Емил Влајки: Само се Србија може делити

У посљедње вријеме, у Србији су учестале изјаве о "подјели Косова". Наизглед, с обзиром на горуће текуће проблеме у јужној србијанској покрајини, овакве изјаве могу дјеловати као здраворазумске, па чак и хумане.

Али, суштински, правно и људски, оне су антисрбијанске и, шире гледано, антисрпске. Чудно је, на примјер, да Ивица Дачић, замјеник предсједника Владе Србије, то не зна. Па, ако већ није стручњак за међународно право и међународне односе, што раде његови савјетници за те области? Или се, можда ради о нечем сасвим другом, што више задире у питање морала? Што било да било, ако други човјек власти Србије то не зна, а предсједник Тадић шути о томе као заливен, док се с друге стране, као покварена грамофонска плоча позива на међународно право, потребно им је извјесно стручно просвјетљење.

Елем, да би се по међународном праву нешто дијелило, треба да као такво и међународноправно постоји. Косово, та самопрокламирана, нелегална творевина, нема ту карактеристику. Точно је да је та квазидржава призната од 70 земаља свијета, али се она као "државна" творевина одржава једино окупацијом тог србијанског територија од стране војних снага "међународне заједнице" којом, наравно, управљају Сједињене Државе и које су све учиниле да се Космет осамостали у облику државе.

Али, САД, што се "државе Косова" тиче, никад неће моћи постићи оно најважније: истинско признање те, силом настале, противно постојећем међународном праву, творевине. Осим, уколико, сама Србија то не уради. Дакле, успркос бројним признањима, "држава Косово" није чланица ниједне важније међународне институције, а посебно, ни Европске уније ни Уједињених нација. Могу ову нелегалну творевину признати још многе друге земље, али она ће и даље остати нелегална творевина.

Међународна заједница, самим тим што није у стању угурати "државу Косово" у најважније међународне институције, имплиците и експлиците, признаје да је постојеће међународно право још незамјењиво и, што је једнако важно, признаје и пун територијални интегритет Србије, гдје је, према томе, укључена и србијанска покрајина Косово и Метохија. И то је nec plus ultra, поента свега око КиМ. Све у свему, када власти у Србији говоре о подјели Косова, и под претпоставком да то раде из незнања, оне су те које се одричу дијела свог територија, јер, међународноправно гледано, једино оне то могу и учинити. Другим ријечима, говорити о подјели Косова значи дати тој нелегитимној творевини пун легитимитет од стране оних који једини тај легитимитет и могу дати. Некада су такве изјаве и чини потпадали под кривични законик, због тога што је њима рушен територијални интегритет извјесне земље.

Што било да било, остаје логичан закључак да се једино Србија може дијелити. И ту треба бити флексибилан. По класичним теоријама међународног права, а узевши у обзир и Реалистичну Теорију, да би једна држава могла међународноправно егзистирати, мора имати пуну контролу над цјелокупним територијем. Јасно је да Србија то својство нема и да више не може контролирати простор јужно од Ибра. У којој ће институционалној форми Србија тај дио свог територија договорно третирати у неком евентуалном споразуму с међународном заједницом, it remains to be seen (остаје да се види). Али је сасвим сигурно да садашња власт у Србији не смије ни по коју цијену дозволити да се цјеловитост њеног територија до Ибра доведе у питање, па ни по цијену некакве имагинарне и све даље Европе.

С друге стране, не постоји никакав mutatis mutandis, барем што се тиче компарације БиХ са Србијом. Србија је цјеловит међународно признат вишестољетни териториј. Садашња Босна и Херцеговина дејтонски је настала као асоцијација двају територија: Хрватскомуслиманске Федерације и Републике Српске; оба ентитета имају и данас значајна државноправна својства и учинковитости, што међународна заједница, иако инсистира на цјеловитости БиХ, никад та државноправна својства оба ентитета није довела у питање. Ту би једино могао бити споран већи ентитет, који је првобитно, према Вашингтонском споразуму, конфедерацијски уређен с намјером да се тај териториј у будућности додатно конфедерира са Хрватском.

Што се тиче руководства Републике Српске, оно је свјесно своје конкретне и повијесне одговорности, не жели да злораби своје државноправне могућности и сматра да је БиХ довољно широк политички, правни, економски и социјални оквир за суживот двају ентитета. Ипак, када се ради о Балкану, све је могуће, пошто је јасно да границе садашњих држава још нису фиксиране.

(Фокус)