петак, 21. јун 2019. | |
Почећу тамо где сам стао у уторак. Питање за председника Владе и министра финансија. Због чега држава продаје свој удео у Комерцијалној банци? Реч је о банци која је једна од две, условно речено, банке са већинским државним власништвом и банци која добро послује, банци која је након ликвидације оних државних банака почетком двехиљадитих година била најзначајнија српска финансијска институција. Тиме се наставља, а плашим се, већ и завршава ова фатална пракса од стране више гарнитура власти Републике Србије да распродају државне ресурсе, као и ресурсе будућих генерација, са више или мање добрим образложењима и са више или мање добрим аргументима. Независно од тога да ли ће бити постигнута цена колико се очекује, или неће, мислим да је то погубна пракса поготово када је реч о финансијским институцијама, као и другим компанијама од виталног националног значаја.
У току ове власти, само протекле године, продат је и ПКБ, продат је и РТБ Бор, а још неколико предузећа са ове листе се, по препорукама ММФ-а и уз похвале Фискалног савета које смо јуче могли да чујемо, спрема за продају. Мислим да то није добро. Поготово што је, поштено говорећи, и ова владајућа већина, између осталог, годинама критиковала погубну праксу приватизације и продаје буквално „свега и свачега“ и најављивала да ће са таквом праксом прекинути. Али то се није догодило. Сећамо се како се из ових посланичких клупа, само са друге, тада опозиционе, а сада владајуће стране сале, грмело, ја бих рекао, са разлогом - када су почетком двехиљадитих година на један скандалозан начин ликвидиране водеће државне банке, на челу са Беобанком и осталима. Иако је ово далеко од тога, мислим да је свеједно погубно, јер без утемељења у некој или неколико успешних домаћих финансијских институција, мислим да је илузорно очекивати да ће ико други имати више разумевања за потребе домаће привреде – него што то има домаћа банка у државном власништву. То, да ли оне послују добро, да ли имају губитке, квалитетан менаџмент, или не – то је одговорност власти и државе и оних који су тај менаџмент поставили. Такође бих подсетио на моје прошло питање, од уторка, када сам поменуо онај скандал са изјавом службенице црногорске амбасаде у Турској. Нећу га цитирати поново, јер сви знамо о чему се ради. Питање је било упућено Министарству спољних послова. Та пракса је раније врло добро функционисала и одговори на моја посланичка питања су редовно стизали, некада мало више рутински, некада конкретнији...Али поновићу га, да се питање не „затури“. Дакле, прошло је још неколико дана, а ја и даље нисам чуо (дозвољавам да сам можда нешто и пропустио), нисам чуо нити шта је званично учинило наше Министарство спољних послова, нити сам видео да је дошло до било каквог обраћања и званичног извињења Србији. То шта ће црногорско министарство спољних послова учинити према свом службенику, то је њихова ствар, али мене занима шта ће држава Црна Гора учинити са тим у вези према држави Србији и да ли сматрају да постоји нека потреба за неким гестом извињења. С тим у вези, подсетио бих на већ помало заборављен, али прилично драматичан случај четворице интелектуалаца на челу са господином Бећковићем, колегом Мировићем, Антићем и Раковићем – којима је забрањен улазак у Црну Гору. Дакле, четворици српских интелектуалаца, који имају више или мање критички став према власти у Црној Гори, забрањен је улазак у државу Црну Гору. Желим да видим шта је наше Министарство спољних послова учинило у вези са тим и да ли сматра да можда постоји потреба за неким адвекватним и аналогним потезом са наше стране – или макар за енергичном интервенцијом и дипломатским демаршем? Мислим да је апсолутни скандал да се забрањује улазак у Црну Гору, не криминалцима, не људима сумњиве прошлости за које се сматра да можда могу терористички деловати према било коме, него се ускраћује могућност боравка и уласка озбиљним српским интелектуалцима. Хвала. (НСПМ) |