Глас Русије: Турска се опрашта од „европског сна“

Како се и очекивало, нови шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер потврдио је да ЕУ неће примати нове чланове до 2019. године. Између осталог, судећи по изјави прес-службе Јункера, преговори везани за приширење у овом периоду ће се наставити. Али то ће се тицати, како је речено у истој изјави, у првом реду балканских држава.

Тако се реализација „европског сна“ за Турску поново одлаже. Свој ред за чланство Турска чека већ више од пола века. Без обзира на то, шансе Турске за улазак у ЕУ су до сада врло спорне.

Нови министарски кабинет Турске у свом програму одредио је чланство у ЕУ као приоритетни циљ до 2023. године, када ће се обележавати стогодишњица формирања Турске републике. Ако овај циљ буде достигнут (у шта је данас тешко поверовати), испашће да је Анкара чекала у реду 60 година. За то време у ЕУ стигло је да уђе на десетине дражва. Између осталог и оне које чак до недавно нису разматрале такве планове. Као и оне које ступивши у ЕУ очигледно нису дале велики допринос заједничкој каси Европе – пре супротно, постале су „слаба карика“ у ланцу.

Што се тиче Турске, њена економија последњих година је показивала завидно здравље. За мање од 10 година национални бруто производ земље је увећан три пута. Она је с правом добила стално место у великој двадесеторици. Али сада су преговори Анкаре и Брисела замрзнути. И судећи по изјави шефа Европске комисије, тешко да треба рачунати на њихово одмрзавање у скоријој будућности.

Формалним разлозима за то сматрају се сав Републике Кипар и критички однос низа утицајних европских престонице, пре свега Париза, према турском чланству. Али то, јасно је, представља само видљиви врх леденог брега. И не чуди што многи аналитичари долазе до закључка да Запад у ствари никада није видео земљу која се динамично развија са великим бројем становника и наталитетом у порасту као потенцијалног члана ЕУ.

У вези са тим Milli Gazete истиче да Запад одбија да «привеже» Турску за себе преко чланства у ЕУ, остављајући јој само чланство у НАТО-у. Али сада се већ Турска пита шта јој дају везе са НАТО-ом, пише Milli Gazete. Турска памти реакцију коју је преко САД испољила Северноатлантска алијанса у тренутку када је Турска почела да развија независне системе наоружања и да тржи нове форме сарадње. Савезници из НАТО-а су прислушкивали Турску и давали јој погрешне обавештајне податке.

Са своје стране лист Radikal констатује да ако се раније Турска у Европи представљала као демократска световна плураслистичка структура на Блиском Истоку, сада се њен политички лик слика искључиво ауторитарним бојама. А новом председнику земље Реџепу Тајипу Ердогану приписују искључиво „неоосманске снове“.

То не омета НАТО да се ослања у својим плановима на Турску. А ЕУ је друга ствар. Фактички ЕУ и Запад у целини окрећу сада Турску од Европе у страну Блиског Истока, који је данас презасићен конфликтима, између осталог на самим турским границама.

Можда је у актуелној ситуацији Турска потребна Западу пре свега као „бафер зона“ која дели Европу од немирног региона? И уједно помаже да се задржи зона нестабилности на приличном растојању од граница ЕУ. Ако је ова верзија тачна, онда понашање Брисела и других европских центара доношења одлука постаје јасније. Да ли ће се променити ситуација до 2023. године? О томе је рано судити. Али до 2019, већ је јасно, сугурно се неће променити.

Сергеј Тарасов

(Глас Русије)