Dmitrij Rogozin: Srbija ne može u NATO a da ne prizna Kosovo

Dmitrij Olegovič Rogozin ambasador je Rusije pri NATO-u u Briselu. Ovaj bivši novinar i kao ambasador poznat je kao vrlo oštar polemičar i diplomata koji se nikada ne usteže da stvari nazove pravim imenom. Svaki njegov javni nastup u krugovima NATO-a predmet je pažljivih analiza.

Za „Politiku” ambasador Rogozin je odgovorio na deset postavljenih pitanja.

Kako biste okarakterisali sadašnji rad Saveta „Rusija–NATO”? Čime se bavi taj savet?

,,Savet Rusija–NATO” (SRN), to je forum 28 država članica NATO plus Rusija. Za NATO je to jedan od modela partnerske politike, a za Rusiju je to mogućnost zajedničkog učešća u razradi odgovora na izazove bezbednosti naših naroda u 21. veku. Od 2002. godine za osnovu rada SRN uzeta je Rimska deklaracija, koja se zasniva na ravnopravnosti svih članova Saveta i koja propisuje učešće u radu SRN isključivo u nacionalnom svojstvu, tj. zabranjuje blokovski princip. Međutim, u stvarnosti se dešava da umesto foruma „29”, SRN deluje u formi „28+1”, pri čemu čak i ako između tih 28 država postoje unutrašnja neslaganja, u dijalogu sa Rusijom se iznosi konsolidovana tvrda pozicija. Tako da ja mogu sa gorčinom da priznam, da potencijal SRN nije realizovan i da je sam taj format malo efikasan. Ipak, zahvaljujući njemu postignuti su neki suštinski dogovori, na primer, o tranzitu civilnog, nevojnog, tereta preko teritorije Rusije za Avganistan. Ili zajednička razrada, od strane naučnika naših država, opreme za distancionu detekciju eksplozivnih sredstava „Standeks“. Sve u svemu, mi ne kažemo da je rad SRN besmislen, mi samo hoćemo da naši partneri ne pretvaraju njegov rad u formalnost.

Rusija je član programa „Partnerstvo za mir”. Kakve prednosti daje Rusiji učešće u tom programu? Nije li taj program u političkom smislu prevaziđen?

Za Rusiju je format učešća u programu „Partnerstvo za mir” (PZM) i usko s njim povezanog „Saveta Evroatlantskog partnerstva” manje interesantan, nego „Savet Rusija–NATO”. Za neke druge republike koje su ranije bile u sastavu SSSR-a i u socijalističkom bloku, to je jedini mogući način dijaloga sa NATO-om. Istovremeno, sami natovci se postepeno udaljavaju od romantizma PZM i vode svoju partnersku politiku po principima pragmatizma: ko čime i zašto može biti koristan.

Kako se prema Vama, kao ambasadoru RF pri NATO odnose u Briselu, kao partneru u sistemu bezbednosti, ili kao prema suparniku?

Suparništvo postoji samo kad je u pitanju neka lepa dama. Ja sam partner za ambasadore koji rade u Briselu i noćna mora za birokrate iz centrale NATO-a.

Zašto predlog Moskve za stvaranje novog sistema kolektivne bezbednosne arhitekture u Evropi nije dobio podršku od strane članica NATO?

Pa nije baš tako. Mnogi evropski lideri odazvali su se s interesovanjem i odobravanjem na predlog Rusije da se zaključi pravno obavezujući Dogovor o evropskoj bezbednosti (DEB), koji bi potvrdio principe nedeljivosti evropske bezbednosti. Ali DEB je zamišljen isključivo kao multilateralni dogovor, i dobiti konsolidovanu saglasnost svih zapadnih država za učešće u tom projektu nije bilo moguće. To se desilo i zbog toga što su još prisutni stereotipi iz vremena hladnog rata i u odnosima sa Rusijom Evropejci nemaju dovoljno poverenja. Zato oni daju prednost zastareloj i neefikasnoj formi Severnoatlantske alijanse, pre nego nekoj rizičnoj avanturi sa Rusima. Konzervativni stavovi dominiraju po tim pitanjima, a da bi se bilo šta izmenilo moraju proći godine.

Da li je, po Vašem mišljenju, došlo do transformacije NATO iz vojno-političkog u političko-vojni savez ?

NATO ostaje primarno vojni savez i to se može zaključiti po njegovim aktivnostima, na primer, u Avganistanu i Libiji. On ne samo da nije dobio svoje političko lice, koje bi se razlikovalo od zvezdasto-prugastog američkog profila, već je upravo i ojačao svoju ulogu vojnog instrumenta spoljne politike SAD. Istina, sada Alijansa sve veći značaj daje humanitarnim pitanjima, kako se to kod nas ironično govori, „zaštiti životinja od žena”. Ili temama, nazvanim kao „treće dimenzije”: otklanjanje posledica vanrednih situacija, energetska ili ekonomska bezbednost, borba protiv korupcije itd. Ali dominantna delatnost NATO je kao i ranije – vojna aktivnost.

Može li se govoriti o željama NATO da ima svojevrstan vojni monopol u Evropi? Kakva je uloga SAD u tome?

SAD je hegemonista u NATO-u, američko učešće u budžetu Alijanse je tri puta veće nego učešće svih ostalih zemalja zajedno, američki politički uticaj je apsolutan i neprikosnoven, što se sve vidi, na primer, i iz materijala Vikiliksa. Zato, dok se u NATO nalaze SAD, ni o kakvoj autonomnoj „evropskoj armiji” ne može se govoriti. Suverenitet evropskih država u vojnim pitanjima u znatnoj meri je već delegiran u NATO. Ali, ipak, postojanje neutralnih država, Austrije, Irske, Švajcarske, Švedske, Finske, kao i vanblokovskih država, Ukrajine i Moldavije, kao i država članica ODKB, Rusije i Belorusije, ne dozvoljava da se govori o vojnom monopolu NATO-a u Evropi. Naravno, ako prebrojimo tenkove, topove i avione, članice NATO-a imaju više naoružanja nego Rusija. Ali mi smo nuklearna država i samim tim verno čuvamo značaj našeg strategijskog potencijala i pariteta sa Zapadom.

SAD objašnjavaju postavljanje antiraketnog štita u Evropi strahom od iranskog raketnog programa?

Kao specijalni predstavnik predsednika Rusije u odnosima s NATO-om u oblasti protivraketne odbrane ja sam mnogo puta, i na pregovorima i u medijima, iznosio svoje viđenje tog problema. Postavljanje sistema antiraketne odbrane predviđa mogućnost kinetičkog presretanja ne samo raketa malog i srednjeg dometa, nego i interkontinentalnih balističkih raketa. Takve rakete Iran nema, neće i ne može ih imati, a čak i ako se one nekad pojave, neće imati mogućnost za njihovo ispitivanje. Iranska raketno-nuklearna pretnja, to je u velikom delu propagandni mit, kojim Amerikanci plaše Evropljane, radi toga da bi postavili na zapadnim granicama Rusije, recimo u Poljskoj, svoju protivraketnu odbranu, koja nikakve veze nema sa prethodno izrečenom namenom, već su to pokušaji da se neutrališe nuklearni arsenal Rusije.

Zašto u okvirima NATO-a nema polemike o pitanjima američke antiraketne odbrane u Evropi?

Koliko je meni poznato, to ipak nije tako. Jednu tačku gledišta ima Turska, svoju Poljska, drugu Nemačka, a svoju opet Francuska. Ali unutrašnja natovska diskusija, koja u nekim trenucima može biti i veoma žestoka, nikako se ne odražava na krajnje namere SAD.

Deo političke javnosti Srbije postavlja pitanje zašto Moskva nema ništa protiv zbližavanja NATO i Crne Gore, a ipak istupa protiv zbližavanja NATO i Srbije?

Rusija neblagonaklono gleda na bilo koju varijantu širenja NATO-a na istok i jugoistok Evrope. I meni nije poznato da je reakcija Moskve po pitanju saradnje NATO-a sa Srbijom bila ikada oštrija od one prema saradnji NATO-a sa Crnom Gorom. Moguće da je to neko viđenje dela beogradskog javnog mnjenja. Ako govorimo konkretno, o saradnji NATO-a sa Srbijom i NATO-a sa Crnom Gorom, tu postoje različiti nivoi saradnje. Crna Gora je predala zahtev za dobijanje plana aktivnosti za članstvo u Alijansi i NATO je taj plan njoj i dostavio. BiH je takođe predala zahtev, ali je odbijena. Srbija u principu ne može pretendovati na dobijanje plana aktivnosti za stupanje u članstvo, jer je ulazak u NATO zbog sadašnje situacije sa Kosovom nemoguć. Naime, statut Alijanse zabranjuje članstvo onim državama koje imaju teritorijalne sporove. Međutim, to ne sprečava deo srpskog javnog mnjenja i elite da sa zavidnom upornošću pokreću diskusije oko i za račun takvog učlanjenja. Rusija negativno reaguje, ne na „zbližavanje Srbije i NATO”, već na projekte ulaženja u Alijansu. Hoću da naglasim da je za ulazak u NATO Beogradu potrebno prvo da prizna nezavisnost Kosova. Jedno bez drugog je nemoguće. Moskvu brine to što Srbija radi ulaska u NATO može da promeni svoj stav prema Kosovu i tako nas dovede u neobičnu i neprijatnu situaciju. Ali na kraju krajeva, Srbi su sami kovači svoje sreće i zbog toga kako se srpski narod bude ponašao tako će se prema njemu i odnositi. U zapadnom svetu uvažavaju samo jake i sigurne u sebe, slabe i sklone izdaji podstiču ka još većim izdajama i slabostima, a posle toga ih zaboravljaju i bacaju u smeće kao igračku koja im je dosadila.

Zašto je ruska vojska, ruski kontingent, svojevremeno otišla sa Kosova? Ima li Rusija strateški interes na Kosovu, ili u celoj Srbiji? Može li Moskva pokrenuti pitanje vraćanja svog vojnog kontingenta na teritoriju Kosova?

Odlazak naših 650 vojnih mirovnjaka sa Kosova 2003. godine bio je povezan sa predajom uprave po pitanjima regulisanja situacije u pokrajini od vojnih na civilna lica i policiju. Misija naše vojske je bila završena, njihov dalji boravak tamo je postao necelishodan. Posle jednostranog proglašenja nezavisnosti pokrajine, Nacionalni srpski savet Kosova je zamolio Rusiju da vrati vojni kontingent radi zaštite srpskog stanovništva, ali sama takva molba nije dovoljna da bi se bilo šta uradilo oko toga. Jer, misiju na Kosovu realizuju snage KFOR pod komandom NATO-a. Vojni kontingenti, to nisu prehrambene prodavnice, koje mogu jedna drugoj biti konkurencija. Sprovoditi na Kosovu paralelnu mirovnu misiju, suparničiti se sa NATO-om, to su za Rusiju nepotrebni rizici. To da je NATO faktički narušio princip neutralnosti, koji je predviđen mandatom UN i da je stao na stranu Albanaca, to je zbunjujuće i to nije fer. I samo su posle naše žestoke reakcije počeli da se povlače nazad. Rusija je spremna da pomogne srpskoj braći, ali mi ne možemo biti veći Srbi nego sami Srbi. Pre nego bilo šta uradimo mi hoćemo da shvatimo kakav je stav zvaničnog Beograda i postoji li on? Znajte da mi u Rusiji često razmišljamo o sudbini mnogo puta stradale pravoslavne Srbije, a istorija zna koliko su mnogo žrtvovali moja država i ruski narod, pomažući bratskom srpskom narodu. Ali sada samo vi morate da odredite svoju sudbinu. Mi ćemo vas, kao i uvek, u tome potpuno podržati.

(Politika)