Đorđe Vukadinović: Nema razloga da Srbija toliko pomaže Hrvatskoj na njenom evropskom putu

 Podnošenje zajedničke rezolucije 28 članica EU i Srbije o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde o Kosovu pred Generalnom skupštinom UN, u oktobru prošle godine, označava se kao prekretnica u spoljnoj politici Beograda. Jedni smatraju da je Srbija time napravila pravi izbor i izgladila zategnute odnose s Briselom posle odluke MSP-a, dok su drugi to osporavaju smatrajući da je naša država ovim zajedničkim nastupom u Ujedinjenim nacijama jasno stavila do znanja da je za nju EU ipak prvi među „jednakim stubovima“ spoljne politike.

„Sigurno da je to bio jedan složen i težak trenutak za Srbiju, ali je ona ’prelomila’. To je uverilo i Evropsku uniju i šefove EU u Briselu da nam je to osnovni strateški prioritet, ali to ne znači da ćemo dići ruke od ostalih stvari koje se ocenjuju kao one od prvorazrednog nacionalnog interesa“, objašnjava Liht.

Tanasković podseća da je nama naklonjeni ministar inostranih poslova Slovačke Mikloš DŽurinda nedavno u Beogradu otvoreno poručio da je tek usvajanjem zajedničke rezolucije sa EU o Kosovu u Generalnoj skupštini UN Srbija iz pozicije konfrontacije prešla na poziciju saradnje sa EU. „Mislim da je time dovoljno rečeno. Rubikon je pređen“, kaže Tanasković.

Za Đorđa Vukadinovića, urednika „Nove srpske političke misli“, to je bio loš potez jer se, kako objašnjava, nakon perioda balansiranog spoljnopolitičkog pristupa ponovo pristupilo jednoznačnoj orijentaciji primarno ka Briselu, a sekundarno i Vašingtonu.

Da je li je sve ovo ipak pouzdani znak da je i došlo do zaokreta u strategiji spoljne politike i napuštanja proklamovane doktrine koja se temeljila na „četiri stuba“: EU, SAD, Rusija i Kina?

„Mnogo puta su i sam ministar spoljnih poslova ali i drugi, uključujući i predsednika Tadića, naglašavali da su osnovni strateški prioritet Srbije evropske integracije. Drugo je pitanje koliko smo se mi u praksi ozbiljno držali te zacrtane strategije. I tu mogu da se složim sa ocenom da je s vremena na vreme izgledalo kao da gubimo ono što su jasno određeni prioriteti“, objašnjava Liht koja kaže da ne može da se govori o strategiji „četiri stuba“ jer je jasno šta je prioritet Srbije.

Činjenica je, kako naglašava, da zacrtani prioriteti ni na koji način ne isključuju značaj saradnje s celim svetom uključujući Rusiju i Kinu.

Sličnog je mišljenja i r Darko Tanasković, bivši ambasador u Turskoj i Vatikanu, koji smatra da Srbija poslednjih nekoliko godina nastoji da izgradi i, koliko je to moguće, dosledno sprovodi određenu spoljnopolitičku doktrinu „potencijalno strategijske dalekosežnosti“.

„Ocene da uopšte nema jasne spoljnopolitičke doktrine proizlaze iz različitog sagledavanja državnih i nacionalnih interesa i ciljeva Srbije o kojima inače nema političkog konsenzusa. Takva situacija se onda definiše kao nepostojanje bilo kakve strategijske projekcije“, objašnjava dr Tanasković.

Pored toga, kako ističe, ne bi se smelo gubiti iz vida da se spoljna politika Srbije osmišljava i sprovodi u situaciji kada je njen međunarodni položaj popravljen, ali ipak još prilično nepovoljan. To, prema njegovom mišljenju, otežava doslednost diplomatske taktike.

Tanasković ocenjuje da je strategija „četiri stuba“ manje strategija, a više pokušaj pragmatičnog ponašanja u uslovima koje diktira međunarodni položaj Srbije i njeni izukrštani prioriteti.

„Izgrađivanje što boljih i sadržajnijih odnosa sa sva ’četiri stuba’ jeste od najvećeg značaja za Srbiju, pri čemu se za svaki ’stub’ vezuju određeni prioriteti. Ravnomerno unapređivanje odnosa sa sva ’četiri stuba’ nije lako, a možda ni moguće idealno realizovati, ali mu svakako treba težiti do mere koju, naravno, neće autonomno utvrđivati samo Srbija“, objašnjava Tanasković.

Đorđe Vukadinović smatra da su konfuzija i geopolitičko lutanje jedine reči kojima se može opisati ono što Srbija čini na spoljnopolitičkom planu.

„Neposredno posle petooktobarskih promena 2000. godine postojala je apsolutna orijentacije samo na jednu stranu prema Zapadu, Briselu i Vašingtonu. Taj kurs je, manje-više, i danas dominantan“, kaže Vukadinović čija je NSPM autor jednog predloga strategija spoljne politike.

Kada je reč o regionalnim odnosima, sudeći po aktivnostima državnih organa, oni su za Srbiju u toku prošle godine definitivno bili jedan od visoko postavljenih prioriteta. Najveći zamah i prodor napravljen je u srpsko-hrvatskim odnosima koji su označeni i kao ključni za stabilnost na Zapadnom Balkanu.

Prema oceni Sonje Liht, sve ono što se događalo prošle godine u velikoj meri je zasluga predsednika Tadića koji je, kaže, odradio ogroman posao.

„Naravno, bilo bi vrlo teško da nije imao partnera u liku predsednika Hrvatske. Između Hrvatske i Srbije na najvišem nivou gradi se most koji na Balkanu igra sličnu ulogu kao što je imao most koji se posle Drugog svetskog rata gradio između Nemačke i Francuske“, smatra Liht.

Ona podseća i da su između dve države potpisani sporazumi o vojnoj, policijskoj i pravosudnoj saradnji što pokazuje da postoji odlučnost političkih aktera za jačanje institucionalne saradnje kako bi se stvorio sigurniji osnov i za ekonomsku saradnju.

Vukadinović, međutim, kaže da su i druge petooktobarske vlade radile na poboljšanju odnosa u regionu, a da je poslednjih godinu-dve to dobilo zamah. On smatra da je do intenziviranja saradnje došlo kako zbog pritiska Brisela tako i zbog podsticaja iz Zagreba zbog njihovog približavanja EU. „Mislim da je interes Hrvatske tu veći. Srbija, međutim, izlazi u susret možda i više nego što treba. Apsolutno je potrebno raditi na dobrosusedskim odnosima, ali u poslednje vreme je na tom planu Srbija učinila više koraka bez reciprociteta s hrvatske strane. Tako mi izlazimo u susret zahtevima Brisela i pomažemo Hrvatskoj na njenom evropskom putu“, mišljenja je Vukadinović.

Da li treba menjati spoljnopolitičku orijentaciju

Sonja Liht: Važno je nastaviti proevropsku politiku i učiniti sve kako bi jačali odnose ne samo s Briselom nego i sa svim zemljama članicama EU. Isto tako je vrlo važno da se dobro pripremamo za razgovore koji će uslediti s Prištinom. Ozbiljnosti naše pripreme, naša spremnost, otvorenost i odlučnost da se to uradi na principijelan način imaće ozbiljnog odjeka.

Darko Tanasković: Preduslov za svaki trajnije održiv i uspešan kurs spoljne politike jeste postizanje što šire unutrašnje saglasnosti o temeljnim državno-nacionalnim interesima i ciljevima. Takva saglasnost ne mora nužno dovoditi u pitanje normalni ideološki i politički pluralizam, što se na primeru mnogih država ubedljivo potvrđuje.

Đorđe Vukadinović: Hitno je potreban ako ne zaokret, a ono ozbiljna korekcija spoljnopolitičkog kursa. Ona bi morala uključivati mnogo izbalansiraniji stav prema spoljnopolitičkim akterima, gde bi se vodilo računa o našem položaju i problemima, ali i o nacionalnim i državnim interesima. Ne ignorišući činjenicu da nam je EU važan i politički i ekonomski partner, neophodno je uspostaviti što bolje odnose sa zemljama kao što su Brazil, Rusija, Indija i Kina, obnoviti pokidane odnose s nekim članicama nesvrstanih.

Jelena Cerovina

(Politika)