Драгослав Бокан: Трагедија "историјског Титовог 'НЕ!' Стаљину"

Година 1948, разлаз Тито-Стаљин. Још недовољно уочена историјска раскрсница за Србију, тако далеко од свега оног што су нас (наравно, погрешно) учили у школи. Али, да не бих опет ишао “уз ветар” и “против струје”, хајде да само, сви заједно, промислимо следеће ствари.

Да није било оног “историјског Титовог ‘НЕ!’ Стаљину” – Србија не би по први пут (уз онај ратни период од 1941-1945) у својој историји прекинула дословно све контакте са руским језиком и културом (а не само са совјетском влашћу и стаљинистичком политиком). Такво стање је, после, трајало годинама и деценијама, након раскида са Информбироом, рушећи тако, временом, наш изворни “словенски код” и органски осећај блискости са ћирилицом и православљем, Русијом и Русима… Тај самртни страх од робијања на Голом отоку “због русофилства” је унео неизлечиву стрепњу и рефлексну нелагодност према свему руском (а не само совјетском) и православно-словенском.

И тако је остало све до данас, а ми на крају постадосмо исфрустрирана западна културна и идеолошка колонија …

Да није било оног “историјског Титовог ‘НЕ!’ Стаљину” – ми не бисмо никад имали онај кобни феномен “гастарбајтера” из шездесетих и раних седамдесетих година, те не би било онако снажно нарушено то (какво-такво српско) јединство и судбинско заједништво које смо све до тада ипак имали. Одласком и повременим летњим и празничним поврацима у родни крај ових несрећних “полутана” (живих “чардака, ни на небу ни на земљи”) у Србију су се уносиле полуинформације о Западу, уз оно безумно трошење пара на све могуће глупости, “Потемкинова села” и лажне кулисе њиховог наводног “успеха у иностранству”…

А школовани потомци ових располућених “гастоса” су остајали по Немачкој, Швајцарској, Аустрији, Француској… и тако практично (и својевољно) нестајали из наше националне приче… Још увек нису довољно испитане и проучене све последице тих (из СФРЈ тако лукаво избачених) мутних генерацијских таласа наших, на овај начин трајно обезличених и одрођених суграђана. Ови екс-комунистички Југосрби су на великим европским привредним галијама даноноћно веслали без одмора и циља, правећи од себе (у огромном броју случајева) само анахроне хорде обескорењених и носталгичних робова, више везаних за свој завичај него за своју и српску Отаџбину…

Уз све позитивне и више него ретке изузетке, ово мућење бистре воде нас је заиста коштало толико тога… А и баш тада је у редове наше политичке емиграције убачено толико “сарадника”, убица и цинкароша од стране УДБЕ да се наши још преживели четници и љотићевци од тога више никада неће опоравити.

Да није било оног “историјског Титовог ‘НЕ!’ Стаљину” – ми бисмо се лепо расформирали 1989. као и читав Источни блок (земаља “Варшавског пакта”) и без ратног сукоба сами почели да градимо нови почетак након пада “Берлинског зида”. Овако је некадашњи комунистички вирус само еволуирао, добијајући нове форме и изванредно отпорне облике на класичне видове идеолошког антикомунизма и покушаје обнове националне свести. И она наша дотадашња “предност” (кроз бољи стандард и више грађанских слобода него у Источном блоку) је одједном постала мана и чист смртни грех, све од тренутка када је Михаил Горбачов направио онај опасни историјски “дил” са највећим европским силама и тако разбио СССР (али умало и Русију).

Да није било оног “историјског Титовог ‘НЕ!’ Стаљину” – ми бисмо у Србији имали много боље војне и уметничке школе и академије, центре и институте, по совјетском и руском узору и моделу прављене. Не треба ни спомињати колико би тако био виши и супериорнији ниво самих темеља наше културе. Уместо дисидентских облика умеренијег и екстремнијег левичарства (у распону од корчуланске Летње филозофске школе и “Праксиса”, па до филмског “црног таласа” и “Црвеног универзитета Карл Маркс”), имали бисмо жестоке чуваре и још упорније противнике овдашњег поретка: вруће и хладне (а не млаке, титоистичке и “реформске”) политичке врсте и облике…

И тако даље, и тако даље… да не набрајам више. Са 1948-ом годином су јасне ствари постале нејасне и магловите, дотадашња идеологија је замењена најобичнијом слугерањском послушношћу владајућем режиму и све је ускоро претворено у јадни и непоправљиви сурогат стварности. Велика је то, стварно судбинска, и апсолутно још неистражена тема…

(Србин.инфо)