Dragoljub Živojinović: Ne opraštaju nam rušenje carstva

Istoričar Živojinović o našoj sklonosti da se inatimo i izazivamo, greškama koje ponavljamo, duhu koji se izopačio: U svetu nas bije glas da izazivamo nevolje, i uporno stvaramo krize iz kojih izrastaju veliki konflikti

Mislim da je 20. vek bio i trijumf i katastrofa za Srbiju, a da je na početku ovog veka njen položaj gotovo beznadežan, kaže na početku razgovora za „Večernje novosti“ istoričar Dragoljub R. Živojinović, dopisni član SANU.

Trijumfovala je, kaže, srpska oslobodilačka ideja, ideja nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Taj trijumf su pripremali državnici 19. veka, Jovan Ristić i drugi, koliko su mogli, uvek između čekića i nakovnja, s obzirom na to da su velike sile imale, u svakom slučaju, glavnu reč u svemu što se ticalo Balkana. Srbija se nalazila u neizvesnom i teškom stanju i zbog toga što je narod očekivao više od onoga što se moglo realno ostvariti.

* A zašto je njen današnji položaj „beznadežan“?

- Više nismo u stanju da razmišljamo trezveno. Hoćemo demokratiju, a da istovremeno ona prođe mimo nas, da nas ništa ne košta. Da i dalje lepo živimo. Bez posla je 700.000 ljudi, i nema perspektive za posao. Stranci su pokupovali sve, Srbima neće ostati ni njihova zemlja, koja se, inače, već masovno rasprodaje.

* Kao da ne vidimo, i ne razumemo, šta se oko nas događa...

- Malo kome je šta jasno, i onima koji misle da sve vide i sve razumeju. Jer u nas nema konzistentne politike, dosledne ideje koja se postupno ostvaruje. Idemo u susret svakome ko nam nešto ponudi, ko nam nešto obeća. Naše državno rukovodstvo čas igra na kartu Kine, čas poziva Rusiju, hoće da radi nešto sa Amerikom, ide navodno čvrsto i odlučno ka Evropskoj uniji. Ne mogu se istovremeno pozivati i jedni i drugi i treći...

* Odnedavno je tu i Turska...

- Zapeli su jedno vreme da hvale Turke, mogućnosti ekonomske saradnje, investicija. Ali zašto bi te njihove investicije bile baš u Novom Pazaru, zašto baš u Raškoj oblasti, što ne negde drugde? Oni biraju tamo gde je slaba tačka. Mislim da su se što se tiče Turske malo opametili, prestali su da govore o tome. Zato muftija Zukorlić galami. Vlast se toliko uplašila od bankrota i predstojećih izbora da je postala opreznija. Sad su se usmerili na EU, ali ona traži ono što mi u ovom trenutku ne možemo da isporučimo.

* Na šta, konkretno, mislite?

- Ne možemo da prihvatimo sve ono što je EU u svom zakonodavstvu izgradila, što našem mentalnom sklopu jednostavno ne odgovara. Ne možemo da uredimo naše pravosuđe, šta god govorili, naše zdravstvo ne može niko da uredi...

* A univerziteti niču kao pečurke.

- Prosvetne vlasti su akreditovale toliko univerziteta da se više ne zna ko sve predaje, ni kako predaje, ni kakvo se znanje od studenata traži, ni kakvo oni znanje stiču, ni kako se ono verifikuje. U istorijskim ili pravnim naukama to ne mora biti katastrofa, ali u tehnici ili medicini zbog neznanja možete da napravite strašne promašaje. U medicini su u pitanju i ljudski životi. Mada, danas ni ljudski životi nisu više skupi.

* Da li ćemo i kada biti primljeni u EU?

- Postoji, navodno, želja da čitav zapadni Balkan postane deo EU. Ali, kada će ko da uđe nepoznanica je. Ušle su Bugarska i Rumunija, dve zemlje koje nisu bile spremne ni u kom pogledu. Ući će Crna Gora i Hrvatska, verovatno pre Srbije. Čini mi se da je naš prijem na dugom štapu. Niko nas ne sprečava da imamo i drugu opciju. Ja to neću dočekati, možda se čitava ta politička struktura i raspadne. Mnogo će se još čuda dogoditi, nezamislivih čuda.

* Kakva bi to čuda mogla da se dogode?

- Može da bude i sukoba, i ratova, i verskih sukoba, natrapalo se u Evropu ljudi raznih vera. Možda će još Hantingtonova teorija o sukobu civilizacija da se pokaže ispravnom. Živimo u neizvesnom dobu, u kome je budućnost krajnja nepoznanica. Čitam u novinama: prvi udarac Merkelovoj. Znači, ni Nemačka nije više monolitna zemlja da podržava jednu ideju, iako je ona solidna i čvrsta zemlja u svakom pogledu.

* Minulo stoleće je, kažete, za Srbiju bilo i katastrofa. Na šta određeno mislite?

- Pravili smo velike greške. I danas osećamo njihove posledice. Po mom dubokom uverenju, prva je napravljena već u jesen 1914. Verovatno vođena vojnim pobedama u Balkanskim ratovima, Srbija je proglasivši za ratni cilj oslobađanje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, na samom početku rata, kada nijedna velika sila nije obznanila svoje ratne ciljeve, učinila korak koji će joj odrediti sudbinu u dvadesetom, pa možda čak i u ovom veku. To je odsustvo državničke mudrosti. Kada grešku napravi Britanija, Francuska ili Rusija, one će je s vremenom ispraviti, ali naše su katastrofalnije. Pri tom, konstantno ih ponavljamo, kao da ništa nismo naučili. Sporazum sa Zagrebom, 1939, o stvaranju Hrvatske banovine, za koji će neko reći da je bio jedino ispravno rešenje, ide u red tih grešaka. Tuđman je posle govorio da su to najbolje granice za Hrvatsku. Čovek se prosto pita: ili smo bili budale ili toliko opijeni idejom ujedinjenja.

* Izvor tih grešaka nalazite i u nacionalnom karakteru?

- Imamo tu crtu da mislimo da možemo sve, sklonost da izazivamo i da se inatimo. Ne može mala zemlja, kao što je bila Kraljevina Srbija, da se inati s moćnim carstvom. Može do neke mere. Velika sila neće zbog male zemlje da ratuje. Englezi 1999. nisu hteli da šalju kopnene trupe na Kosovo, da ginu za Albance. Rusija može pomoći Srbiji kroz investicije, ali neće zbog nas da se svađa ni sa kim. Imperija ako vam i pomogne u nekom trenutku, pomogne vam samo onoliko koliko to njoj odgovara, i samo u tom trenutku.

* Zavirili ste u građu mnogih stranih arhiva o nama. Kakva je slika Srba i Srbije iz tog ugla?

- Ni izbliza onakva kakvu imamo o sebi. Mi smo za njih zanemarljiva, negativna grupa ljudi koja pravi velike smetnje i nered na Balkanu. Tako je bilo ranije, tako je danas.

* Zašto je i danas tako?

- Zato što smo mi rušili carstva, a to niko ne voli.

* Ako i jesmo rušili, nismo to mogli sami?

- Svejedno, bili smo inicijatori. Bije nas glas da izazivamo nevolje, stvaramo krize iz kojih izrastaju veliki konflikti. Evropske sile nisu nikad pokazivale oduševljenje zbog rasturanja Habzburške monarhije, ali ni veliko oduševljenje zbog stvaranja Jugoslavije. Da je bilo po volji Evropljana te države nikada ne bi bilo.

* Slika o nama se, uvek, nekako sporo menja?

- Trebalo je da prođe stotinu godina, pa da se u svetskoj istoriografiji otvoreno piše da Srbija ni ni koji način nije bila odgovorna za Prvi svetski rat, niti na bilo koji način izazivač tog rata. U međuvremenu, mi smo živeli sa tim teretom.

* Šta sada valja činiti, kakva nam je budućnost? Akademik Ekmečić kaže da je gleda „kroz tamu“?

- Kao istoričar ne bih hteo da budem prognozer naše budućnosti, ali, čak i sa tom ogradom, zabrinut sam kuda ova zemlja ide, koliko će to još moći tako da traje, kada će doći do sloma, jer ne vidim da se preduzimaju neke radikalne mere da se slom izbegne. Brine me propast srpskog sela, ukidanje redovnog vojnog roka doživaljavam kao proces slabljenja Srbije, potresi u SPC mogu potrajati. I naš duh se izopačio, mi nismo više radan narod.

* Zvuči krajnje pesimistično...

- Zvuči, iako sam po prirodi optimista, ali vidim malo stvari koje ostavljaju prostor za optimizam. Srbija je prolazila kroz teške trenutke u svojoj istoriji. Kad kažem Srbija mislim na srpski narod, i uvek je negde na kraju tunela bila svetlost, a sad ne znam kako bi ta svetlost trebalo da izgleda, ni koliko je dug taj tunel. Da li ljudi na vlasti zaista čine da se stvari izmene? Mislim da ne, a da su se poroci zacarili u našem društvu svakodnevno je vidljivo u štampi.

NAJVEĆA GREŠKA

* Napisali ste da su srpski državnici u vreme Prvog svetskog rata, pre svega prestolonaslednik, pa Nikola Pašić, Jovan Jovanović Pižon i krem diplomatije radili protiv svoje države i naroda?

- Mi smo velikodušno od Evropljana dobijali Veliku Srbiju. Apsolutno su nam davali sve. Ono što je bilo oslobođeno u Balkanskim ratovima, Makedonija, Kosovo, niko nije dirao. Bugarska je bila poražena u ratu i nije dolazilo u obzir da joj se prave teritorijalni ustupci. Početkom januara 1918. britanski ratni kabinet je odlučio da Crna Gora treba da bude pripojena Srbiji, ne ujedinjena.

Već tada je kod saveznika, i kod Engleza, preovladalo uverenje da Bosna i Hercegovina kao srpska zemlja treba da pripadne toj novoj državi. Srbiji se davala istočna Slavonija, Srem i deo Bačke, Banat je bio sporan, ali, pošto su Rumuni bili van ratnih zbivanja bilo je jasno da će ishod rata odrediti kakva će biti sudbina bar dela Banata. Naravno, izlaz na more, od albanske obale praktično do Splita, uključujući i neka ostrva. Srpska vlada to odbija. Srpska diplomatija to neće, regent to neće. Oni hoće na silu, po svaku cenu, da naprave zajedničku državu. S njenim rasturanjem teško smo se pomirili. Srbi su, ipak, državotvorni narod, to se mora priznati.

PROTERIVANjE KROZ GRLO

* KAKO gledate na budući dijalog Beograda i Prištine?

- Amerikanci, kao glavni sponzori i podržavaoci kosovske nezavisnosti, i kao glavni prekrivači i krivci za sve što se dogodilo na Kosovu i Metohiji, od Vokera do pokojnog Holbruka, osim nekoliko časnih izuzetaka, rešili su da nam to proteraju kroz grlo. U tome, naravno, imaju podršku Engleza, Francuza, Italijana i malih zemalja Evropske unije. To što nametnutu nezavisnost neće da prihvate Španija, Rumunija, ili Grčka, ne znači mnogo. Teško mi je što to kažem, ali otvarati ponovo pitanje Kosova gotovo je bez izgleda u ovom trenutku. Nijedna zemlja koja je priznala Kosovo neće promeniti svoju odluku, tako nešto je za svaku od njih jednostavno neprihvatljivo. To može da se razvlači na duge staze.

VILSON ZASLUŽIO TRG

* Želeli ste da se feljton koji su „Novosti“ nedavno objavile, povodom knjige „U potrazi za zaštitnikom“, završi nastavkom o Vilsonu.

- Američki predsednik Vudro Vilson jedini je od državnika ili šefova vlada velikih sila, uključujući Britaniju, Francusku, Italiju, koji je rekao da je Austrougarska, zajedno sa Nemačkom, direktno odgovorna za Prvi svetski rat. To je više puta ponovio u svojim govorima i javnim nastupima. Sve je razumeo. Mi se danas možemo zapitati zašto Beograd nema trg po imenu ovog državnika, zašto nema Vilsonovog bulevara, paralelno sa Pupinovim u Novom Beogradu. Prosto zaboravljamo pojedine ličnosti, koje su, ipak, nama duvale u leđa. Mislim da su Amerika onog vremena i američki predsednik bili naši pouzdaniji prijatelji nego Francuzi i Englezi.

(Novosti)