Insajder: Istraživanje koje je radio Rio Tinto pokazalo prisustvo izuzetno otrovnog arsena iznad dozvoljenih granica u dolini Jadra. Kompanija navodi da je to „stanje koje su zatekli“

Uveravanja predstavnika države da rudnik litijuma neće ugroziti vazduh, vodu, zemljište deluju neuverljivo ako se uzme u obzir kako se sada vodi računa o životnoj sredini. To između ostalog otkriva i istraživanje koje je radio Rio Tinto, a koje je pokazalo prisustvo izuzetno otrovnog arsena iznad dozvoljenih granica. Rio Tinto navodi da je to stanje koje su zatekli. Iako zakon kaže da je zagađivač dužan da sanira posledice u ovom slučaju se to očigledno nije desilo.

Da su zakoni dobri na papiru, ali da se ne primenjuju u praksi pokazuje i slučaj sa prisustvom arsena u dolini Jadra gde Rio Tinto planira rudnik litijuma. U nacrtu studije uticaja na životnu sredinu ova kompanija u delu nulto, odnosno zatečeno stanje konstatuje da je prisustvo arsena iznad dozvoljenih granica.

Zakon kaže da je u tom slučaju neophodno utvrditi izvor zagađenja a obaveza zagađivača je da područje sanira.

Nadležne državne institucije još nisu odgovorile na naša pitanja o uzroku zagađenja i preduzetim merama, ali je odgovore dostavila kompanija Rio Tinto, odnosno njihova ćerka firma u Srbiji Rio Sava Exploration.

Oni navode da je u pitanju područje u kojem je nekada bila aktivna industrija i koje je dodatno zagađeno kada se 2014 godine izlilo jalovište privatnog rudnika Stolice.

"Prisustvo arsena na ovom području ni na koji način nije izazvano aktivnostima geoloških istraživanja koje je sprovodila kompanija Rio Sava na ovom terenu, budući da se radi o zatečenom stanju kao i da je prisustvo arsena pronađeno i u uzorcima uzvodno od lokacija geoloških istraživanja.“, navode one. 

U ovom slučaju nadležne institucije su, po svemu sudeći, bile svesne prisustva arsena i ništa nisu preduzimale.

Izlivanje jalovišta rudnika Stolice, tada u vlasništvu privatne kompanije Farmakom biznismena Miroslava Bogićevića, pokazuje sav nemar države. U maju 2014, nakon dugotrajnih kiša došlo je do pucanja tri brane-hiljade kubnih metara rudarskog otpada izliva se u reku Korenitu, koja se uliva Jadar.

Agencija za zaštitu životne sredine delimično je obavestila javnost o zagađenju u periodu kada se dogodio akcident. Međutim, Agencija je samo do 2016. radila analizu sedimenata površinskih voda, dok je Rio Tinto arsen našao 2021. u sedimentu ispod vode nekoliko godina kasnije. Na ovo u razgovoru za Insajder ukazuje Dejan Lekić, jedan od bivših načelnika u Agencije za zaštitu životne sredine, a danas aktivan u Nacionalnoj ekološkoj asocijaciji.

Sudeći po tome šta je Rio Tinto našao, nisu sanirane sve posledice akcidenta iz 2014. uprkos uveravanjima nadležnih.

Kompanija Rio Tinto formalno nije bilo dužna bilo koga da obavesti o svojim nalazima. Po onom što je poznato, zagađenje nije nastalo zbog istražnih radova koje je u tom području vršila kompanija Rio Tinto. Činjenica je međutim, da ne postoji podaci državne institucije koji bi to nesumnjivo potvrdili. 

"Bilo bi logično da je kompanija, čak i čim je našla ove podatke, to nulto stanje koje je uslov izrade tih studija i nacrta studija, kako god, obavestila makar lokalnu samoupravu na čijoj teritoriji se nalazi to zemljište. Bilo bi logično takođe da je ta lokalna samouprava onda kontaktirala odgovarajuće nacionalne organe i organizacije, odnosno institucije koje se bave pitanjem zaštite životne sredine, kako bi se na najbolji mogući način zaštitilo ono zbog čega država postoji, a to je javni interes, odnosno u ovom ugroženom slučaju zdravlje ljudi“, kaže Dejan Lekić.  

On ukazuje na još jedan veliki problem-rudarski otpad je u svojevrsnoj sivoj zoni jer zakoni u oblasti životne sredine zaobilaze rudarstvo i potpadaju pod nadležnost Ministarstva rudarstva i energetike.

„Aktivnosti u oblasti rudarstva ne potpadaju pod aktivnosti koje se prate u kontekstu zagađenja, odnosno kvaliteta zemljišta i svih ovih vrednosti koje iziskuju neku reakciju države. Slično je sa rudarskim otpadom. Rudarski otpad i njegove količine, bio on neopasan ili opasan, se ne prijavljuju Agenciji za zaštitu životne sredine, već idu u sistem rudarstva energetike i tamo se obrađuju ti podaci. Stvarno nekada deluje kao da živimo u sistemu u kome nema preterano uređenog toka informacija. Ono što posebno zabrinjava je da su te informacije direktno, ne u drugom koraku, ne u petom koraku, već direktno u prvom koraku vezane za ljudsko zdravlje i ono zbog čega sistem postoji“, kaže Lekić. 

Slučaj rudnika Stolice nije jedini primer da ne postoji kontrola životne sredine čak ni kada ozbiljno ugrožava zdravlje ljudi.

Građani Železnika tvrde da su danima pili vodu sa fekalijama a da ih vodovod o tome nije obavestio. U Padinskoj skeli tvrde da su pili vodu sa arsenom 23 dana bez obaveštenja. I to su samo neki od nedavnih naslova koji bi u pravnoj državi spadali u rubriku nemoguće.

U Srbiji je moguće, samo je pitanje koliko znamo šta dišemo, jedemo, pijemo.

Sve dok nemamo nezavisne i profesionalne institucije koje će garantovati primenu zakona, neuverljivo zvuče tvrdnje da je u Srbiji moguće bezbedno kopati rudu. 

(Insajder)