Episkop Atanasije (Jevtić): Slaga Dačić kao licemer i prelivoda

Šta očekivati kad i njegov predsednik ovakve Srbije izjavljuje da bi sledovao Titovu „spoljnu politiku”

Otadžbina živa zaveštava svoje srce

u zemaljskoj Srbiji Carstvu Nebeskome

Miloje Dončić, Biča u Metohiji

Hvala Bogu da smrt ne postoji

No sa zemlje Nebu preseljenje

Zemaljsko se u rastanak broji

A na Nebu zauvjek Sretenje.

Ranko Đinović, Orahovac u Metohiji

Kosovo i Metohija, dve reči – dva imena jedne dvostruke a jedinstvene Nebozemne stvarnosti, Nebozemne Otadžbine svih verujućih u Hrista Srba, Svetosavskih i Svetolazarevskih.

Kosovo – žrtveno polje zemaljske bitke s telom i u telu za telesno biće i bitovanje, borbe i poraza prsa u prsa u zemaljskom carstvu, ali pobede i slave u Castvu Nebeskom. Zato je to polje Krsta i Vaskrsa, poprište podviga u istoriji za Nadistoriju, u vremenu za nadvreme Eshatona. Polje strašnog Sudilišta ljudskog i Strašnoga Suda Božijega. Polje krvavo kao božuri, ali i žutozlatno kao Svete Mošti Mučenika.

Metohija – polje hleba i vina, polje žrtve za dušu, zato polje Zadužbina, podviga za duhovno biće i bitovanje, zato prepuno Svetinja i Svetilišta, Manastira i Isposnica, Grobova i Spomenika, od pešterâ viš Pećske Patrijaršije i Visokih Dečana do spaljenog Deviča i srušenog Svetog Marka u Koriši.

To je nebozemna dvostrukost i zemnonebna usmerenost Srpskog Kosovometohijskog naroda: Kosova – vodoravno, Metohije – uspravno. Ipak, samo naizgled krsna dvojnost. Jer se proteže u širinu i dužinu i dubinu i visinu Bogočovečanskog jedinstva sa svima Svetima (Ef. 3,18).

I Kosovo ima svoje nebeske Zadužbine koje usmeravaju i opredeljuju Srbe za Carstvo Nebesko.

I Metohija ima svoje borbe za zemaljsko bitovanje i istorijsko delovanje ljudi na njoj. Zato je bolje, i tačnije, istorijski i duhovno posmatrano, reći i zaključiti: da je Kosovometohijska istorija Srpska i bitoslovlje Srpskog naroda u jedinstvenom znaku četvorokonačnog Krsta koji je istovremeno i beskonačni Vaskrs.

Čovek je Krst, živi hodeći uspravni i vodoravni Krst, smrtno raspeto i pashalno vaskrsno biće, na zemlji rasprostrto i sa zemlje uspravljeno i upereno ka Nebu.

Srbi su zaista Nebozemni narod, jer nam je takva vera, i takva istorija – odkako smo poznali Hrista Bogočoveka, poverovali Raspetome i Vaskrslome, i pošli za Njime – Jagnjetom Božjim, kudgod Ono pođe (Otkr. 14,4) – Njegovim i našim Krsnovaskrsnim putem (Mr. 8, 34-36).

To je tako, i jeste, i biće. Makar se i potsmevali i rugali bezbožnici i bezakonici, neljudi i bezljudi, nadmeni silnici i kukavički nasilnici, antiljudi i antihrišćani, ma to bili i nametnuti spolja i iznutra vlastodršci, otuđenici od čoveštva i čovekoljublja, od svetinja fizičke i duhovne Patrije i patriotizma, komunisti ili kapitalisti, podjednako isti, sa istoka bez Istočnika, ili sa zapada bez Eshatona, sa istoka bez Svetlosti Istoka, sa sumračnog zapada bez Zore Budućnosti.

U znaku Krsta i Vaskrsa video je i doživeo Kosovo, branio ga i odbranio u duši, svesti i savesti Srbinovoj Lazarev sin Stefan Visoki, pokosovski Srbin, pobornik a ne izdajnik Kosova i Metohije posle Kosovskog poloma. On nam je i danas primer i vođa, a ne nadmeni licemeri Zapada, ili domaći malodušnici, depresivne mrtve savesti bez-obraz-nika. I sveti pesnik Slova Ljubve i danas nam, sa Narodom Pesnikom, poručuje:

Braćo moja, Srbi Pravoslavni,

ak′ i jesmo izgubili carstvo

duše svoje gubiti nemojmo!

Na Kosovu i Metohiji nije se nikad prestajalo pamtiti Slavno Kosovo i Metohijski Manastiri, i očekivati oslobođenje, poručuje nam Prizrenac Petar Kostić. Tu poruku smo i nedavno čuli boraveći na svetoj Zavetnoj Zemlji Srpskoj, stradalnoj ali uvek živoj, jer Krsnovaskrsnoj.

* * *

A kakve poruke Srbima na Kosovu i Srbima od Kosova do Jadovna šalje danas Premijer Srbije? „Gotovo 10 godina Kosovo je bilo tabu tema i o njemu, zvanično, niko nije smeo da kaže istinu. Pričane su bajke. Lagalo se da je Kosovo naše, pa je to čak ozvaničeno i Ustavom (sic!?). Danas, taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže” (NIN, 7. mart 2013; preneli i veći listovi). „Šta očekivati u državi u kojoj se premijer javno odriče svog Ustava”? (V. Novosti, 10. 2. 2013).

I slaga Premijer ovakve, s ovakvim Predsednikom Vlade unesrećene Srbije. Slaga kao licemer i prelivoda, direktno u lice, u srce i pamet, svest i savest svakog budnog, slobodnog i odgovorno pamtećeg Srbina. Osim ako je toliko zaboravan da ne pamti da je on isti, ne samo poslednjih deset, nego i više decenija bio u vlasti i na vlasti, za koje vreme je Kosovo i Metohija otuđivano i gubljeno, ponajviše od njegovih komunista, glavnih krivaca za noviju tragičnu istorija Kosova i Metohije. (Šta očekivati kad i njegov Predsednik ovakve Srbije izjavljuje: da bi sledovao Titovu "spoljnu politiku”, a znamo dobro da je ona bila po ceni unutrašnje antisrpske politike? – obe izjave u Politici, 10. 3. 2013). I još se ne zapita zaboravni a lako pričljivi Premijer: koliko su njegovi ovakvi “pregovori” i famozni mu ovakav “dijalog” doprineli i doprinose takvom stanju Kosova. (Ako ovako nastavi, uskoro neće moći da ode ni u Preševo, ni u Novi Pazar, jer tamo odlučuju zapadni ambasadori, što je takođe “tabu tema”).

Zašto se g. Dačić nije zapitao: dokle će ovakav pregovarač sa ratnim zločincem Tačijem (šta bi sa istragom o „Žutoj kući”, makar po izveštaju Dika Martija, o čemu Kosovski Srbi i svetska javnost odavno znaju mnogo više?), sa ovakvim udvoričkim odnosom prema licemerju vrha Evropske zajednice i „totalitarne demokratije” Amerike, zarad mitologije o psevdoraju „Evropske Komune”, dokle da priča bajke i obmane Srbima Kosova i Metohije, i ne samo njima (dovoljno je samo sravniti njegove izjave pre i posle svakog “dijaloga” u Briselu, i uporediti ih sa Tačijevim, a još pre uporediti ih sa „dostignutim dogovorima” i rezultatima na terenu)? Izdaja Kosova je na delu, kao i „uspostavljanje granica” (jer g. Premijer veli da „ne zna(mo) granice Srbije”), a na to poodavno potsećaju mnogi pametni i patriotski Srbi, i naravno ljudi Crkve (za koje Kosovo i Metohija nije nikada bila „tabu tema”, pa ni pod Titovom i ovom sadašnjom vlašću – vidi: Zadužbine Kosova, 1986; Memorandum SPC o Kosovu i Metohiji, Bgd. 2004, i najnoviji Potsetnik).

G. Premijer nikada ne reče Ako Bog da, poput npr. Pašića u sličnoj ili i goroj situaciji. A kako i da se priseti i prizove Boga Živoga i Istinitoga, Boga Nebozemnoga, jer Ovaploćenoga i Raspetoga i Vaskrsloga, Koji na Nebu živi i na Zemlji je prisutan s nama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28,20), kad ne veruje ni u Zemaljsku Srbiju sa srcem joj Kosovom i Metohijom? Nedavno je g. Dačić (v. zvanični sajt RTS, ponedeljak 3. septembra 2012), izjavio, uz ostalo, novinarima u Osnovnoj školi „Jovan Dučić“ u Beogradu, gde je prisustvovao na početku nove školske godine, dakle pred Srpskom decom: „Hoću da vodim realnu politiku, a ne nebesku Srbiju” (pisao sam mu o toj izjavi otvoreno pismo 3. 9. 2012; v. i pre toga Pismo Predsedniku Nikoliću), i time otkrio svoj marksističko-evroamerički, obezboženi i obezličeni tip čoveka i naroda – u samo goloj horizontali, puzećeg bezkičmenjaka, kome je “otac grob”, po Mnogostradalnom Jovu.

I danas, na Pashalne Zadušnice, važi na Kosovu i Metohiji, i sveceloj Srbiji, proročka reč srpskog pesnika:

“Ne može Agaren/i odstupnik/da brani tvoj rod

Niti će palikuća/od požara/da spasava

Iz ropstva misirskog/neće te izvesti/ruka faraona

Lažni izbavitelj/prečicom vodi/do novog ropstva/i Vavilona.“

Man. Tvrdoš, Hercegovina, 10. mart 2013.

+ Episkop Atanasije

* Tekst je poslat za „Pravoslavlje“, ali nije objavljen

(NSPM)