Јутарњи лист о догађајима у Цетињу: Падне ли Црна Гора, зна се ко је следећи

Већина регионалних медија помно је пратила дешавања на Цетињу уочи устоличења митрополита црногорско-примоског Јоаникија. Иако је церемонија обављена, данашњи дан показао је да ситуација у суседој земљи лако може да ескалира и доведе чак до грађанског рата, пише Јутарњи лист.

Је ли мучно и нимало свето устоличење новог црногорско-приморског митрополита Јоаникија Мићовића у диму сузавца и снази пендрека на Цетињу, бастиону црногорства, почетак завршне фазе реализације Вучићева (и кремаљског?) пројекта „српског света“ те последња битка за опстанак нечега што се зове црногорска држава и нација, пише Јутарњи.хр.

Црна Гора већ дуго хода по рубу памети, над амбисом који је може повући у сукобе несагледивих последица и гурнути у грађански рат. Црна Гора данас није далеко од тог злокобног сценарија јер је суочена с озбиљном угрозом опстојности властитог постојања те поновног „угуравања“ у „српски свет“ који последњих месеци интензивно пропагира режим у Србији. То није ништа друго него „друго паковање“ свих досадашњих великосрпских пројеката, од Гарашанина и села Ба до Меморандума САНУ и ратне политике Слободана Милошевића, на жалост само као доказа да се у српској политици на овим просторима ништа није променило у последњих 40-ак година те да ни крвави ратови у Хрватској, БиХ и на Косову нису били довољни да се ствари промене и опамете.

Црна Гора је данас највећи болесник Балкана, дубоко уздрмано и подељено друштво у којем једна искра може изазвати стравични пожар. Како каже Мило Ђукановић, Црна Гора је под агресијом Србије. Вучић му је узвратио да је Црна Гора „увек (!?) била полигон за нападе на Србију“ те да је ни Ђукановић, ни било ко други неће успети покорити „као што сте чинили претходних 30 година“.

Након прошлолетне промене власти када су, уз политичку логистику и менторску подршку СПЦ-а, на изборима победиле просрпске опције, Црна Гора се заљуљала, а у тој победи и србијански режим и подгоричка власт увидели су шансу „враћања блудног сина“ поновно под скуте Београда, као „друге српске државе“.

Црногорска нација се деградира, као „дефект“, „отпадак српства“ и „брозомор“ (нација коју је измислио Ј. Б. Тито), а све је пукло кад је процрногорска власт желела ојачати улогу националне Православне цркве коју је, иако аутокефалну, подсетимо, након анексије црногорске краљевине укинуо краљ Александар Карађорђевић, да би је сада Александар Вучић усред цетињског бунта упоредио с Павелићевим ХПЦ-ом у злоћудној НДХ, чиме шаље јасну поруку што мисли о црногорској самосталности.

И екуменистички врло разборит патријарх Порфирије који је, упркос сузавцу и барикадама, предводио устоличење, показао је што мисли о Црној Гори – не жели нити чути за црногорску Цркву и Црногорце као засебни национални и верски идентитет.

Било је надмено доћи на Цетиње које је симбол суверене и самосталне Црне Горе и где су, немојмо заборавити, у јеку безочних бомбардовања Дубровника ови исти људи који су и данас просведовали против устоличења Јоаникија на Цетињу (не против устоличења као таквог) имали поноса и снаге запевати „С Ловћена зора кличе, опрости нам, Дубровниче“.

Евентуалним „падом“ Црне Горе мења се цела слика наше регије према замисли „српског света“, а онда није тешко замислити да је БиХ следећа на тапету. Опстанак Црне Горе важан је за обуздавање Вучићевих планова као јединог вожда Срба у регији.

(Јутарњи лист)