Иванка Поповић о пројекту „Јадар“: И код најбоље осмишљеног пројекта који изради било који факултет постаје небитно шта је написано у студији, уколико компанија избегне да испоштује написано

Губитком правног основа за реализацију пројекта Јадар, Рио Тинто није обуставио рад на студији о процени утицаја на животну средину на којој је, како наводе, ангажовано око 40 универзитетских професора са више од 10 факултета и научних институција. Ипак, када су објавили радне верзије три студије, на њима су потписана само два професора а као учесници пројекта наведена три факултета: Машински, Рударско-геолошки и Технолошко-металуршки (ТМФ). „Они ће дати своје експертско мишљење и начине како мисле да би пројекат могао да се изведе, али од њих не зависи како ће бити реализован. Да ли ће решења предложена од струке бити изведена или не је у рукама државних органа и компаније. И код најбоље конципираног пројекта који изради било који факултет, уколико га компанија не испоштује – а нарочито код фазног извођења пројеката могу да се нађу креативни начини да се то избегне – шта је написано у пројектној студији постаје небитно јер се реалност са њом не поклапа“, каже редовна професорка ТМФ-а Иванка Поповић.

Након што је професор Пољопривредног факултета провео две године у правној борби да сазна да ли је потписан као аутор студије за Рио Саву, објављивање нацрта студија пружило је прилику компанији да транспарентно изађе са именима аутора. Како гледате на одлуку да то ипак не учини?

Постоји намера државе да се факултети у друштвеном смислу потпуно скрајну и да се минимизира њихов значај и утицај да не би били релевантан део друштвеног живота  

Наравно да као грађанка могу да будем узнемирена тиме, али са друге стране, пошто познајем процедуре и како функционише струка, компанија је остала у оквиру својих права – колико год се то нама не допадало – да не открије имена зато што је то интерни документ чије је делове добровољно дала на увид јавности. Када се ти документи заврше и нађу у процедури пред државним органима, онда се апсолутно мора знати ко је на њима радио. Догађај на Пољопривредном доприноси конфузији у којој се доводе у сумњу компетентност и квалитет ангажоване струке. Јавност већ има одређени резервисан став према универзитетима у Србији јер се недовољно разуме како они функционишу и онда се и ту ствара неповерење – у пословне подухвате факултета, истраживања, образовни поступак… Са друге стране се врло радо китимо резултатима рангирања појединих факултета и истраживачким успесима.

Да ли је та неупућеност једини узрок резерви?

Мислим да постоји намера државе – која је практично већ остварена – да се факултети у друштвеном смислу потпуно скрајну и да се минимизира њихов значај и утицај да не би били релевантан део друштвеног живота. И заговарање јавног дијалога у коме ћете да сучелите стручњаке различитих профила, од правника до инжењера – служи истој сврси. Какву слику јавност може да има о таквој размени мишљења? Да ли ће да је перципира као слободу и сучељавање различитих ставова или ће, пошто учесници не могу да се сложе, помислити „ма ови немају појма“? Теме могу да буду комплексне и ако експерти не наступају на начин који је разумљив за лаичку јавност, онда их она доводи у питање. И окреће се друштвеним мрежама где добија квазиексперте који говоре о плавим очима и ванземаљцима.

У контексту ковида смо могли да чујемо коментаре лекара да би неке струковне расправе требало водити иза затворених врата, а не пред јавношћу.

Апсолутно, то није тениски меч да ви гледате. Друго, стручни аргументи који се у њима користе могу да буду потпуно неразумљиви за лаика – ја могу да пратим тему Рио Тинта, али зато што је из моје области. Жао ми је да се струка на овај начин злоупотребљава јер ако нема поверења у струку, а плашим се да више нема поверења ни у шта и ни у кога, онда улазимо у јако тежак период, јер коме ће људи да верују? Ако верују само својим најближима, онда је било који начин уједињавања онемогућен. Опште неповерење заиста разара ово друштво и то власт користи да би поједине страхове гајила код људи. А истовремено намеће законска решења која све нас воде у потпуну правну несигурност. Тако да је страх грађана оправдан. И у таквом смутном времену профитирају обично они који гледају само свој интерес.

У таквој атмосфери, позив на дијалог изгледа тако што власт позива активисте на полиграф, док Рио Тинто чак и лично напада стручњаке који износе негативно мишљење. Да ли сте видели пример да се компанија захвалила на критици коју су добили од објављивања студија?

Апсолутно не. Оно што можемо да кажемо ако гледамо уназад 10 година, било која тема која је добила некакву форму јавног дијалога, од примедби на нацрте закона у оквиру јавних расправа, до великих тема – ништа из тога није проистекло. То је било замајавање људи који су искрено хтели да учествују у дијалогу. Они су злоупотребљени, а власт је радила како је хтела. Када се говори о отетој држави, то у пракси тако изгледа. Депримирајуће је што власт то јако добро ради и није једноставно супротставити се томе.

Да ли би референдум био начин да се чује другачији глас?

Опште неповерење разара ово друштво и то власт користи да би гајила страхове код људи. У таквом смутном времену профитирају они који гледају само свој интерес

Знамо колико би то било опасно, имајући у виду све неправилности у изборним поступцима и да нису били испоштовани изборни услови. Ако може да се манипулише изборима, манипулисање референдумом који је мање регулисан је још лакше. Плашим се да нас све ово, нарочито што се дешава у летњем периоду, води ка том сценарију и тада бисмо тек били у великом проблему.

Све више чујемо критику да немамо ни правну државу ни механизме контроле који би обезбедили да се прописани еколошки стандарди спроведу. Да ли мислите да западне државе, које су све заинтересованије за реализацију пројекта, могу да имају слуха за тај аспект?

Нисам сигурна колико они разумеју шта се код нас дешава. У нашој средини се међународни односи често тумаче на емотивном нивоу: ко су нам пријатељи, ко нас воли, ко нас мрзи… То не функционише на тај начин, међународни односи су везани за удруживање људи који имају заједничке интересе. У том склопу ЕУ има јасан интерес – она мало каска у технолошкој борби и литијумска технологија је пример где би волели да постану самосталнији у односу на пре свега Кину. И ако виде да ми као држава немамо кохерентну политику, наметнуће нам своју.

Аргумент који може да нам помогне је да загађење ваздуха, водотокова и тла не познаје државне границе. Ви можете да подржите један пројекат на периферији Европе, али у случају реализације и евентуалних последица по животну средину, оне ће утицати на суседне чланице ЕУ. Проблем је што имамо сарадљиву државу са експонентима страног капитала и без масовног отпора нећемо успети да зауздамо остваривање њихових интереса.

Рио Тинто је образложио сакривање имена аутора студија тврдњом да тиме желе да их заштите од „шиканирања, прогањања, увреда и претњи којима су изложени сви запослени у компанији“.

Мени се чини да су тренутно највише угрожени људи чије деловање није усаглашено са интересима владајуће странке. Хапшења у Лозници и најаве кривичних пријава – пријава највеће тежине – управо то потврђују. Нажалост, мислим да улазимо у период где ће се обрачунавање са неистомишљеницима дићи на један други ниво и да ће све постати суровије. Наше друштво се мења на начин који је неприхватљив, назнаке за то постоје јако дуго, али у неком тренутку се морамо одупрети таквом развоју. У крајњој линији, можда неки људи сматрају да је њима у реду, али у овој земљи треба да живе и наши потомци којима треба да оставимо нешто смислено у чему ће живети. А не да имају жељу да оду, што већ многи чине.

(Радар.рс)