Хроника | |||
Ивица Дачић: Десет година се лагало да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом |
четвртак, 07. март 2013. | |
Уз најдубље поштовање, и саучествовање у болу са његовом породицом, очекујем десетогодишњицу смрти Зорана Ђинђића. И мислим да је то оно основно што о Ђинђићу и треба да кажем. Све остало, о Ђинђићу, јесте прича о Србији. О задацима који су пред нама. Србија, десет година касније, још није решила оно питање које је мучило и Ђинђићеву владу. Још не зна где су јој границе и на којој територији заиста има суверенитет. Представници власти у Србији и даље нису добродошли на Косову, за одлазак у покрајину, како и даље зовемо Косово, треба да добију дозволу приштинских власти, а готово да немају ни један једини механизам којим би, евентуално, могли да заштите Србе који на Косову живе. Зоран Ђинђић је о овим чињеницама први у Србији причао. И иронија је да је требало да прође десет година да то, у Србији, неко понови. Или је, ако причамо о одговорности, историја, опет по Ђинђићу, “овај пут била праведна”. Био сам део власти која је и ратом покушала питање Косова да реши. Можда, заиста, има неке правде у томе да данас будем најодговорнији за мирно решење, решење кроз преговоре, и решење које подразумева да свако понешто изгуби. И да то отворено каже. Тај део, о отворености и искрености, управо је онај у којем су наследници Зорана Ђинђића, владе које су следиле после њега, вероватно и највише одступили од онога што је он хтео и радио. Готово десет година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом. Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже. Председник Србије не може на Косово. Ни председник Владе. Ни министри. Ни полиција. Ни војска. Србима је једино дозвољено да, у сваком тренутку, напусте Косово. Толико је оно наше и толико, на њему, важи наш Устав и наши закони. И страшно је важно што смо, као Ђинђић некада, схватили да ово, ове чињенице о Косову, просто морамо да кажемо. Баш зато што нас, као и њега некада, чека још недовршени посао дефинисања нашег сопственог простора, успостављања стварних граница Србије, као и покушај да од Косова, пре свега за Србе који тамо живе, спасемо шта се спасти може, и обезбедимо им нормалан, безбедан живот, и јасну будућност. На тај начин, и само на тај начин, и Србија ће имати будућност. Ђинђић је то знао, и ова влада, без обзира на то што многи никада неће моћи то да схвате и признају, такође то зна. Зна да се празним причама држава не брани. И да је баш зато неопходно да се проблем најпре призна, а затим и реши. Ако не признамо да смо изгубили власт на највећем делу Косова, да њиме владају Албанци... за шта ћемо се, на крају, и борити. И о чему преговарамо, ако проблема нема. Косово јесте српска светиња. И нико то не спори, није то радио ни Ђинђић. Национални симболи, легенде, митови... ужасно су важни за сваку државу. Кроз њих се гради национална свест и осећај припадности. Они су, у свим државама, саставни део уџбеника и наставе у школама. Американци имају Аламо, Руси кнеза Владимира, Немци Свето Римско царство... Ми имамо Косово. Мит који је дубоко у нашем националном бићу, али и мит који су многи злоупотребили, јер су га користили да оправдају сопствене неуспехе и поразе. Зоран Ђинђић није признавао ни поразе ни оправдања за поразе. И тврдио је да је прави патриотизам само онај који има конкретне резултате. Онај у којем не причаш о љубави према својој земљи, него нешто за њу радиш. И то што сам ја у ову Владу Србије и ушао, као и моји партнери, управо да бисмо постигли резултат, као и то што смо убеђени да је наш посао да нешто коначно урадимо за нашу земљу – све то никако не значи да смо нека врста конвертита који су, зарад сопственог политичког просперитета, одједном прихватили давно заборављене, у Србији бар, ставове Зорана Ђинђића. Не. Ђинђић је био поштовања вредан политички противник. Али, баш као и ми, део Србије. Србије која се мења, креће и понешто учи. И данас, убеђен сам, он не би имао ништа против што баш ми, његови политички противници, радимо ово што радимо. Поздравио би то што смо се срели, у будућности. Будућност, будућност Србије, њега је, уосталом, највише и интересовала. И ту се апсолутно слажем с њим. Да је та будућност наш основни посао. Због Зоранове, моје, и наше деце. Она треба да буду у њој. Заједно. (Нин, 7. 3. 2013) |