Fahri Musliu: Vučić je imao istorijsku izjavu da Kosovo nikad nije bilo srpsko - priča da sam ja njegov biološki otac je novinarska patka

 Svedok, uglavnom loših odnosa Srba i Albanaca poslednjih decenija, godinama je izveštavao za albanske medije iz Beograda i dokumentovao najvažnije događaje. O aktuelnoj situaciji u odnosima Beograda i Prištine, o tome ima li ljubavi između Srba i Albanaca, kao i kako je doživeo da ga tabloidi označavaju biološkim ocem Aleksandra Vučića, za Al DŽaziru govori novinar Fahri Musliu.

Hvala vam što ste me pozvali. Pa da vam kažem jednu stvar, ja sam uvek bio optimista i mislio sam da će se to pitanje daleko ranije rešiti. Međutim, to se i suviše dugo odugovlačilo, uvek je tu bilo raznih predloga, raznih rešenja, razgovori u Briselu, tkz. „tehnički“, doduše to su bili politički razgovori, nisu dali svoj efekat, i to se odugovlačilo. Sve što se duže odugovlači neka stvar odna je rešenje daleko, daleko teže naći. Očigledno se sada i Amerikancima i Evropljanima žuri, svakome iz svojih interesa pre svega, a ne zbog interesa Kosova i Srbije, da oni to reše. A da li će se rešiti to ove godine, teško mogu da predvidim i da prognoziram.

Zato što sam se prevario prošle i pretprošle godine kada sam rekao da će se to rešiti brzo. To na nekim skupovima na kojima smo pričali o tom pitanju. Jer uvek nešto iskrsne, i to se blokira. Blokira što izgleda da i jednoj i drugoj strani, pre svega srpskoj strani, više odgovara da se to pitanje ne reši, da to bude tkz. „zamrznut konflikt“ i da srpska vlast nastavlja svoju priču sa ekonomskim razvojem, sa integracijama – i tu se gubi vremena jako puno. Imam osećaj da – to sam rekao i ranije – da političari na Balkanu nemaju osećaj o vremenu. I oni prihvataju neku stvar nakon 10 godina umesto da su prihvatili odmah. I postoji tu jedan savet, sećam se ja kada je Jaser Arafat rekao Izetbegoviću, „uvek prihvati prvu ponudu, jer svaka sledeća biće teža“.

Dakle ovde sada došli smo u situaciju da se na neki način to reši, ali siguran sam u to, da se dijalogom same vlasti Beograda i Prištine to ne može rešiti. Ja sam bio pristalica toga da se to rešenje stavi na stolu i da oni kažu uzmi ili ostavi. Znači jedino rešenje vidim tu.

A u kom smeru bi to trebalo da ide? Da li je to možda podela teritorije možda rešenje? Jel mislite možda da su Vučić i Kurti ti koji će dovesti do kraja?

Pa neko mora to dovesti do kraja, da li će to biti Vučić ili Kurti to nije bitno. U Srbiji postoji taj strah doduše, da ne bude proglašen izdajicom taj koji prihvati nezavisnost Kosova i priznao. To je vrlo pogrešan stav. Jer taj političar koji bude rešio taj sukob, taj vekovni sukob ili pitanje Kosova i Srbije, odnosno pitanje Srba i Albanaca, taj će ući u istoriju kao kao posebna figura. On će da oslobodi Srbiju jednog velikog tereta. Oslobodiće Srbiju čak i od tog „Kosovskog mita“. Jer Vučić je čak rekao prošle godine, po meni jednu istorijsku izjavu, što niko do sada nije rekao, da „nas su lagali da je Kosovo naše, Kosovo nikada nije bilo naše“. Znači, ako je on imao hrabrosti da to kaže, a imao je apsolutnu moć, on je jednostavno u stanju da to pitanje reši. Svako kašnjenje ide na štetu Srbije. Jer da ne zaboravimo, put Srbije prema Briselu ide preko Kosova. Kao što i put Kosova za Brisel ide preko Beograda.

Vučić je čak rekao prošle godine, po meni jednu istorijsku izjavu, što niko do sada nije rekao, da „nas su lagali da je Kosovo naše, Kosovo nikada nije bilo naše“. Znači, ako je on imao hrabrosti da to kaže, a imao je apsolutnu moć, on je jednostavno u stanju da to pitanje reši

Ne mislim da je rešenje podele dobro, ali kosovska vlast je napravila jednu veliku grešku što nisu formirali Zajednicu srpskih opština. Skoro sam pogledao jednu moju izjavu za Dojče vele 2010. godine gde sam rekao da će Srbi dobiti autonomiju. I to će biti sada malo veća autonomija nego što se moglo tada dobiti. Autonomija u okviru Kosova, po Ustavu Kosova i po zakonima Kosova. I sad će to biti i teritorijalna i politička autonomija najverovatnije, mada na ovim prostorima svi su gadljivi na reč autonomija. Kada to spominjete onda se svi plaše.

Ali ja ne vidim drugo rešenje. Znači ja nisam za podelu, bez obzira da li je to konačno rešenje ili nije. Ali podela izaziva druge sukobe, premeštaj stanovništva, sukobe niskog intenziteta. Jer ipak i Kosovo i Srbija, odnosno i Srbi i Albanci su upućeni jedni na druge, tu su komšije, vekovima su bili na ovim prostorima. Od toga se ne može pobeći, treba naći naći neko rešenje, neki modus vivendi, da i jedna i druga strana krenu da sarađuju i da uspostavljaju neke normalne odnose, zarad ljudi svojih građana. A ne kao do sada, veliku cenu plaćaju građani i jedne i druge strane.

Vi inače živite u Prizrenu, a često ste u Beogradu. Šta o Srbinu inače misli jedan Albanac sa Kosova? Da li se oni dovoljno poznaju? Ima li primera druženja, sklapanja brakova, komunikacije između dva naroda?

Pa ti odnosi su porušeni već 90-ih godina. Bilo je ranije, ako idemo u neku prošlost, dosta kumstava između Srba i Albanaca dole. Stari Srbi su znali albanski jezik, Albanci su svi znali srpski jezik, jer mi smo ga učili u školama. Ta istorija tih odnosa nije baš tako blistava i sjajna, jer uvek ko je došao na vlast ugnjetavao je onog drugog. Budući da su Srbi duže bili na vlasti onda su Albanci platili veću cenu. Dakle postojala su ta prijateljstva, kumstva, ja govorim za moju generaciju, ali generacija koja je rođena 80-ih ona nema taj osećaj prijateljstva, taj osećaj simpatije pre drugoj strani, govorim sada o Albancima. Kao što Srbi, bili oni sa Kosova ili iz Srbije, nemaju taj osećaj prijateljstva i komšijskog odnosa prema Albancima.

Postoji taj stereotip i kod jednih i kod drugih – „oni su takvi, oni su najgori, oni su zločinci, oni su kriminalci, sa njima se ne može živeti, oni su ubijali decu“ – to govori i jedna i druga strana. I tu jako teško naći neko zbližavanje. To zbližavanje će doći kada se uspostave neki normalni odnosi, odnosno kada Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu državu i kada Kosovo krene nekim putem razvoja i kada se oslobodi tog svog kriminalnog miljea i korupcije i nezaposlenosti i drugih negativnih pojava u kosovskom društvu. U tom slučaju ja predviđam da će doći do nekih pozitivni promena i pomaka.

Na Kosovu mediji su drugačiji nego ovde. Mediji dole nemaju te huškačke natpise, ne šire mržnju prema Srbima, to stoji. Ja nisam zadovoljan sa medijima na Kosovu, ali u odnosu na srpske tabloide, oni su daleko bolji. Toga nemate na Kosovu i to mi je drago. Ali imate portale i društvene mreže koje ipak huškaju na to i izazivaju mržnju. U odnosima Srba i Albanaca najbolja roba je mržnja i to je teško prevazići. I najbolje odnose imaju krimanlci i mafija, ja sam više puta rekao da političari treba da se ugledaju na to druženje i taj rad.

Kako danas gledate na novinarstvo, s obzirom da ste i sami žrtva tabloida. Da ste u jednom trenutku čak bili na udaru medija koji su vas označili kao biološkog oca Aleksandra Vučića?

Pa to kad su mi uradili (smeh) moje kolege na Kosovu, ja sam malo bio i tužan i smejao sam se. I video sam da je profesija otišla do vraga. Niko se ne poziva na činjenice, niko se ne poziva na dva izvora, svakome je onaj sistem kopi-pejst. Svi jure neke crne tačke, a niko ono što je tačno i što je činjenično. I kada vi reagujete na nešto tako niko vam ne veruje. Demanti nemaju svoj efekat kao što ima prva vest, makar ona bila i izmišljena vest i kleveta. Mada ja nikada ne volim da upotrebljavam reč lažna vest. Po meni nema lažne vesti, postoji vest i poluvest, jer vest je ono što se dogodilo. Ono što se nije dogodilo ne može biti laž, to može biti samo izmišljeno nešto. A laž i izmišljotina su sasvim druge stvari. Meni je žao što novinari nasedaju na tu „patku“. Zakon ne štiti građane od tih laži i tih kleveta uopšte. Tako da ja sam bio meta toga i kolaterala i ta hajka i ta kleveta na mene traje po tabloidima u Srbiji i Hrvatskoj i po celom Balkanu i dan danas. Nisam imao snage da krenem po sudskim procesima, jer znam da je to Sizifov posao. I ne znam koliko bi to trajalo i zbog toga sam odustao od toga, jer treba dokazivati nešto što je nedokazivo. A niko ne uzima činjenice, koje govore sasvim drugo.

(Al DŽazira)