Хајнц Гертнер: Србија Косовом плаћа Милошевићеву политику и Запад неће мењати став по том питању

Америка губи потенцијал за глобалне стратешке интервенције, сматра професор на Институту за међународну политику при Бечком универзитету Хајнц Гертнер. Србија Косовом плаћа Милошевићеву политику и Запад неће мењати став по том питању, сматра Гертнер.

Хајнц Гертнер (1951) је професор на Институту за међународну политику при Бечком универзитету, као и на универзитетима у Оксфорду, Станфорду и Ванкуверу. Гертнер је познат као специјалиста за питања међународне безбедности и стратешке равнотеже, аутор бројних публикација, међу најновијима књиге "Обама и бомба" и "Обама: Светска сила на новим путевима".

Америка је однедавно најавила да мења своју безбедносну оријентацију - никад више два рата у исто време, више Пацифика, мање Атлантика, више нервозе око Кине, мање око Русије. Што се тиче Европљана, од њих се очекује да коначно одрасту и преузму одговорност за себе и своју ближу околину. Шта конкретно значи Обамин стратешки документ "Очување глобалне водеће улоге Сједињених Америчких Држава - приоритети за 21. век"?

За Европу то значи да она у америчким плановима не игра више тако проминентну улогу као пре - америчке трупе се повлаче са Старог континента, војни буџети се крате, поглед Вашингтона окреће према Азији и Пацифику. Али, то не значи и да је Америка снизила власитите захтеве према Европи и ономе што се од Европе очекује у решавању глобалних проблема по америчкој дефиницији. Рецимо да је Европи сада допуштено да се више сконцентрише на себе и своје проблеме.

Звучи компликовано - неке од тих „глобалних проблема" због којих сада сви заврћу рукаве је Америка и створила...

Тако далеко не бих ишао. Проблеми глобалне безбедности су увек били ту и без Американаца, они су "домаће" природе.

Ратове у Ираку и Авганистану, чак иако занемаримо незавидну предратну ситуацију, тешко је назвати "домаћим" проблемима Ирака и Авганистана. У Европи се они доживљавају као два сувишна рата. Мислите ли да је у последње две деценије било још ратова који би спадали у исту категорију?

Логика тих ратова је била поразна. Ирак је био пренапрегнут и непотребан. Авганистан је био емотивна реакција на 11. септембар. Из неког необичног разлога, амерички стратези су мислили да ће интервенција у Авганистану бити лака и једноставна. Када се то показало као погрешно, кренуло се на Ирак у нади да ће та интервенција бити лака и једноставна. Европске владе су биле подељене, али ипак увучене. Надам се да сада Обама по истом рефлексу неће одлучити да се проблеми са Ираном могу лако и једноставно решити...

Губи ли Америка потенцијал за глобалне стратешке интервенције?

Одговор је - да, она га губи, али искрено речено, она га никада није ни имала. Амерички потенцијал у том смислу никада није био тако велики као што су неки мислили, или били наведени да мисле. Никада Америка није имала способност да заиста решава интернационалне конфликте у властиту корист, али је та чињеница била камуфлирана постојећом биполарном политиком у време Хладног рата.

Сада се уз то још појављују нове силе, оне постављају нове услове и ту се америчке представе о ономе што би Америка хтела и могла разилазе. Убудуће се више ниједна важна одлука неће моћи доносити без Кине, Русије, Индије или Бразила.

Као рецимо она о Ирану и његовој непрозирној нуклеарној политици?

Ја не бих био тако сигуран да Иран заиста има атомску бомбу. Можда само жели да дође у ситуацију да може произвести атомску бомбу. Можда ће се Иран задовољити тиме да може ако хоће, али да неће. Знам како то звучи, али треба бити реалиста. Санкције су се показале неефикасним, дипломатија је спора, нешто треће би било катастрофа.

Да ли је сада Кина постала "омиљени" непријатељ Сједињених Америчких Држава, онако како је пре била Русија?

Свима који су ишли у реално-политичку школу Хладног рата, познат је амерички рефлекс "концентрације" на једног проминентног конкурента. Такви се сада наравно питају - за кога би се Америка могла тренутно одлучити када размишља о приоритетима за 21. век? Сигурно да Кина, као следећи изазивач за светску премоћ, "испуњава" услове. Можда ће Обама морати да уважи тај рефлекс америчке спољне политике. Све би то могло бити истина, када би Кина била вољна за ту врсту антагонизације. Али она то није.

Другим речима, ако проблема буде, ја их не очекујем са кинеске стране. Кина је у међувремену израсла у одговорну велесилу која нема, или неће имати другог излаза, него да одговорно делује по низу питања, као што су светска економска и финансијска криза, глобална терористичка и нуклеарна претња, екологија. Кина зна да седи на глечеру који се топи, нисам сигуран колико то зна Америка.

Мислим да ће између те две силе бити више кооперације, мање антагонизма, наравно, ако Обама и Демократе остану у Вашингтону. Ако Републиканци на јесен дођу на власт, мораће да се науче другом понашању, јер то како они данас разговарају о Кини - "Кина је лопов који краде податке и ради на уништењу америчке економије!" - управо води ка опасној антагонизацији. Кина то сигурно неће трпети.

Ни Русија се више у Америци не доживљава као "проминентан" непријатељ?

Заправо, ту су се ствари развијале добро, у смислу контроле наоружања, док Вашингтон није почео да инсистира на ракетном штиту за Европу. Једну ствар треба увек држати на уму: ако је Америка постала одговорнија у својој спољној политици, то је углавном због Обаме. Буш је реаговао из рефлекса неодговорне велесиле. Ако се Републиканци врате на власт, није искључено да се опет крене у неодговорне експерименте.

За Косово плаћа онај ко је крив за рат

Када се глобални распоред снага погледа америчким очима, минорна улога Косова постаје више него очита. Да ли се Америка повлачи с Косова?

Официјелно, они то демантују. Рекао бих да би то они јако радо направили, када би знали како да се извуку из читаве ситуације. Чекају на знак да су Европљани спремни и вољни да се даље брину о Косову у оном смеру како то жели САД. Кад добију гаранције да ће се ствари тамо развијати по америчкој вољи - а то је самостално Косово - повући ће се. Сигурно да би се то могло одразити и на српске преговоре са Европском унијом.

Зашто су се Американци тако снажно ангажовали на Косову - шта је била идеја иза тога?

Зато што је то Европа! Самосталност Косова произашла је из унутрашње логике дипломатског механизма који је Запад у почетку полако, а онда све брже, градио за суочавање с "проблемом" Милошевића. За Косово и проблеме које Србија данас има с тиме не треба се враћати ни сто ни шесто година унатраг. Милошевић и његова политика узрок су свег зла које данас сналази Србију, временски даље од његове владавине не треба гледати.

Самосталност Косова је његово наслеђе. Без његове политике постојао би горући проблем, али не би било рата, а када је дошло до рата, ратови развијају властиту логику. Кад се регулише послератни поредак, плаћа онај ко је крив за рат - за Запад то је неоспорно Милошевићева Србија. То што данас у Београду седи неко други на власти, не мења ситуацију - Запад се и даље сматра увученим и испровоцираним, не видим спремност за промену тог тренда. Кривци за рат плаћају репарације или губе територије.

Другим речима, Косово се узима Србији за казну?

Казна је претешка реч, ја је не бих употребио. Рецимо да сваки послератни поредак развија властиту динамику. Ко каже А, мора да каже и Б.

Заборављате једну ствар: зашто би Србија признала Косово, када ни све земље Европске уније не признају Косово?

Земље које не признају Косово, боје се његове поруке чисте етничке државе. Косово се данас формира око чистог албанског националног принципа и то је лоше.

"Једна етнија" је још и оптимистично гледање - Косово као држава формира се око принципа племенских кланова...

Знам, и опет, то је лоше. Али идеја је била, и Ахтисаријев план то предвиђа - да ће то бити мултиетничка држава.

Запад је прихватио рушење једне мултиетничке државе каква је била Југославија тако што је прешао на идеју много малих мултиетничких држава. Али, ако те етније нису хтеле да живе у великој мултиетничкој држави, зашто би живеле у малој мултиетничкој? Нешто чисто логички није у реду у ставу који Европа заузима према државама наследницама старе Југославије.

Да, то се није развијало добро. Принципи су остали да висе у ваздуху. Али, барем формално гледано, Европа никада неће прихватити идеју да су се земље наследнице некадашње Југославије формирале око једнонационалних принципа, нема ничега чега се европске државе више боје, него чистих државно организованих етнија. Формула је следећа: суверенитет се сели у Брисел, државе губе на значају.

Шта јача када државе губе на значају? Национализам! Енглеска због Шкотланђана, Шпанија због Баска, Белгија с Валонима, Фламанцима и Немцима - сви се они боје да би могли проћи као стара Југославија. Европа ће се држати принципа мултиетничких држава на Балкану, чак иако он не одговара реалности.

Што се тиче Косова, једина могућност која Београду стоји на располагању је да Европску унију узме за руку, одведе је на Косово и каже - обећали сте да ће то бити мултинационална држава, сад натерајте Приштину да ствара мултиетничке форме!

А ако се у перспективи појави могућност размене територија?

Лоша идеја. Још више чистих националних држава, то није добро.

Свет је пун замрзнутих конфликата - зашто не "замрзнути" проблем Косова и решавати га касније?

Не видим да је глобална ситуација таква да би то решење било толерисано.

Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча

(РТС)