Glas Rusije: Turska se oprašta od „evropskog sna“

Kako se i očekivalo, novi šef Evropske komisije Žan-Klod Junker potvrdio je da EU neće primati nove članove do 2019. godine. Između ostalog, sudeći po izjavi pres-službe Junkera, pregovori vezani za priširenje u ovom periodu će se nastaviti. Ali to će se ticati, kako je rečeno u istoj izjavi, u prvom redu balkanskih država.

Tako se realizacija „evropskog sna“ za Tursku ponovo odlaže. Svoj red za članstvo Turska čeka već više od pola veka. Bez obzira na to, šanse Turske za ulazak u EU su do sada vrlo sporne.

Novi ministarski kabinet Turske u svom programu odredio je članstvo u EU kao prioritetni cilj do 2023. godine, kada će se obeležavati stogodišnjica formiranja Turske republike. Ako ovaj cilj bude dostignut (u šta je danas teško poverovati), ispašće da je Ankara čekala u redu 60 godina. Za to vreme u EU stiglo je da uđe na desetine dražva. Između ostalog i one koje čak do nedavno nisu razmatrale takve planove. Kao i one koje stupivši u EU očigledno nisu dale veliki doprinos zajedničkoj kasi Evrope – pre suprotno, postale su „slaba karika“ u lancu.

Što se tiče Turske, njena ekonomija poslednjih godina je pokazivala zavidno zdravlje. Za manje od 10 godina nacionalni bruto proizvod zemlje je uvećan tri puta. Ona je s pravom dobila stalno mesto u velikoj dvadesetorici. Ali sada su pregovori Ankare i Brisela zamrznuti. I sudeći po izjavi šefa Evropske komisije, teško da treba računati na njihovo odmrzavanje u skorijoj budućnosti.

Formalnim razlozima za to smatraju se sav Republike Kipar i kritički odnos niza uticajnih evropskih prestonice, pre svega Pariza, prema turskom članstvu. Ali to, jasno je, predstavlja samo vidljivi vrh ledenog brega. I ne čudi što mnogi analitičari dolaze do zaključka da Zapad u stvari nikada nije video zemlju koja se dinamično razvija sa velikim brojem stanovnika i natalitetom u porastu kao potencijalnog člana EU.

U vezi sa tim Milli Gazete ističe da Zapad odbija da «priveže» Tursku za sebe preko članstva u EU, ostavljajući joj samo članstvo u NATO-u. Ali sada se već Turska pita šta joj daju veze sa NATO-om, piše Milli Gazete. Turska pamti reakciju koju je preko SAD ispoljila Severnoatlantska alijansa u trenutku kada je Turska počela da razvija nezavisne sisteme naoružanja i da trži nove forme saradnje. Saveznici iz NATO-a su prisluškivali Tursku i davali joj pogrešne obaveštajne podatke.

Sa svoje strane list Radikal konstatuje da ako se ranije Turska u Evropi predstavljala kao demokratska svetovna pluraslistička struktura na Bliskom Istoku, sada se njen politički lik slika isključivo autoritarnim bojama. A novom predsedniku zemlje Redžepu Tajipu Erdoganu pripisuju isključivo „neoosmanske snove“.

To ne ometa NATO da se oslanja u svojim planovima na Tursku. A EU je druga stvar. Faktički EU i Zapad u celini okreću sada Tursku od Evrope u stranu Bliskog Istoka, koji je danas prezasićen konfliktima, između ostalog na samim turskim granicama.

Možda je u aktuelnoj situaciji Turska potrebna Zapadu pre svega kao „bafer zona“ koja deli Evropu od nemirnog regiona? I ujedno pomaže da se zadrži zona nestabilnosti na priličnom rastojanju od granica EU. Ako je ova verzija tačna, onda ponašanje Brisela i drugih evropskih centara donošenja odluka postaje jasnije. Da li će se promeniti situacija do 2023. godine? O tome je rano suditi. Ali do 2019, već je jasno, sugurno se neće promeniti.

Sergej Tarasov

(Glas Rusije)