Dragana Pejović: Mirjana Čekerevac, hroničar srpskog parlamentarizma - niko vas ne može naterati da pišete neistinu

 Nikada se skupštinska pravila ne odnose na poslanike. Bila sam protiv kodeksa o oblačenju. Ne zato što sam mislila da treba da dođem nepristojno obučena i nikad se nisam u Skupštini pojavila polugola, kao što dolaze ljudi iz službi. Kao i neki poslanici. Čudili su se šta ja to imam protiv toga da se ne dolazi u patikama, sandalama, da ljudi budu pristojno obučeni. Nemam ništa protiv, ja sam uvek pristojno obučena. Ali sam znala da će i to da se odnosi isključivo na novinare. I sad će da primenjuju pravila na novinara koji je u patikama, a pola poslanika dolazi u patikama. U tom kodeksu za oblačenje, između ostalog, piše, ne bez razloga, da ljudi treba da se okupaju i imaju čistu kosu. Na to se neki ne obaziru. Dan nakon što su jednoglasno usvojili taj kodeks, Nataša Jovanović, sad je poslanik Srpske napredne stranke, a bila je poslanik Srpske radikalne stranke, dolazi u Skupštinu, naravno, u sandalama. Leto je, otvoreni prsti, nalakirani nokti... Pitam je: 'Nataša, kako si ti mogla da uđeš sa otvorenim prstima, a ja ne mogu, nego mi se noge kuvaju u cipelama?' Kaže: 'E pa, to ne važi za nas.' I lepo mi je rekla,“ kaže u Bermudskom trouglu Mirjana Čekerevac, novinarka „Politike“ u čijoj je beležnici zapisana cela istorija višestranačkog parlamentarizma Srbije.

Najbolji poznavalac skupštinskog života među novinarima govori u podkastu o medijima i o vremenu kad je na prijavnici ostajao arsenal pištolja koje su sa sobom nosili poslanici. Ona objašnjava zašto u proceduri nema dobrih amandmana otkad u sazivu nema radikala, o granici između ličnog i profesionalnog odnosa koji ima sa poslanicima, koji poslanici ne čitaju zakone za koje glasaju, a šta sve mora da zna i čita dobar skupštinski izveštač.

„Niko ne može da vas natera da napišete šta ne želite. Prokazani Dragan Milanović mi je bio urednik i odgovorno tvrdim, da ni on nikoga nije naterao da napiše šta ne želi. Nagrađivao je one koji su pristajali. Ti pristaneš da napišeš tako kako ti on kaže, da ti on dopiše šta se njemu sviđa i za to dobiješ, boga mi, duplu platu. Ako ne pristaješ, on te izmaršira, izgrdi i odbije ti od plate. Njegov zadatak sam odbila i dobila platu 62 dinara. Vidite, preživela sam. Urednici su pokušavali da mi nametnu teze po kojima bi trebalo da napišem tekst. Kažem: 'Dobro', i napišem tekst kako mislim da treba. On, naravno, nije takav kako se očekivalo. I nema ga u novinama. Niko mi ne kaže zašto ga nema, niti pitam, jer svi lepo znamo zašto ga nema u novinama. Milanović je mogao i da me otpusti, ali nije. Da se ne pravimo da živimo na Marsu, mogao je. Tako je i u drugim zemljama bilo. Skoro sam pročitala knjigu 'Kupljeni novinar'. U Nemačkoj je čovek uzeo da napiše nešto što se nas tiče, izveštaje o Kosovu, da kaže neku istinu o tome i samo što ga nisu streljali. Mi sad u Srbiji možemo da čujemo sve strane. Možemo da izaberemo šta god ko hoće, ali u svakom slučaju imamo priliku da čujemo informacije sa svih strana. Naježim se kad čujem – maligni uticaj ruskih medija. Kakav maligni uticaj? Mi imamo i ruske i američke medije. Da li ti meni hoćeš da nametneš da je, zapravo, to što ti kažeš živa istina? Pa, mi smo smo bili žrtva toga. I znamo kako to izgleda. Kod nas to ne prolazi.“

Zbog osetljivih polemika u kojima jedna reč može da menja ceo kontekst i sklonosti medija da izveštaje upodobljavaju politici, sagovornica Bermudskog trougla smatra da su stenografske beleške i televizijski prenos važna svedočanstva skupštinskog života. Mirjana Čekerevac govori i o najboljim i najgorim predsedavanjima, antologijskim govorima, mitovima o skupštinskom restoranu i kako su najburniji događaji izgledali iza kulisa.

„I kad su demonstranti upali u Skupštinu, bilo je strašno i teško izveštavati o tome. Atmosfera je bila naelektrisana previše, kao i 9. marta kada se i pucalo na ulici. Ali ne mislim na bezbednost kad kažem da je bilo teško, nego da su mi takve stvari tužne. Zašto da se bijemo? Zar ne možemo da se saslušamo? Pa zašto ja ne mogu da čujem to što vi imate da kažete, iako se ne slažem? Najstrašnija scena mi je, ipak, bila jedna iz 1994. Radikale su zatvorili u skupštinsku salu, u koju su ušli momci u patikama, nabildovani, neka specijalna jedinica policije i tukli ih. Jednoj poslanici su polomili ruku. U hodniku su stajali svi, opozicija i vlast, vrata su bila zatvorena, a iza njih je policija, u Skupštini, tukla njihove kolege.“

(RTS)