petak, 21. jun 2019. | |
Počeću tamo gde sam stao u utorak. Pitanje za predsednika Vlade i ministra finansija. Zbog čega država prodaje svoj udeo u Komercijalnoj banci? Reč je o banci koja je jedna od dve, uslovno rečeno, banke sa većinskim državnim vlasništvom i banci koja dobro posluje, banci koja je nakon likvidacije onih državnih banaka početkom dvehiljaditih godina bila najznačajnija srpska finansijska institucija. Time se nastavlja, a plašim se, već i završava ova fatalna praksa od strane više garnitura vlasti Republike Srbije da rasprodaju državne resurse, kao i resurse budućih generacija, sa više ili manje dobrim obrazloženjima i sa više ili manje dobrim argumentima. Nezavisno od toga da li će biti postignuta cena koliko se očekuje, ili neće, mislim da je to pogubna praksa pogotovo kada je reč o finansijskim institucijama, kao i drugim kompanijama od vitalnog nacionalnog značaja.
U toku ove vlasti, samo protekle godine, prodat je i PKB, prodat je i RTB Bor, a još nekoliko preduzeća sa ove liste se, po preporukama MMF-a i uz pohvale Fiskalnog saveta koje smo juče mogli da čujemo, sprema za prodaju. Mislim da to nije dobro. Pogotovo što je, pošteno govoreći, i ova vladajuća većina, između ostalog, godinama kritikovala pogubnu praksu privatizacije i prodaje bukvalno „svega i svačega“ i najavljivala da će sa takvom praksom prekinuti. Ali to se nije dogodilo. Sećamo se kako se iz ovih poslaničkih klupa, samo sa druge, tada opozicione, a sada vladajuće strane sale, grmelo, ja bih rekao, sa razlogom - kada su početkom dvehiljaditih godina na jedan skandalozan način likvidirane vodeće državne banke, na čelu sa Beobankom i ostalima. Iako je ovo daleko od toga, mislim da je svejedno pogubno, jer bez utemeljenja u nekoj ili nekoliko uspešnih domaćih finansijskih institucija, mislim da je iluzorno očekivati da će iko drugi imati više razumevanja za potrebe domaće privrede – nego što to ima domaća banka u državnom vlasništvu. To, da li one posluju dobro, da li imaju gubitke, kvalitetan menadžment, ili ne – to je odgovornost vlasti i države i onih koji su taj menadžment postavili. Takođe bih podsetio na moje prošlo pitanje, od utorka, kada sam pomenuo onaj skandal sa izjavom službenice crnogorske ambasade u Turskoj. Neću ga citirati ponovo, jer svi znamo o čemu se radi. Pitanje je bilo upućeno Ministarstvu spoljnih poslova. Ta praksa je ranije vrlo dobro funkcionisala i odgovori na moja poslanička pitanja su redovno stizali, nekada malo više rutinski, nekada konkretniji...Ali ponoviću ga, da se pitanje ne „zaturi“. Dakle, prošlo je još nekoliko dana, a ja i dalje nisam čuo (dozvoljavam da sam možda nešto i propustio), nisam čuo niti šta je zvanično učinilo naše Ministarstvo spoljnih poslova, niti sam video da je došlo do bilo kakvog obraćanja i zvaničnog izvinjenja Srbiji. To šta će crnogorsko ministarstvo spoljnih poslova učiniti prema svom službeniku, to je njihova stvar, ali mene zanima šta će država Crna Gora učiniti sa tim u vezi prema državi Srbiji i da li smatraju da postoji neka potreba za nekim gestom izvinjenja. S tim u vezi, podsetio bih na već pomalo zaboravljen, ali prilično dramatičan slučaj četvorice intelektualaca na čelu sa gospodinom Bećkovićem, kolegom Mirovićem, Antićem i Rakovićem – kojima je zabranjen ulazak u Crnu Goru. Dakle, četvorici srpskih intelektualaca, koji imaju više ili manje kritički stav prema vlasti u Crnoj Gori, zabranjen je ulazak u državu Crnu Goru. Želim da vidim šta je naše Ministarstvo spoljnih poslova učinilo u vezi sa tim i da li smatra da možda postoji potreba za nekim advekvatnim i analognim potezom sa naše strane – ili makar za energičnom intervencijom i diplomatskim demaršem? Mislim da je apsolutni skandal da se zabranjuje ulazak u Crnu Goru, ne kriminalcima, ne ljudima sumnjive prošlosti za koje se smatra da možda mogu teroristički delovati prema bilo kome, nego se uskraćuje mogućnost boravka i ulaska ozbiljnim srpskim intelektualcima. Hvala. (NSPM) |