Дојче веле: Фијаско у Авганистану - у Берлину огорчени Белом кућом

 Немачки војници су две деценије били раме уз раме са Американцима у Авганистану. Но, одлука о повлачењу донета је једнострано у Вашингтону. То у први план враћа идеју да Европа треба да има сопствену моћну војску.

За Немачку, чије су трупе у Авганистану провеле две деценије, губитак људских живота и финансијски трошкови су били позамашни.

Након терористичких напада на САД 11. септембра 2001. године, немачка војска Бундесвер послата је у, како ће се касније показати, најдужу и највећу међународну војну мисију. Немачка се обавезала да помогне у изградњи Авганистана, али су те наде сада срушене.

Демохришћански кандидат за канцелара Армин Лашет говорио је недавно о великом  ударцу трансатлантским односима и изразио чуђење према поступцима америчког председника Џоа Бајдена. „Разочарало ме је када сам чуо његову изјаву 14. априла да ће испунити Трампово наређење за повлачење трупа из Авганистана, а да се притом није консултовао са савезницима у овом кључном моменту“, рекао је Лашет.

„Овако се губи поверење и доводе се у питање америчке војне способности као велесиле“, каже Штефан Бирлинг, професор међународних односа на Универзитету Регензбург,. „Након четири катастрофалне године под Трампом, имали смо позитивна очекивања од Бајдена, али се сада расположење променило.“

Неједнак однос

Након Другог светског рата, Америка је играла кључну улогу у томе да се Западна Немачка заснује на принципима капиталистичке либералне демократије. САД су гарантовале безбедност током Хладног рата и постарале се да Западна Немачка опстане паралелно са комунистичком Источном Немачком.

„Америка је победила Немачку у Другом светском рату, а затим је као окупациона сила помогла да се изгради немачко друштво“, каже историчарка која се бави проучавањем америчко-немачких односа Рут Хатлапа.

Са једне стране су Немци из Западне Немачке подржавали дубље односе са Америком, али је са друге стране постојала огорченост због превеликог ослањања на безбедносне снаге САД. Тиме се, према оценама историчарке, створио контрадикторан однос.

Вијетнам је Немачка другачије доживела

Америчко-немачки односи су имали тешких момената. Један од таквих примера је рат у Вијетнаму. У Западном Берлину је 1968. године око 12.000 људи протествовало против рата. Један од њих је био и писац Фридрих Кристијан Делијус.

„Постојало је велико разочарење тиме што Американци, којима смо се толико дивили, одлазе у рат који је толико супротан њиховим принципима. Узбуркали су наше страсти, баш као и страсти стотине хиљада америчких студената“, рекао је Делијус за радио Дојчландфунк, осврћући се на догађаје од пре пет деценија.

Немачка је одбила позиве САД да учествује у рату у Вијетнаму. Уместо тога, Немци су кренули у хуманитарну мисију и послали брод пун медицинске опреме у ратну зону 1966. године, под покровитељством немачког Црвеног крста.

Раскол око Ирака

Други ударац америчко-немачким односима био је 2003. године. Тадашњи амерички председник Џорџ Буш је инсистирао да се Немачка придружи рату против режима Садама Хусеина у Ираку. За разлику од војних похода у Југославији и Авганистану, о Ираку је тадашњи министар спољних послова Јошка Фишер из странке Зелених изговорио чувену реченицу: „Нисте ме убедили.“

Сумње око оправданости рата са Ираком је изразила немачка обавештајна служба. „Према нашим информацијама, разлоге које је Колин Пауел предочио Савету безбедности Уједињених нација нису оправдани и притом су нетачни“, изјавио је за Велт тадашњи председник немачке обавештајне службе БНД Аугуст Ханинг.

„Грешке које су САД направиле и данас остављају последице: конфликт између сунита и шиита, успон терористичких организација попут Ал Каиде и Исламске државе, политичка нестабилност“, рекао је немачки аналитичар који изучава тероризам и безбедност Ролф Топховен. „Не бисмо имали мигрантску кризу да у том региону влада мир. Људи не би морали да беже у Европу“.

Ипак, данашња слика изгледа потпуно другачије. „Главна разлика је очигледна. У Авганистану имате немачке војнике који су тамо онолико дуго колико су и амерички војници“, каже историчар и професор на Универзитету Ахен Клаус Швабе.

Ударац трансатлантским односима

„Ситуација у Авганистану је натерала оне који су имали велике планове за трансатлантске односе на преиспитивање“, каже Бастијан Гигерих са Међународног института за стратегијске студије. „Немачка уплетеност у недавне догађаје чини ствари још болнијом, јер су помешана осећања пораза, разочарења и понижења.“

Он је додао да је пад Кабула кристално јасно показао Немачкој и европским силама да немају начина да тако далеко од куће граде стратегију независно од САД. Последњих дана се чуло да Немци и остали не би били у стању ни да евакуишу сами себе из Кабула – да није било Американаца.

Након недавних догађаја у Авганистану, све су гласнији позиви за немачком и европском војном независношћу. „Европска унија мора да буде у стању да реагује без америчког партнера. Ми морамо да будемо у стању да обезбедимо аеродром у Кабулу сами“, рекао је кандидат за канцелара Армин Лашет у интервјуу за Франкфуртер алгемајне цајтунг.

Према оценама политичког аналитичара Гигериха, одлазак трупа из Авганистана је можда био контрапродуктиван. „Немачка и Европска унија посматрају мисију у Авганистану као чин солидарности са САД. Многи ће се на то освртати и помислити – ’ето, урадили смо то за Американце и погледајте како се завршило.’“

(Дојче веле)