Ivica Dačić: Deset godina se lagalo da je Kosovo naše, pa je to čak ozvaničeno i Ustavom

Uz najdublje poštovanje, i saučestvovanje u bolu sa njegovom porodicom, očekujem desetogodišnjicu smrti Zorana Đinđića. I mislim da je to ono osnovno što o Đinđiću i treba da kažem. Sve ostalo, o Đinđiću, jeste priča o Srbiji.

O zadacima koji su pred nama.

Srbija, deset godina kasnije, još nije rešila ono pitanje koje je mučilo i Đinđićevu vladu. Još ne zna gde su joj granice i na kojoj teritoriji zaista ima suverenitet.

Predstavnici vlasti u Srbiji i dalje nisu dobrodošli na Kosovu, za odlazak u pokrajinu, kako i dalje zovemo Kosovo, treba da dobiju dozvolu prištinskih vlasti, a gotovo da nemaju ni jedan jedini mehanizam kojim bi, eventualno, mogli da zaštite Srbe koji na Kosovu žive.

Zoran Đinđić je o ovim činjenicama prvi u Srbiji pričao. I ironija je da je trebalo da prođe deset godina da to, u Srbiji, neko ponovi.

Ili je, ako pričamo o odgovornosti, istorija, opet po Đinđiću, “ovaj put bila pravedna”. Bio sam deo vlasti koja je i ratom pokušala pitanje Kosova da reši. Možda, zaista, ima neke pravde u tome da danas budem najodgovorniji za mirno rešenje, rešenje kroz pregovore, i rešenje koje podrazumeva da svako ponešto izgubi. I da to otvoreno kaže. Taj deo, o otvorenosti i iskrenosti, upravo je onaj u kojem su naslednici Zorana Đinđića, vlade koje su sledile posle njega, verovatno i najviše odstupili od onoga što je on hteo i radio.

Gotovo deset godina Kosovo je bilo tabu tema i o njemu, zvanično, niko nije smeo da kaže istinu.

Pričane su bajke.

Lagalo se da je Kosovo naše, pa je to čak ozvaničeno i Ustavom. Danas, taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže. Predsednik Srbije ne može na Kosovo. Ni predsednik Vlade. Ni ministri. Ni policija. Ni vojska.

Srbima je jedino dozvoljeno da, u svakom trenutku, napuste Kosovo. Toliko je ono naše i toliko, na njemu, važi naš Ustav i naši zakoni.

I strašno je važno što smo, kao Đinđić nekada, shvatili da ovo, ove činjenice o Kosovu, prosto moramo da kažemo.

Baš zato što nas, kao i njega nekada, čeka još nedovršeni posao definisanja našeg sopstvenog prostora, uspostavljanja stvarnih granica Srbije, kao i pokušaj da od Kosova, pre svega za Srbe koji tamo žive, spasemo šta se spasti može, i obezbedimo im normalan, bezbedan život, i jasnu budućnost.

Na taj način, i samo na taj način, i Srbija će imati budućnost. Đinđić je to znao, i ova vlada, bez obzira na to što mnogi nikada neće moći to da shvate i priznaju, takođe to zna.

Zna da se praznim pričama država ne brani. I da je baš zato neophodno da se problem najpre prizna, a zatim i reši.

Ako ne priznamo da smo izgubili vlast na najvećem delu Kosova, da njime vladaju Albanci... za šta ćemo se, na kraju, i boriti. I o čemu pregovaramo, ako problema nema.

Kosovo jeste srpska svetinja. I niko to ne spori, nije to radio ni Đinđić. Nacionalni simboli, legende, mitovi... užasno su važni za svaku državu. Kroz njih se gradi nacionalna svest i osećaj pripadnosti. Oni su, u svim državama, sastavni deo udžbenika i nastave u školama.

Amerikanci imaju Alamo, Rusi kneza Vladimira, Nemci Sveto Rimsko carstvo...

Mi imamo Kosovo. Mit koji je duboko u našem nacionalnom biću, ali i mit koji su mnogi zloupotrebili, jer su ga koristili da opravdaju sopstvene neuspehe i poraze.

Zoran Đinđić nije priznavao ni poraze ni opravdanja za poraze. I tvrdio je da je pravi patriotizam samo onaj koji ima konkretne rezultate. Onaj u kojem ne pričaš o ljubavi prema svojoj zemlji, nego nešto za nju radiš.

I to što sam ja u ovu Vladu Srbije i ušao, kao i moji partneri, upravo da bismo postigli rezultat, kao i to što smo ubeđeni da je naš posao da nešto konačno uradimo za našu zemlju – sve to nikako ne znači da smo neka vrsta konvertita koji su, zarad sopstvenog političkog prosperiteta, odjednom prihvatili davno zaboravljene, u Srbiji bar, stavove Zorana Đinđića.

Ne. Đinđić je bio poštovanja vredan politički protivnik. Ali, baš kao i mi, deo Srbije. Srbije koja se menja, kreće i ponešto uči.

I danas, ubeđen sam, on ne bi imao ništa protiv što baš mi, njegovi politički protivnici, radimo ovo što radimo. Pozdravio bi to što smo se sreli, u budućnosti. Budućnost, budućnost Srbije, njega je, uostalom, najviše i interesovala. I tu se apsolutno slažem s njim. Da je ta budućnost naš osnovni posao.

Zbog Zoranove, moje, i naše dece. Ona treba da budu u njoj. Zajedno.

(Nin, 7. 3. 2013)