог нападачког, ничим изазваног рата. Отуда се уместо необјављеног рата користи реч „интервенција“, а уместо агресије синтагма „напади из ваздуха“. Правна квалификација овог чина дата је још крајем фебруара 1999. године у америчком Конгресу током расправе између представника Тома Кемпбела из Калифорније и Томаса Пикеринга, државног секретара. Том приликом водио се следећи дијалог: „Кемпбел: Да ли је Косово део суверене Србије? Пикеринг: Да. Кемпбел: Да ли је бомбардовање суверене државе чин рата? Пикеринг: Да.“ За америчку владу није, дакле, уопште било спорно да ће предстојеће бомбардовање крње Југославије бити чин рата, односно агресије. Једино је било спорно да ли је за вођење таквог рата потребан пристанак Конгреса. Да ли је агресија САД и НАТО пакта на СРЈ била међународни злочин? - Повеља УН забрањује претњу силом и употребу оружане силе, сем ако Савет безбедности изричито не допусти њено коришћење зарад отклањања претње миру и у самоодбрани од оружаног напада (уско схваћеног), док сам СБ не предузме одговарајуће мере. Штавише, вајне покровитеље Хашког кривичног суда за бившу Југославију ваља подсетити да је оно што је бомбама и ракетама 1944. године учињено Југославији такође регулисано пресудом сличног суда у Нирнбергу, који је утврдио да „покретање нападачког рата… није само међународни злочин; то је највећи међународни злочин“. Да ли је у ближој прошлости било сличних оправдања агресије попут објашњења Била Клинтона и удворичких западних новинара? - Уплитање оружаном силом у унутрашње послове других земаља у име хуманости има, иначе, дугу традицију у 20. веку, и у том погледу владе Сједињених Држава и водећих европских сила не представљају никакав изузетак. У својој студији о „хуманитарним интервенцијама“ војном силом Син Марфи разматра примере таквих агресија после усвајања Бријан-Келоговог пакта из 1928. године о забрани рата. Најпознатији су напади Јапана на Манџурију, Мусолинија на Етиопију и Хитлера на Чехословачку, правдани високопарном хуманитарном реториком и наводно уверљивим чињеницама. Тако је Јапан напао Кину и окупирао Манџурију да би успоставио „земаљски рај“ у тој области и заштитио Манџуријанце од „кинеских бандита“. Мусолини је заузео Етиопију зарад ослобађања хиљада робова и спровођења у име Запада „цивилизаторске мисије“ у тој заосталој земљи. А Хитлер је обзнанио намеру Немачке да у Чехословачкој оконча етничке напетости и насиље одговарајућом интервенцијом, „прожетом искреном жељом да служи истинским интересима народа који живи на том подручју“ у складу са његовом вољом, да би ускоро словачки квислиншки председник затражио од Хитлера да Словачку прогласи немачким протекторатом. Шта мислите о залагању неких наших политичара да Србију уведу у НАТО? - У свом релативно дугом животу доживео сам многе политичке бесмислице и глупости, али се увек изненадим кад чујем или прочитам да се неко из владајуће коалиције и евроатлантских подрепаша залаже за увођење Србије у Атлантски пакт. Такви предлози за мене су, по својој безочности и покварености, истоветни наговарању жртве силовања да се уда за свог виновника. Па зар се тако брзо могу заборавити тешке ране које су нам задате, толике жртве које су изгубиле свој живот, срушени мостови, уништене фабрике и разорена инфраструктура? И зар има икога међу нама ко нас може уверити да нам желе добро они који су нас пре 12 година бомбардовали и убијали? За разлику од многих који нерадо користе тешке, а уистину праве квалификације за такве нечасне појединце који би баш сада хтели да нас уведу у Атлантски пакт, ја користим изразе „квислинзи“ и „издајници“. По мом суду, крајње је време да се наши главари назову правим именом. Ако ипак има таквих морално неосетљивих људи који мисле да се после 12 година могу заборавити наше жртве и задобијене ране, па окренути нови лист, ваља их подсетити да се управо пред њиховим и нашим очима и даље појављује најпогубнија последица америчке и северно-атлантске агресије – самозвана држава косметских Арбанаса. Својевремено је један западни званичник недвосмислено изјавио да је косметска назови држава творевина Атлантског пакта. То је сушта истина. Агресија на нашу државу је и извршена да би се на тлу Балкана образовала још једна албанска држава. То је било обећање дато косметским Арбанасима и пре саме агресије, и то су сви упућени савршено знали од самог почетка. Једино су се наши главари уздали у Резолуцију Савета безбедности 1244, као да хартија и мастило могу да одбране територијални интегритет наше државе. Који су то разлози који су навели америчку владу да косметским Арбанасима подари КиМ и дозволи им стварање државе? - По мом суду, два су разлога који су је на то навели. Први је процена да су наши властодршци толики послушници и подрепаши да ће пре или касније на изричит захтев Вашингтона и Брисела формално признати самозвану косметску државу. У том уверењу их је сигурно учврстила потоња Тадићева спремност да УНМИК замени ЕУЛЕX-ом, чиме је Косово и Метохију изместио из Савета безбедности у којем смо могли рачунати са каквом-таквом подршком Русије и Кине и тиме обезбедити даљу примену Резолуције 1244, која је сада мртво слово на папиру. Други разлог је настојање америчке владе да се бар неким гестом умили муслиманима широм света с којима је у далекосежном спору, а у двема земљама и у ратном сукобу већ девет година. Колико је то нама познато, босанско-херцеговачки муслимани и косметски Арбанаси једини су муслимани у свету који бар на речима воле Американце, а њиховим челницима подижу споменике. Зато су Американци за муслимане очували Босну и Херцеговину као независну државу, иако су и Срби и Хрвати, који чине већину у БиХ, жарко желели да се присаједине својим матичним државама – Србији, односно Хрватској. И тај исти разлог навео је америчку владу да арбанашким муслиманима на Космету подари независну државу. Једино што наши садашњи властодршци још нису приметили да су ова америчка даривања извршена на штету Срба и Србије. До чега ће довести технички преговори у Бриселу, између Београда и Приштине? - Мени је савршено јасно зашто америчка влада и ЕУ присиљавају нашу Владу да уђе у такве преговоре који би, по њиховим очекивањима, требало да доведу до тога да се Србија одрекне тог пресудног дела своје територије и формално призна самозвану државу косметских Арбанаса. Те моћне силе то чине корак по корак. Пресудан тренутак је био када је Борис Тадић у име Србије пристао да се УНМИК, као испостава Савета безбедности УН, замени бриселским ЕУЛЕX-ом. Од тог тренутка се на КиМ више практично не примењује Резолуција 1244, нити Савет безбедности доноси било какве одлуке о тој нашој Јужној српској покрајини. Уместо тога, кључна међународна институција на КиМ постао је ЕУЛЕX, пуко оруђе у рукама ЕУ, чији је највећи број држава чланица одмах признао самозвану косметску државу. Затим је Ивица Дачић у име Владе Србије склопио наводно технички споразум са ЕУЛЕX-ом, по законима те назови државе интегрални део њених институција, и тиме прећутно признао косметску државу. Следећи кораци које су предузимали ЕУ и њени штићеници у Приштини било је затирање сваког институционалног присуства Републике Србије на КиМ. Тако је приликом стављања Србије на белу шенгенску листу, која омогућава путовања наших држављана у ЕУ без улазних виза, наша Влада пристала на два понижавајућа услова: 1. да се грађанима са Косова и Метохије нове путне исправе искључиво издају у посебном центру у Београду и 2. да ти наши грађани и са таквим пасошима, који су на посебан начин обележени, не могу без виза путовати у ЕУ. Тиме је наша Влада практично одустала од тога да се државни послови Србије – издавање путних исправа – обављају у тој нашој Јужној покрајини, а да српски држављани у тој покрајини у свему деле судбину грађана самозване косметске државе, који без виза још не могу путовати у земље ЕУ. Ивица Дачић је такво ограничење правдао потребом да се спречи улазак косметских криминалаца у ЕУ, чиме је наше косметске сународнике, ни криве ни дужне, поистоветио са арбанашким криминалцима и тиме српске жртве изједначио с њиховим виновницима. Све је то био увод у „техничке преговоре“ између Београда и Приштине, а заправо између Владе Србије и владе назови државе косметских Арбанаса. До пре годину дана наша Влада је одбијала да учествује на међународним конференцијама на којима косметски Арбанаси учествују с именом и знамењима своје самозване државе. А сада та наша Влада у Бриселу званично преговара са владом те назови државе, што није ништа друго до њено признање на мала врата. У нашој јавности је, иначе, створено погрешно уверење да званично признање неке државе наступа када се с њом успоставе дипломатски односи и размене амбасадори. То није тачно. Наша држава, рецимо, званично признаје све афричке земље, иако само у малом броју тих земаља има и своја дипломатска представништва. Тако Србија нема амбасадоре у Чаду и Либерији, што не значи да их као државе не признаје. Који је крајњи циљ тих преговора? - Крајњи циљ је не само успостављање дипломатских односа између Београда и Приштине на шта нас присиљавају САД и ЕУ, него и затирање сваког приступа српске државе на Косову и Метохији. Не тако давно Арбанаси су онеспособили предајнике „Телекома“, државног предузећа Србије, а да наша Влада није на делотворан начин протествовала. Циљ овог криминалног подухвата јесте прекидање свих телефонских веза наших сународника с остатком Србије. Сада је циљ ЕУЛЕX-а и његових штићеника да спрече постављање нових регистарских таблица Србије на аутомобилима у власништву наших држављана на Косову и Метохији. Такође је циљ да се најпре затворе наше поште и банке, а потом уклоне општинске власти изабране по Уставу и законима Србије, да би се уместо њих, као у Грачаници успоставиле власти изабране по Уставу и законима самозване косметске државе. Уз то се већ сада настоји да се на прелазу административне границе наплаћују царине које би ишле у приштинску касу. Занимљиво је да је овај потез ЕУЛЕX оправдавао „успостављањем владавине права“ и борбом против кријумчарења као да је довожење робе из остатка Србије на Космет и обрнуто контрабанда. Наши челници и тим поводом срамно ћуте, иако знају да би пристајање на такво „царињење“ робе било исто као кад би се царинио кромпир који се из Ивањице допрема на београдске пијаце. Кад путем ЕУЛЕX-а и уз свесрдну подршку Вашингтона и Брисела косметски Арбанаси, не дај Боже, протерају и последњу српску заставу са КиМ, никакво формално признање неће више бити потребно. А уколико Вашингтон и Брисел и даље на томе буду инсистирали, захтеваће да се Србија претходно извини за злочине које је починила и плати огромну ратну одштету. Због чега наша власт на све то пристаје? - Због уласка наше државе у ЕУ. С тим да то улажење умногоме подсећа на намамљивање медведа ловцима у заседи. Када је у својој 84. години Јосип Броз Тито пожелео да ловом на медведе свима покаже да је савршено здрав и бесмртан, требало је довести медведа на његов пушкомет. Тога ради су ловочувари остављали на медвеђој стази високо у брдима одговарајућу храну да би привукли ову звер. А када би се медвед навадио да једе оно што му је приготовљено, онда су постепено остављали храну све ниже и ниже до места у близини ловачке чеке, да би га Тито кад дође у ловиште крај Бугојна без по муке одстрелио. Управо тако поступају бриселски званичници с нашим главарима. Да би их наводно једнога дана, а можда и раније, увели у ЕУ они непрестано траже од њих испуњење тешких и понижавајућих услова. Тај наш пут у бриселску Каносу започео је 2001. године Ђинђићевом отмицом Слободана Милошевића и његовим противуставним изручивањем у Хаг баш на Видовдан, да би национално понижење било веће, чиме је Ђинђић у очима Брисела једном за свагда потврдио репутацију великог Европљанина. Потом је прихваћен Уставни оквир за Косово (Метохија се не помиње) у којем није било ниједне речи о томе којој држави та покрајина припада, чиме је већ тада наговештена њена независност. Упркос томе, тадашњи челници позвали су наше несрећне сународнике да изађу на те прве косметске изборе под страном окупацијом, иако је то било учешће у изградњи институција будуће независне државе. Па чак и на последњим изборима у већ независном Космету учествовале су поједине српске странке, чију је предизборну кампању финансирало наше Министарство за КиМ. Све у свему, нама Брисел непрестано поставља нове, тешке и понижавајуће услове које одмах ваља испунити да бисмо остали на европском путу без икаквих поузданих јемстава да ћемо икада ући у ЕУ. Који би то могао бити последњи услов за улазак? - Не знам да ли ће то бити последњи, али сам сигуран да ће наши властодршци у једном тренутку бити суочени са следећом бриселском уценом: или ћете и формално признати независно Косово и с њим успоставити дипломатске односе или ће вам врата ЕУ остати затворена. Тако ће наша јавност тек тада сазнати оно што наши главари већ у овом тренутку знају – да улазак у ЕУ подразумева трајан и неповратан губитак Косова и Метохије, тог стожера наше духовности и државности. Стога се одмах поставља питање да ли је уопште требало испуњавати све претходне услове, почев од изручења Милошевића и других наших несрећника Хашком трибуналу, до последњих преговора с владом самозваног Космета, ако цела Србија са КиМ као својим интегралним делом не може ући у ЕУ. А кад се може очекивати пријем Србије у ЕУ? - Знање којим располажем и године у којима сам не допуштају ми да предвиђам шта ће бити за десет година, до када би непрестано испуњавали нове и тешке услове. У текућој политици свако обећање или очекивање које се не може испунити за две, три године не би требало озбиљно узимати у обзир. Јер они у Бриселу, који нам то стављају у изглед, као и ови наши челници који сада владају, за четири до пет година, а можда и раније, више неће бити на власти. А каква су то уопште обећања која неће испунити онај који их даје, него неко други који ће после њега доћи? Отуда је Тадићево и Ђелићево обећање да ће Србија за десетак година ући у ЕУ равно мојој нади да ћу за десет година још увек бити здрав и жив. У политици су све то пусте наде за које наш народ с правом вели: обећање лудом радовање. Ја лично ниједног тренутка нисам поверовао онима који таква варљива обећања олако и неодговорно дају. Невоља је, међутим, у томе што због заглупљивања преко монополисаних јавних гласила још увек добар део нашег народа верује политичарима лажљивих уста и прљавих руку, да у ЕУ можемо ући са Косовом и Метохијом као интегралним делом и да ће до тога доћи док старија генерација још увек буде жива. Аутор: Наташа Јовановић (Печат) |