Emir Kusturica: Kosova se ne treba odricati ni po koju cenu

Doći do Emira Kusturice često je prava umetnost, jer on vam je i reditelj,i glumac, i muzičar-gitarista,i pisac, i direktor festivala,i nacionalnog parka,i pilot,i veliki graditelj, pa se nikada ne zna na kom će se mestu i kojim poslom trenutno obreti. Za ovaj razgovor „uhvatili“ smo ga u Trebinju, posle poslednje klape filma koji je tamo snimao, a pred sam odlazak na put u Portugaliju gde ovih dana ima koncerte.

Emir Kusturica za „Politiku” govori o filmskom monaštvu, o čoveku kao žrtvenom biću, pokušaju diskreditovanja Dobrice Ćosića, o jednoj hromozomskoj informaciji, „primanju“ i na meksičku podlogu, ali i o velikim stvarima koje muče male ljude kao što su pitanje Kosova i Evropske unije, poskupljenja, popis stanovništva...

Je li tačno da je do kratkog filma o pravoslavlju u kojem Vi igrate monaha, došlo na inicijativu meksičkog pisca, scenariste i reditelja Giljerma Ariage?

Tačno je. Našli smo se prošle godine posle mog koncerta u Meksiku i on mi je izneo svoju ideju o zajedničkom filmu o religijama, a ja sam se odmah setio jedne priče kako je neki čovek tovario ogroman ruksak svaki dan i izlazio na vrh brda, istrese kamen i vrati se. To za neke, uglavnom zapadnjake, može da bude mit o Sizifu, a za ovaj naš živalj više je jedan mučenički put koji koliko je religiozan toliko i govori o naporima običnog čoveka da živi, da se žrtvuje, da doživi katarzu i da se vrati nazad. Taj je junak, monah, postao centralni lik tog malog filma koji sam upravo završio. Poznata je priča kako je čovek žrtveno biće koje, kada hoće nešto u životu da uradi ne može ništa bez žrtve. Taj izlaz iz svakodnevice i poseban pogled na ljudsku istoriju, ali i na mučenički put, vezuje i istok i zapad. Mislim da će se taj deo koji sam ja pravio o pravoslavlju, uklopiti u kontekst svega onoga što su radili za ovaj zajednički film i Mira Nair,i Paolo Sorentino,i Giljermo Ariaga.

Kada ste počeli da snimate odmah su se pojavili i dušebrižnici sa pitanjima zašto baš Trebinje i zašto baš Republika Srpska, Bosna?

Zato što od Balkana do Grand kanjona nema inspirativnije i lepše doline od Trebinjske šume i Popovog polja niti ima išta sličnije pejzažima iz tih pustinja Arizone od ove trebinjske. To je bio razlog. A ovo i jeste mali, jeftini film koji nema velike dimenzije, tako da je on sniman ovde iz svih razloga što sam ih naveo, ali i što sam ovde našao prijatelje. I što je, kada je religija u pitanju, dobro biti blizu crkve da ne promašiš negde nešto što ne znaš, pa je bila dragocena pomoć oca Save, igumana tvrdoškog manastira,koji je bio savetnik i naravno vladike Grigorija.

Bilo je i zluradih komentara o tome kako ste prilagodljivi svima i svugde, ima i aluzija na Vaše prijateljstvo sa Miloradom Dodikom?

To prijateljstvo je staro nekih 25 godina, tako da bih rekao da je ono jednako snažno vezama sa sarajevskim prijateljima među kojima je i Paša. Oni kojima sve to treba za njihove frljoke i budalaštine, ti biraju šta njima treba da bi stvarali taj lik koji se zove Profesor, ali naravno izostave ono što ne treba. Oni su vam kao uređivači tabloida koji izlaze sa onim što im se čini da prodaje informaciju, ali ne govore o širokom spektru i prijateljstvima,najobičnijim ljudima.

Jedna od tih „prodavanijih“ informacija ovih dana bila je i ta da se niste pojavili na suđenju sa urednikom jednih internet novina?

Nisam, zato što sam snimao.

S obzirom na to da iz Trebinja krećete za Portugaliju gde imate koncert, a popis stanovništva traje samo do 15. oktobra, hoćete li se popisati?

Naravno da hoću.

Kao šta?

Kada sam se ja upisivao u Srbe neke su ispisali, ali im nisu telefonirali i to javili.

Nama se u kontinuitetu događaju neprijatne stvari, a jedna od neprijatnijih je ovo što se trenutno događa na Kosovu. Kakvo je Vaše viđenje?

Uvek je Kosovo tema za koju se treba boriti, zato što je pitanje mitologije ključno pitanje opstanka jednog naroda. Mitološka dimenzija Holivuda je, zapravo, nivo koji obezbeđuje i taj simbolički nivo američke nacije, tako da je Kosovo nešto čega se ne treba odricati nikada i ni po koju cenu. Teško je biti pametan, pa jedno krajnje zamršeno svetsko stanje koje se projektuje preko Kosova rešiti, jer se geostrateški ciljevi ostvaruju preko Kosova i naših leđa. Teško je sada biti pametan pa reći šta treba da se uradi. Nekako mi se čini da, koliko god teritorijalno potrošen, toliko vredi da se borimo za to i da ne tražimo, jer ono je nemoguće, definitivno rešenje. Da li bi bilo valjano da se podelimo, da li bi bilo bolje da učinimo nešto što u rukama svetskih moćnika stoji kao ideja, to ne znam.

Kakav bi bio Vaš savet Borku Stefanoviću?

Borku Stefanoviću? Bojim se da vam ja nisam dobar za to, jer kada bih ja to tamo pregovarao, to bi se završilo šamarima. Ne bih bio dobar pregovarač.

Nikada Vas nisam pitala, pa evo da to učinim sada, kako Vi reagujete na gotovo fanatičnu želju naših političara da nas uvedu u Evropsku uniju?

Ja sam uvek tvrdio da smo mi u jugoistočnoj Evropi. Mislim da smo mi evropski narod. Oduvek sam isticao individualne domete koje smo imali od Tesle do Andrića, od Pupina do Šumanovića, Mihailovića, Bećkovića. Dakle, ne postoji niti jedan takozvani građanski simptom – pa još kada to sve prebacimo u sferu sporta, kulture i nauke – koji ne bi ukazivao na to da smo mi evropski narod.

Vi ste i Evropljanin?

Jesam, ali ipak ima jedan problem u mom shvatanju Evrope. Kako je moguće da su Rumunija i Bugarska postale članice Evropske unije pre Srbije i recimo, Hrvatske? I to me navodi na razmišljanje da je to više geostrateško, odnosno vojno pitanje, nego ono čemu se mi nadamo. Ne mislim da iko pametan može da bude protiv evropskih fondova i činjenice da smo mi u tom sistemu. Ali, sumnjam u čistotu te ideje upravo zbog toga što su Rumunija i Bugarska koje su na Crnom moru, postale članice EU, a mislim da one ni po čemu nisu više Evropa nego što smo mi. Utoliko je ta moja sumnja. Što se mene tiče, ja sam Evropljanin i to beli Evropljanin.

Kako gledate na ovu bruku sa lažnom internet stranom i Dobricom Ćosićem kao „nobelovcem“?

Jedan moj prijatelj, na veliku dilemu koju smo imali ovde dok smo u trebinjskoj crkvi snimali nešto, u večeri kada se nagađalo da li je Ćosić dobio ili nije dobio nagradu, na kraju je uzviknuo: „Stativa!“. Mislim da su to sve nameštaljke. U Srbiji mnogi rade na tom velikom istorijskom obaveštajnom zadatku, kako bi demontirali svakog ko je dao doprinos za opstanak našeg naroda. Tako ja vidim i ovu priču sa Ćosićem, u kojoj ti budući „akademici“ sistemom lapota, žele da otklone svakog uz koga ne mogu da žive, jer ih svojim talentom ugrožava. Dobrica ne mora da vam se svidi kao književnik, ali je istorijska činjenica da on to jeste. Ali, oni ne mogu bez lapota, oni bi to da kamenom ubiju u glavu. Nameštaljke koje se prave idu ili iz ludila ili iz potrebe da se kompromituje veliki srpski pisac. Ovo što se desilo ne smatram nikakvom šalom. To je isto kao kada bi neko krenuo da izvrši atentat na devedesetogodišnjeg pisca.

Pogađaju li Vas poskupljenja koja trenutno veoma muče ljude u Srbiji?

Naravno da me pogađaju. Pogađaju ono čime se ja bavim, jer sve ono što je vezano za filmove i gradnju, postaje skuplje. To je postala praksa u ovom našem životu da, u stvari,živimo između dva rata i između dva inflatorna kretanja koja na kraju dovedu do kraha i opšteg bankrota.

Kako ide izgradnja Andrićevog grada?

Andrićev grad će za tri nedelje imati šest hiljada kvadrata pod krovom. Ugrubo je završeno pozorište, multipleks, glavna ulica i Gradska kuća.

Najavili ste tokom boravka u Trebinju da bi i tamo mogao da nikne filmski centar?

Ono što me je u Trebinju dodatno oduševilo jesteto što ovdašnje fasade apsorbuju i odbijaju više svetla nego bilo koje druge fasade na svetu i utoliko sam mislio da jedan od budućih filmova o kojima razmišljam snimim ovde. Ono što sam prvi put otkrio ovde u Hercegovini jeste da nema lepše pustinje od Popovogpolja i to nije nikakvo laskanje. Stvorila se zato ideja da se taj prostor mog graditeljsko-filmskog delovanja proširi i na Trebinje i to za sada deluje prilično realno.

Vi ćete, izgleda, u istoriji srpskog naroda ostati upamćeni i kao veliki neimar?

Tako je. Ima još jedna stvar koju sam otkrio, a to je da je trebinjski velmoža Hajdar-beg Kusturica, ovdašnji neki beg, sagradio most. Izgleda da linije prošlosti i budućnosti rade i da se sve nekako spaja kroz neku hromozomsku informaciju, hteo to ili ne. Jer, Arslanagića most i danas stoji, a izvesno je da ga je gradio baš Hajdar-beg Kusturica. Ja sam, eto, izgleda nastavio da gradim, po Srbiji, Republici Srpskoj i Bosni i da taj instinkt i dalje razvijam.

Kuda posle Portugalije?

Već 11. oktobra idem za Madrid da se sretnem sa Benision del Torom i da mu predam novu verziju scenarija filma o Pančo Vilji. Sada je već potpuno izvesno da ćemo negde pred kraj sledeće godine početi snimanje u Meksiku. U Meksiko krećem već 17. oktobra upravo na obilazak terena. Idem da se pripremam da se primim i na meksičku podlogu. Ha!

Razgovarala: Dubravka Lakić

(Politika)