Đorđe Vukadinović: Između otpora i „kimilsungizacije“

...Već sam govorio da onaj ko je izmislio naprednjake (postoji osnovana sumnja da je reč o odbeglom virusu iz laboratorije pokojnog Mikija Rakića) zaslužuje nobelovu nagradu za politički spin, cinizam i burlesku. Ali i onaj ko je smislio ovu naprednjačku ujdurmu sa poligrafom zaslužuje takođe vrlo visoko priznanje u istom žanru. Zamislite samo. Prikače te na neku struju i odmah vide šta je laž, a šta istina, ko je kriv, a ko prav i ispravan. Takoreći, drvo poznanja dobra i zla, božji prst koji selektuje pravednike od grešnih u naprednjačkom vrlom novom svetu.

Ili, što baš juče reče jedna gospođa našem anketaru: „Eto, čujem da je bio i na taj telegraf i, kažu, prošao, znači, u redu je“. Dobro, možda je malo pobrkala telegraf i poligraf. Uostalom, kad mogu Vučićevi ministri da maše teleportovanje, teleprom(p)tere i ostale vazduplohove, kako očekivati da njegovi glasači neće brkati te čudnovate strane reči i skalamerije. Ionako je tu ON da govori, misli i odlučuje u ime svih njih. Važno da je gospođa razumela suštinu. A suština je – ima neka mašina koja pokazuje ko laže, a ko govori istinu, Premijer („sunce moje“) je dobrovoljno otišao da ga prikače na te žice i potvrdio da je ispravan, a oni koji ga napadaju i pljuju nisu smeli, što znači da su sve lagali (a ko laže, taj i krade itd). I to bi bilo to. Pa se vi, dragi moji, sad zavitlavajte po tviter i fejsbuci koliko vas volja.

Paradoksalno je što, ma koliko se upinjao, sem Nebojše Krstića i Petra Lukovića (dobro, i Marka Blagojevića i Tasovca – valjda?) Vučić nije dobio nijednog novog „građanističkog“ glasača. Što će reći da je osuđen na one staroradikalske  –  plus onih par stotina hiljada novoupisanih članova SNS-a, koji su se upisali samo zato jer su u tome videli način da reše svoje lične materijalne i statusne probleme. (Od onih opštih, državnih i nacionalnih su ionako odavno digli ruke.) Ali to su oni koji se sele od stranke do stranke (SPS, DS, DSS, G17...), i zna i Vučić vrlo dobro da od njih nema neke velike vajde. I zato neprestano grdi i kritikuje „stručnjake“ i  („samozvanu“) elitu što neće da ga podrže u njegovim „reformskim naporima“, ne primećujući da svojim grdnjama, svojim postupcima i svojim saradnicima direktno ponižava i odbija svakog ko iole drži do svog profesionalnog i ličnog integriteta.

...„Godišnjica i po“ vlade, kako i dolikuje, obežena je svečano i radno. Paradom i sletom pod kodnim nazivom „rušenje Vučića“, u kojima je još jednom demonstrirana kvintesencija SNS-ovske vlasti – apsolutna instrumentalizacija medija i državnih institucija, zlopotreba struke i nadležnosti, mahanje papirima i dijagnozama, sprdnja sa državom, ozbiljnim službama i ljudima.

Deset dana se sve pušilo i prštalo od histerične kampanje razotkrivanja „kampanje za rušenje Vučića“, ređali su se „brejking-njuzovi“, kajroni, „specijalne emisije“ i još specijalniji eksperti sa ciljem raskrinkavanje urote protiv vlade i Premijera lično. U pomoć je prizvan čak i Vojvoda Vojislav Šešelj (ipak se on najbolje razume u te zakulisne stvari i još od devedesetih niko kao on ne ume da odigra ulogu „konstruktivne opozicije“), koji je onako iskusno i samouvereno objasnio da se konci zavere nalaze u trouglu Amerika-Zorana Mihajlović-Tomislav Nikolić. Opa. Dobro, Zorana. To je već opšte mesto. Dobro, Amerika (i Engleska), i to se nekako podrazumeva. (Mada nije baš najjasnije kako je spojivo sa tolikim uspešnim posetama SAD i isticanjem prijateljstva sa Majklom Kirbijem.) Ali Toma... A mi naivni mislili da je Toma „putinoljub“ i pravi rusofil?! Dobro, možda ne baš pravi. Ništa u tom društvu nije sasvim autentično i pravo. Ali svakako više od Premijera. I u to ime je razapinjan, medijski streljan i ismevan i kad je za to bilo i kad nije bilo razloga. Kad ono, međutim. 

Elem, i ko će sad, u svetlu tolike frke i sveopšte zavere da se smara i maje banalnim pitanjima. Da li je bilo sastanka u onoj zemunskoj kafani? (Ne znamo. Ali skoro sigurno da jeste.) Da li je premijer Vučić bio prisutan? Teško je reći, ali moguće i da nije. („Vrca“ po tom pitanju ne deluje baš previše ubedljivo i kredibilno.) Da li je bio prisutan premijerov brat? Verovatno jeste. Da li je Kornicu („Vrci“) nuđeno i obećavano svašta da okrivi Aleksandra Rodića? Po svemu sudeći, jeste. Da li je to skandalozno i protivzakonito? Apsolutno jeste. Da li su u to upleteni ljudi iz blizine i okruženja premijera? Jesu. 

I to je suština priče, koja se po svaku cenu pokušava zataškati zastrašivanjem ili  lupetanjem o „državnom udaru“. Pošteno govoreći, ako je nekog državnog udara bilo, onda se on odigrao pre tri godine, kada je Aleksandar Vučić neustavno, uz pomoć nekoliko dosijea i par tabloida, preuzeo apsolutnu vlast u državi. Ovo što sada gledamo samo je završna faza tog procesa, odnosno onaj trenutak krize kada se prelama da li će se artikulisati kakav-takav otpor ili se kreće u pravcu totalne „kimilsungizacije“.

... Utoliko više je smešno i licemerno premijerovo neprestano pozivanje protivnika na izbornu „crtu“ i utakmicu. Koja crta, kakvi bakrači. Kakvi fer izbori u ovakvoj atmosferi, u kojoj prebijaju kritičare režima, a političkim protivnicima samo što ne stavljaju žute trake? To vam je, otprilike, kao u onom starom vicu o vaterpolo meču između Jevreja i krokodila (pa još sudija opominje one prve da „ne igraju grubo“). Hoću reći, nemojmo da se foliramo. Ovo čudo nije ni došlo na vlast izborima – nego je na prošlomartovskim tzv. „izborima“ samo legalizovano i donekle legitimisano.

„Ha, evo ga! Još jedan! Dakle, prizivaš ustanak, moj brajko.“ Naravno da prizivam. Ali ustanak kompetencije protiv gluposti, ustanak nade protiv beznađa, ustanak građanske hrabrosti protiv kukavičluka. Pobunu kakve-takve normalnosti protiv ludila. Pošteno i analitički govoreći, šanse za uspeh tog „ustanka“ i te pobune nisu prevelike – ali, isto tako, nije ni da ih nema. U svakom slučaju, pomenuti ciljevi svakako spadaju u stvari za koje se vredi boriti, pa možda za njih čak  i ponešto žrtvovati. Ili se meni bar tako čini. A vama?

(integralna verzija ovog teksta objavljena je u Vremenu broj 1300)