Дубравка Стојановић: На Газиместану

Много се радујем кад неко уради нешто уместо мене. Људски је, ваљда. Избегнем да се вртим на столици, да се држим за главу, дилитујем лоше реченице, хукћем, пишем, бришем. Олакшање је то кад видим да је неко, једним потезом, урадио све што сам мислила да треба да урадим. Осећам се тада као да ми је неко средио орман.

Ових дана ми се, у том смислу, баш посрећило. Пре неки дан на Видовдан, на Газиместану, на пример. Славило се 622 године од Косовске битке. Патријарх је рекао да он не да Косово. Онда је говорио претендент на престо. Ни он не да Косово. Онда су „Наши“, адекватно дизајнирани у dress code мајице, почели да ремете тужни скуп и да скандирају „Ра-тко Мла-дић“. И одједном – направи се аудио-визуелни израз свега онога што ја нисам стигла, ни успела да кажем. Дакле: датум је 28. јун. Место: Косово поље. Слави се, у ствари, Ратко Младић. Он је на мајицама. И, да не заборавим, сценографија: Споменик Косовским јунацима и на њему, а преко њега целог, огроман постер-фреска цара Душана, који је умро четрдесетак година пре пресудне битке. То је онај исти цар што је, у облику исте фреске, био и на стадиону Партизана кад су бацали лутку која је изигравала Бранкицу Станковић.

Тако. Мислим да је то прецизан опис. А сад да видимо који су они то мени посао урадили. Па довели су у везу, једноставним и непогрешивим симболима, оно за шта би мени било потребно неколико књига и вишегодишњи циклус наступа на Пешчанику. Лепо су, и много боље него што бих ја то икада успела, рекли: наш програм је Душанова Србија, она од Јадранског мора до Атине. Њу је, у име Косова и Видовдана, хтео да нам оствари Ратко Младић. Успут нас је ослободио и непожељних народа. Зато га славимо. То је освета Косова. То нам Заветна мисао.

Нема лажи, нема преваре. Нису то објаснили ни страни плаћеници, ни злобници. Ни другосрбијанци, ни „невладине женетине“. Они су баш прва Србија. Јасно су изнели свој програм, довели у исправну и једино логичну везу све симболе и савршено конзистентно рекли оно што се ми убисмо да објаснимо: да је рат вођен за Велику Србију, да она треба да буде етнички чиста и да се то постиже јединим могућим начином – геноцидом. И да тај програм није поражен. Да, чак, није ни осрамоћен.

Е, на то, има и додатак. Уместо мене, објаснили су га учесници демонстрација против хапшења Ратка Младића у Београду, крајем маја. Они су певали четничке песме и носили заставе покрета Драже Михаиловића. Причали смо ми, причали: да је тај покрет колаборационистички, да је водио ратне операције заједно са италијанским и немачким јединицама, да је чинио погроме над цивилним становништвом у Србији, а још много више у Босни и у Хрватској. Да је имао програм, како се и говорило, хомогене Србије. Да је она требало да буде етнички чиста. И велика. Да то није била само војна колаборација, него пре свега идеолошка. Да су се четници у основи, у сржи својих идеја, слагали са окупатором. Да им зато није био проблем да заједно пуцају. И да је страшно што се данашња Србија везује за поражену страну у Другом светском рату проглашавајући је својим аутентичним гласом. И да је страшно што Државна комисија тражи кости по „омиљеном излетишту“. И да, шта ће кад их нађе?

Причамо ми, причамо, али демонстранти су посао урадили уместо нас. И хвала им. Јасније су него ми довели различите покрете у везу, објаснили идејни и историјски контекст, изнели програм и истакли свој неумрли циљ. Повезали су Ратка Младића и Дражу Михаиловића с Видовданом и Царом Душаном. И у праву су. То је тачно та веза. То је тај програм. Не разумем само зашто су звиждали Карађорђевићу. Западњак им је, ваљда?

Зато, немојте да се нервирате. Увек кад се тако нешто деси, сетите се: они сређују орман уместо нас.

(Пешчаник.нет, 01.07.2011)