Dragana Đorđević o projektu Jadar: Studija se radi samo za rudnik bez hemijske industrije za preradu rude i bez odlaganja opasnog otpada. Insistiranje na temperaturi sumporne kiseline je manipulacija

 Naučna savetnica Dragana Đorđević, autorka naučnog rada o uticaju istražnih radnji projekta Jadar na životnu sredinu, ovih dana na poziv studenata u blokadi drži predavanja na fakultetima univerziteta širom Srbije koja se tiču Projekta Jadar.

Uz kolege koji takođe predaju studentima u blokadi, Đorđević je predavala i na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a profesori ovog fakulteta su se odlukom naučno-nastavnog veća i zvanično ogradili od afirmativnih stavova profesora (tog fakulteta) Aleksandra Jovovića, rukovodioca dve od tri studije o proceni uticaja na životnu sredinu projekta Jadar, a koji smatra da bi taj projekat, ukoliko bi bio realizovan kako piše u studiji, bio bezbedan.

„Jovović koji je u postupku izrade studije uticaja na životnu sredinu potencijalnog rudnika litijuma i bora u Jadru je, ujedno, i u konfliktu interesa. Ovaj profesor radi na studiji uticaja potencijalnog rudnika litijuma i bora Rio Tinta, a u isto vreme u Ministarstvu za zaštitu životne sredine je u svim telima koja ocenjuju studije uticaja“, kaže na početku razgovora za N1 Dragana Đorđević.

Đorđević kaže da je bila iznenađena dočekom studenata, jer je govoreći o Jadru navikla na kritike zagovornika rudnika.

Dodaje da je u ovom postupku prisutna „velika manipulacija zbog toga što se studija radi samo za rudnik bez hemijske industrije za preradu rude i bez odlaganja opasnog otpada“ koje se planira u dolinama bujičnih reka u dolini Jadra

„Studenti mirno saslušaju, a onda sledi lavina pitanja. Radoznali su i sve ih zanima u vezi sa ekološkim problemima povezanih sa rudarenjem, naročito litijuma. Uglavnom su obavešteni, ali mnoge detalje ne znaju. Pozivam ih da se uključe u postupak javne rasprave analize studije uticaja na životnu sredinu za rudnik litijuma i bora u Jadru“, ističe Dragana Đorđević.

Dodaje da je u ovom postupku prisutna „velika manipulacija zbog toga što se studija radi samo za rudnik bez hemijske industrije za preradu rude i bez odlaganja opasnog otpada“ koje se planira u dolinama bujičnih reka u dolini Jadra.

Naučna savetnica objašnjava za N1 sporne detalje u vezi sa preradom rude litijuma, poput uticaja i temperature sumporne kiseline. Zagovornici rudnika u Jadru je osporavaju zbog izjava vezanih za temperaturu ekstrakcija jadarita koncentrovanom sumpornom kiselinom.

„Insistiranje na temperaturi sumporne kiseline je manipulacija“

Ona podseća da je planirana potrošnja oko 1.100 tona koncentrovane sumporne kiseline dnevno koja bi, kako ističe kompanija Rio Tinto, bila zagrejana na temperaturi od „samo“ 90 stepeni Celzijusovih, a ne na 250 – kakva je praksa prilikom dobijanja litijuma iz rude spodumena u pegmatitima, o čemu je bilo reči na samom početku protivljenja rudniku dok još nije bilo informacija o tome šta Rio Tinto planira sa jadaritom.

Đorđević kaže da je insistiranje na visini temperature sumporne kiseline „velika manipulacija“. Da se „nešto užasno“ pokušava prikazati kao dobro, a to je da će se koncentrovana sumporna kiselina, koja je opasna i kada je hladna, grejati na 90 stepeni Celzijusovih, samo zato što je na 250 stepeni Celzijusovih još gore

Đorđević kaže da je insistiranje na visini temperature sumporne kiseline „velika manipulacija“. Da se „nešto užasno“ pokušava prikazati kao dobro, a to je da će se koncentrovana sumporna kiselina, koja je opasna i kada je hladna, grejati na 90 stepeni Celzijusovih, samo zato što je na 250 stepeni Celzijusovih još gore. Kako kaže, o temperaturi sumporne kiseline debatuju neuki ljudi poput kompanijskih botova, bivše premijerke, bivše ministarke rudarstva, poslanici vladajuće stranke u Narodnoj skupštini i druge pristalice rudarenja litijuma u Srbiji.

„Svakog dana bi se 1.100 tona koncentrovane sumporne kiseline dopremalo u Jadar za čije grejanje na 90 stepeni bi se koristila fosilna goriva. Koncentrovana sumporna kiselina je opasna i kada je hladna, a zamislite koliko je tek opasna na 90 stepeni, pokušavajući da prikažu kao da je to dobro, jer je na 250 stepeni još gore. To su propagandne manipulacije za javnost. Nijednog hemičara, biologa ili fizičara ne možete ubediti da je bezbedno raditi sa koncentrovanom sumpornom kiselinom na 90 stepeni Celzijusovih, naročito ne u Srbiji, gde se često događaju incidenti sa cisternama u transportu, čak i na rekonstruisanim prugama. Setimo se jednog slučaja kada se dizalica koja je došla da odigne cisternu da je podigne – prevrnuia“, navodi Đorđević za N1.

Kako kaže, podatak o tome kako će se raditi sa rudom jadarit tada nije bio poznat, a tek kasnije u patentnoj prijavi prvi put je viđena informacija da bi se radilo na 90 stepeni.

„Sve vreme pokušavaju da me ospore i da nađu neusaglašensti u mojim izjavama, a krili su podatke“, ocenjuje Đorđević.

Zelena tranzicija ne mora da se oslanja na litijum

Đorđević navodi da se nigde ne podrazumeva da se „zelena tranzicija“ mora osloniti na litijum. Ona smatra da litijum-jonske baterije nisu dobro rešenje.

„Vidimo da svako malo dolazi do zapaljivanja skladišta, fabrika, automobila. Nedavno su izgorela skladišta litijuma u Australij i SAD. Litijumske baterije su opasne. Zapaljive su, u dodiru sa vodom iz njih se izdvaja vodonik koji je eksplozivan i dodatno pojačava sagorevanje, ne može da se ugasi a oslobađa se ogromna količina opasnih materija zbog toksičnih elektrolita koji se koriste u ovim baterijama. Reciklaža je svega pet odsto i zbog toga su toliki zahtevi za novim količinama litijuma iz prirode“.

Ona takođe kaže da nije realna opcija i sa razblaženom sumpornom kiselinom, jer su za to potrebne ogromne količine vode.

„Ako bi trebalo da se 1.100 tona razblaži svaki dan da bi se kiselost promenila za nekoliko pH jedinica, ne znam koliko bi Drina bilo potrebno da to razblaži, kako je jednom naveo penzionisani univerzitetski profesor hemije Nenad Kostić, ili koja količina podzemne vode iz Drinskog aluviona bi se iscrpela. Takav proces bi doveo do degaradacije čitavog prostora na kome su vodotokovi Drine i Save. Aluvioni tih reka su ujedno i vodozahvati za pijaću vodu naselja iz tog kraja, ali i sve do Beograda. Osim toga, generisala bi se i ogromna količina otpadnih voda za čije prečišćavanje kompanija nema rešenje“, navodi Đorđević.

„Naučni radovi se ne obaraju u medijima“

Ona podseća na prošlo leto kada su iz Rio Tinta pokušali da ospore naučni rad objavljen u prestižnom naučnom magazinu Sajentifik riport (Scientific report). Rad je izašao u julu, a u avgustu, između 19, kada je zahtev za povlačenje rada stručnjaka Rio Tinta poslat časopisu i 22. avgusta, kada je urednik taj zahtev prosledio autorima, došlo je, kako navodi naša sagovornica, do neviđene medijske pompe. Prenosi da su je zvali brojni domaći, ali i svetski mediji poput Gardijana (The Guardian), Njujork tajmsa (New York Times), Špigel (Spiegel), Vašington post (Washignton Post), Dojče vele (Deutche welle), da objasni šta tačno u radu ne valja. U međuvremenu „Politika“ je objavila prevod dopisa kojim se traži povlačenje našeg rada, dodaje.

Podsetimo, kompanija Rio Tinto, pozivajući se svoj nacrt studije o proceni uticaja na životnu sredinu koji je kako kažu radilo više od 100 domaćih i stranih stručnjaka, tvrdi da nema opasnosti po vodu, vazduh i zemljište u dolini Jadra i da se projekat može realizovati bezbedno uz poštovanje međunarodnih i domaćih ekoloških standarda.

„Nisam znala o čemu se radi. Neki od njih su mi rekli da Rio Tinto kritikuje rad. Odgovorila sam im da je to sasvim legitimnoi. Da je kritika legitima, da svako može da kritkuje naučni rad, da mi to znamo i od toga ne bežimo. Nauka je podložna kritici i mi tako funkcionišemo, ali da se to ne radi na ovakav način“, kaže Đorđević.

Ona podseća da je nije moguće objaviti naučni rad ako ga neko drugi ozbiljno ne iskritikuje, a tako je bilo i u slučaju pomenute studije, koja je prošla strogu kritičku kontrolu eksperata/recenzenata, zbog čega je bila više puta vraćena za dodatna pojašnjenja i dorađivana.

„Nije mi bilo jasno zašto se tolika prašina digla jer imam skoro 110 naučnih radova tog ranga. Nikada nisam dobila kritiku nakon objavljenog rada, a još manje ovako medijski propraćeno. Naučni radovi se ne obaraju u medijima, već onaj ko ima primedbe mora da dokaže gde smo pogrešili kroz novi naučni rad koji bi sami objavili“, smatra Đorđević.

Kako navodi, „konačno“ posle tri dana stigao je dopis od urednika časopisa u kome ih obaveštava kako stručnjaci Rio Tinta tvrde da su u radu „varali, iznosili pogrešne podatke, napravili zabunu“. Đorđević kaže da su pažljivo pročitali primedbe, odgovorili na svaku i odgovore vratili uredniku, koji je odgovorio da mogu da koriguju rad „u smislu usklađivanja podataka sa podacima iz najnovije dokumentacije Rio Tinta“.

Navedeni profesori se ne bave naučnom oblašću kojom smo se mi bavili i nisu eksperti za to što su kritikovali. Nisu kompetenti da kritkuju i diskutuju rad, a želeli su da nas prikažu kao prevarante

„Mi smo uskladili te potatke i to je ono što se vidi u korekcijama. One ne utiču na suštinu, ni na finalne zaključke rada“, poručuje Đorđević.

Naučna savetnica koja radi na Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, bila je, kako kaže, zaprepašćena videvši da je zahtev za povlačenje rada napisan na memorandumu Rio Tinta koji su potpisali glavni naučnik kompanije Najdžel Stujuard i tri profesora Univerziteta u Beogradu – Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta, zatim Aleksandar Cvjetić i Nikola Lilić sa Rudarsko-geološkog fakulteta – čija su imena u potpisu dopisa.

To je, po njoj, bio signal da obaranje rada nije principijelno, već „proizvod radnog zadatka koji su dobili profesori Univerziteta u Beogradu od Rio Tinta, kao uposlenici te kompanije“.

„Navedeni profesori se ne bave naučnom oblašću kojom smo se mi bavili i nisu eksperti za to što su kritikovali. Nisu kompetenti da kritkuju i diskutuju rad, a želeli su da nas prikažu kao prevarante“, ocenjuje Đorđević.

„Prećutkivanje i manipulacija“

Ona ističe da su za opis projekta u radu koristili isključivo podatke Rio Tinta koji su u vreme pripreme rada bili dostupni, ali da kompanija s vremenom menja podatke u svojim dokumentima i da podaci u različitim dokumentima nisu usklađeni.

„Koristili smo ono šta nam je bilo dostupno u vreme pripreme rukopisa, a oni su posle toga menjali podatke koje su u zahtevu za povlačenje rada poslali u časopis kao dokaz da smo manipulisali podacima. U pitanju su količina proizvodnje litijuma, borne kiseline, površine zauzeća prostora koje smo preuzimali iz „Prostornog plana posebne namene za projekat Jadar“ kao i njihova tvrdnja da zagađenje zemljišta koje razmatramo u radu kao posledicu istražnih radnji potiče od izlivanja jalovine iz rudnika Stolice u poplavi 2014. godine. Međutim, tu jalovinu karakteriše sledeća grupa elemenata: arsen, antimon, olovo, cink dok rudno telo i rudničke vode u Jadru karakterišu arsen, bor i litijum. Jalovina iz rudnika Stolice ne sadrži bor i litijum“, tvrdi Đorđević.

„Nema rudnika koji je čist, a propaganda svašta govori“

Govoreći o tome da li je moguće rudarstvo bez snažnog negativnog uticaja na životnu sredinu, Đorđević kaže da „zapadne zemlje“ neće da otvaraju nove rudnike kod sebe već to žele da rade u „nekoj Srbiji“.

„Nema rudnika koji je čist i koji nije zauvek uništio okolinu. Bilo koje otvaranje rudnika negativno utiče na životnu sredinu, i zbog toga je kompanija angažovala snažnu propagandu za preumljivanje populacije kako bi lakše došli do jeftinog plena”, kaže Đorđević i navodi da je potrebno što više reciklirati materijale koji potiču iz ruda, tamo gde je reciklaža moguća.

Pričali su samo o rudniku, a prećutkivali su hemijsko postrojenje, deponije, cevovode, gasovode, saobraćajnice… Sve to znači zauzeće prostora. Tačno 2.031 hektara. Arhitekte koji su radile prostorni plan posebne namene za Jadar su publikovali naučni rad 2023. godine u kome navode tačno 2030,69 hektara

Naučnici iz Srbije su naveli 2.031 hektar zauzeća prostora, a Rio Tinto tvrdi da bi zauzeće bilo znatno manje, oko 200 hektara.

„Pričali su samo o rudniku, a prećutkivali su hemijsko postrojenje, deponije, cevovode, gasovode, saobraćajnice… Sve to znači zauzeće prostora. Tačno 2.031 hektara. Arhitekte koji su radile prostorni plan posebne namene za Jadar su publikovali naučni rad 2023. godine u kome navode tačno 2030,69 hektara“, dodaje Đorđevićeva.

„Pare su uzeli, ali posao nisu uradili“

Nedavno je dosta polemike izazvao film „Ne u mojoj zemlji: Litijumska dilema Srbije“ gde se su izjave Dragane Đorđević korišćene bez dozvole ili pitanja. Zbog toga je Đorđevićeva prvom čoveku filma Peteru Tomu DŽonsu postavila pitanje na Linkedin profilu zašto je niko nije pitao ili makar obavestio o namerama da koriste neke od njenih izjava. Film ocenjuje kao predstavu, ali i pravdanje.

„Kao da je sniman za centralu Rio Tinta i deoničare, gde ovi ljudi koji su bili zaduženi da „otvore“ rudnik u Srbiji nisu to uspeli zbog nekih „divljaka“ i ruskog uticaja. Deluje kao da se pravdaju, jer posao nisu uradili. Pare su uzeli, ali posao nisu uradili. Odluka da premijera bude u Evropskom parlamentu deluje mi kao paravan, a deluje i da EP u celini to ne podržava“, ocenjuje Đorđević.

Kada je 2022. godine u Srbiji bila suša, u Mačvi i Jadru je sve bujalo. To je zbog plitke podzemne vode koja dolazi iz Drinskog aluvijona. Da li je moguće, da treba to da uništimo, da bi neka strana kompanija profitirala? Da ostanemo bez takvih resursa kao što su pijaća voda i plodno poljoprivredno zemljište? Ta zemlja bi nas hranila i u najvećim sušama koje će se sa klimatskih promenama sve češće dešavati

Nedavno su meštani Bogatića upali u zgradu opštine, prekinuli najavljenu javnu raspravu o potencijanom rudniku litijuma u ovom mestu i rekli da pregovora oko otvaranju rudnika litijuma nema i da ga neće biti. U pitanju je lokacija koja se nalazi ne previše udaljena od lokacije planiranog projekta Jadar. Obe lokacije su povezane podzemnim vodama.

„Kada je 2022. godine u Srbiji bila suša, u Mačvi i Jadru je sve bujalo. To je zbog plitke podzemne vode koja dolazi iz Drinskog aluvijona. Da li je moguće, da treba to da uništimo, da bi neka strana kompanija profitirala? Da ostanemo bez takvih resursa kao što su pijaća voda i plodno poljoprivredno zemljište? Ta zemlja bi nas hranila i u najvećim sušama koje će se sa klimatskih promenama sve češće dešavati“, ističe Đorđević.

„Da li je u redu da se zbog rudne rente za 19 tona zlata uništiti deo prirode?“

U poslednje dve godine sve se više pominju i nalazišta zlata za čiju su eksploataciju zainteresovane strane kompanije. U pitanju su lokacije Čoka Rakita i Potaj Čuka Tisnica gde kanadska kompanija Dundee vrši istražne radnje. Čoka Rakita se nalazi u okolini Žagubice koja je, kako navodi naučnica, uz Bajinu Baštu i Vršac jedno od tri najčistijih mesta u Srbiji. Nalazište Potaj Čuka Tisnica se nalazi na planini Homolje. U blizini je jedne od tri prašume u Evropi – Beljanica. Na obe lokacije vode su čiste.

„Ako se na Potaj Čuka Tisnici planira otvoreni kop na 10km2 kako bi se izvuklo 19 tona zlata koje bi se ekstrahovalo cijandima, možete zamisliti kakav bi to ekološki pritisak na prirodu i sav živi svet u njoj bio. Istražno bušenje na polju Čoka Rakita, poput onog u Jadru, izazvalo je prisustvo elemenata iz isplake, materijala koji služi za podmazivanje bušećih stvrdla, u vrelu Mlave koje je od istražnog polja udaljeno nekih 10-15 km. To samo znači da je ispod zemlje sve povezano vodom“, ističe Đorđević.

Ona kaže da je zajedno sa penzionisanim profesorom Rudarsko geološkog fakulteta, hidrogeologom Zoranom Stevanovićem i doktorantkinjom obišla čitavo polje. Našli su vodotoke koji se slivaju sa istražnog polja i utvrdili preko koje reke se sliva isplaka koja dospeva u vrelo Mlave. To znači da ako se rudnik tamo otvori može se samo zamisliti šta bi sve dospelo u vrelo Mlave i šta bi ostalo da Žagubice, Beljanice i čitavog toka reke Mlave, dodaje.

„Nizvodno je Petrovac na Mlavi koji se zajedno sa ostalim mestima snabdeva pijaćom vodom iz Mlave, a tu je i manastir Gornjak. Da li je vredno 19 pa čak 19.000 tona zlata za neku stranu kompaniju uz minimalnu rudnu rentu da dozvolimo da se uništi taj deo netaknute prirode“, pita naučnica.

(N1)