Давор Лукач: Батинашки одреди СНС

 Случај из Новог Сада од 13. децембра, када су четворица батинаша Српске напредне странке изашла из Поршеа и насрнула на учеснике мирног протеста, оголио је чињеницу да у напредњачким парастраначким формацијама има и полицајаца, јер је снимљен и препознат припадник интервентне јединице земунске полиције Немања Н. (29).

Тек када је то одјекнуло у јавности, и насилници били похапшени, МУП се огласио саопштењем да је њиховом припаднику Н.Н „уручено решење о привременом удалјењу“, што у преводу значи суспензија.

И онда иде кључна реченица која деградира и огољује повезаност МУП-а и батинаша СНС-а: „У тренутку извршења кривичних дела именовани се налазио на боловању. Иначе, именовани је до сада три пута дисциплински кажњаван, а прошле године је против њега поднета и кривична пријава, која је прослеђена на надлежност тужилаштву“.

Човек, дакле, на боловању, а не зна се зашто. Био је дисциплински кажњаван, што само по себи не мора да значи да је имао теже повреде радних обавеза, али кључно је да је против њега пре више од годину дана поднета кривична пријава. Ко је поднео, да ли грађани или надређени из МУП-а, и због чега, није наведено, али је врло битно зашто та пријава чами у некој од фиока Тужилаштва. Да ли се „случајно“ затурила, или је неко интервенисао?

Много тога није разјаснио МУП, који је све пребацио на Сектор унутрашње контроле који је годинама познат по својој неефикасности и „склањању“ случајева.

Врхунац лицемерја

Врхунац лицемерја је део кад се каже да је Полицијска управа у Новом Саду „апсолутно заинтересована за темелјно, објективно и ефикасно  расветлјавање поменутог случаја и да је, у том цилју, ставила на располагање сва потребна сазнања и ресурсе надлежном јавном тужилаштву“.

У тој истој Полицијској управи у Новом Саду је брутално претучен Илија Којић (74), који је приведен јер је на протесту бибер спрејем попрскао једног од полицајаца из кордона. Ухапшен је без примене силе, двојица полицајаца у цивилу су га довела до службених просторија. Ту је почело батинање после којег су несрећном човеку морали да одстране тестис.

Према сазнањима „Времена“ он је био у просторији са три полицајца кад су дошла још двојица из врха полицијске хијерхије у Новом Саду и нанела му повреде по глави и препонама. Један од оних који су то посматрали је имао довољно савести да случај пријави Унутрашњој контроли која је онда морала случај да проследи Тужилаштву.

Министар унутрашњих послова Ивица Дачић, који дневно даје изјаве типа „ухапшен џепарош у трамвају број 5 код пијаце Ђерам“ и сличне тривијалности, о томе ћути – нити наводи иницијале осумњичених за полицијску бруталност, нити да ли су суспендовани или смењени начелник Полицијске управе Нови Сад и командир надлежне станице. Потпуни мук, а зна се и зашто.

Потпуни мук

Мук траје и око бруталног убиства Далибора Драгијевића у полицијској станици у Бору, које је проглашено за “смрт због срчаног удара”. Сектор унутрашње контроле никако да Тужилаштву у Нишу достави комплетан извештај о том случају, све му даје на фрагменте, јер се очигледно заташкавају злочиначки методи ислеђивања, каве је примењивао Гестапо, Специјална полиција Београда, или Усташка надзорна служба у Загребу.

Припадници нове генерације Управе криминалистичке полиције као да су се „надахњивали“ тим методама. Патолошки налаз несрећног Драгијевића је показао да је он тучен буквално до смрти, није било дела тела који му није био повређен, укључујући и преломе многих ребара.

Стара школа

„Јесмо ми радили свашта, на разне начине људима извлачили признање, али никог до смрти нисмо тукли. Мало батина, шамара, па онда претњи шта их све чека, њих и породицу, трпање у самицу да се мало ‘присети’, и човек се сломи“, каже један пензионисани инспектор, који је радио и у „Титово и Слобино време“.

На питање шта је било најефектније средство, а да се не констатују повреде, он наводи телефонски именик, „кад га с леђа удариш по увету, види све звезде, а не пукне бубна опна“.

Други модел било је гушење, кад му ставиш кесу на главу и држиш док не видиш да остаје без даха, а то има и психолошки моменат.

Било је ту претеривања, рецимо кад се са црном кесом на глави терао на признање за повезаност са „Макином групом“ сликар Драган Малешевић Тапи, па га је, пошто је био срчани болесник, „стрефио“ инфаркт у просторијама Градског СУП-а. За то нико није одговарао.

Случај из марта 1995. године, када је у просторијама „29. новембра“ од последица батинања умро извесни Душан Лукић, од раније познат као крадљивац аутомобила, а ухваћен у вршењу тог кривичног дела добио је епилог после 17 година – двојица инспектора су осуђена на затворске казне, трећи је ослобођен због застаре. А они су му, да би изнудили ко зна шта од раније, навукли на тело полицијски панцир и онда га бејзбол палицом туклуи док се није онесвестио. Умро је касније у болници.

Бруталност која се преноси

И овим полицајцима, који су из Београда дошли у Бор да ислеђују Драгијевића, брата једног од осумњичених за убиство мале Данке Илић, изгледа да су инспектори Доран Марковић, Горан Јакшић и Јонуз Јонузи били узор.

„Не учимо их то на Академији“, каже један професор Криминалистичко полицијског универзитета, и сам некадашњи инспектор, и додаје да ту децу, поготово кад дођу у мале средине, „покваре“ старије колеге, које знају само за грубу силу, јер мисле да тако стичу ауторитет.

А пример за његове речи је дивљачко пребијање Радована Ђенадића из Лучана у јулу, које би било заташкано да он није проговорио у јавности. И шта се десило – полицајци су суспендовани, а извештај Сектора унутрашње контроле није видео светло дана. По обичају, стављено је у неку фиоку у нади да ће јавност заборавити.

Наравно, МУП је у првој реакцији на тај догађај саопштио да је Ђенадић повреде добио „личном непажњом“. Дачић је то после демантовао, али није саопштено да ли је одговоарао творац лажне информације о „личној непажњи“, као ни онај ко је за Драгијевића образложио да је умро због срца.

Начелници полицијских управа Чачак и Бор нису смењени, иако би требало да се то уради због командне одговорности. У случају Драгијевића није одговарао ни лекар мртвозорник, који је написао да је умро природном смрћу. Толике повреде од батинања и лаик би могао да примети, али је та особа, очигледно у спрези са полицијом, погазила Хипократову заклетву. Ни лекарска комора се о томе није огласила.

Друго је питање како се данас осећа тај такозвани лекар, кад види презир колега. Биће занимљиво и шта ће рећи ако дође до суђења.

А инспектори-убице из Београда и данас слободно шетају улицама, пошто није објављено да су суспендовани, можда и даље раде свој посао и питање је ко ће им следећи пасти шака, да га подвргну својим „методама“.

Пецонијево државно обезбеђење

Шлаг на сву бруталност полиције је случај из новембра, за који се накнадно сазнало, када су четворица припадника Јединице МУП-а за обезбеђење личности и објеката, а задужена за чување „господина Пецонија“, узели себи за право да „науче памети“ новосадског лекара анестезиолога Николу Рафића, који је, не знајући ко су они, запитао зашто су паркирали ауто на тротоар тако да пешаци не могу да прођу.

„Објашњење“ је добио у виду тешких повреда које су му нанели. И опет је дежурни лекар у полицији констатовао да му није ништа, да би Радић отишао у Ургентни центар где је констатовано да су то „ништа“ тешке телесне повреде.

Откуд Пецонију државно обезбеђење, објаснио је Дачић, опет кад је цела ствар „испливала“ у јавност, правдајући се да се он обезбеђује од 15. децембра 2017. године, а да су четворица од пет полицајаца одмах суспендована, „одузето им је оружје и службена легитимација“ и терете се за наношење тешких телесних повреда“.

Откуд обезбеђење МУП-а Пецонију није познато, као ни разлог, МУП оусталом није ни дужан да то образлаже, то је ствар унутрашње безбедносне процене. Али зашто Пецонија прати њих петорица, то је друго питање, јер кад се узме у обзир да има обебеђење 24 сата дневно, ту је ангажовано најмање 25 људи са све службеним возилима, а на рачун и трошак грађана Србије.

„Колико људи неког прати, зависи од тренутне процене, где иде и шта ради. Не мора увек бити исти број, некад више, некад мање, нема шаблона“, објашњава некадашњи високи официр у тој јединици. Он додаје и да се не чува само та личност у покрету, него и по месту становања, што изискује додатне снаге. А пошто нема услова, онда људи стоје и лети и зими испред куће неке од штићених личности, или чланова његове породице, често без службеног аута.

Тај извор указује и на чињеницу да се чланови обезбеђења често зближе са штићеном личности, поприме њене навике, па и сами постану бахати, у стилу „може ми се“. Он као пример наводи људе који су обезбеђивали заштићеног сведока Љубишу Буху Чумета, или Чедомира Јовановића, који су излазили из оквира службене дужности.

Аутор овог текста се у то уверио летос, када су на Теразијама припадници Пецонијевог обезбеђања блокирали саобраћај док он није изишао из ресторана „Касина“ и сео у аутомобил. Две службене „шкоде су ишле, једна испред, једна иза, и на семафору у Коларчевој улици, пошто је била колона, четворица њих су стала око „аудија“, не дозвољавајући да му се иједно возило приближи.

Случај други, негде 2010. године, Јовановић иде у посету свом тасту у Земун – полицајци који га прате не само да зауставе саобраћај у улици Прегревица, где таст Мијат Савић има вилу,  него забрањују пролаз и пешацима, укључујући и децу на ролерима која се туда возе. А Јовановић стиже тек после 10-15 минута. На упит зашто то раде, одговор је био „одбиј“.

Случај од викенда, кад сниматеља агенције ФоНет Марка Драгославића на железничкој станици „Прокоп“ зауставља полицајац и тражи личну карту, обраћајући му се са „ти“. Драгославић му даје документ, овај га проверава преко „мотороле“ и види да је „чист“ што се кривичних дела тиче, али му за сваки случај мобилним телефоном фотографише личну карту, што је противзаконито. Драгославић га онда пита зашто је то урадио и не добија одговор. Тражи од полицајца, чије презиме и број значке је снимио, да му, у складу са чланом 66 Закона о полицији, покаже службену легитимацију, овај то одбија и још га опсује.

То је полиција у Србији данас – безобразлук, бахатост и сазнање да имају моћ. А закон – кога брига за закон. Битно је шта им шеф нареди.

Млади људи, учесница протеста, морали би да знају: кад год их полицајац заустави, било у униформи или у цивилу, треба да се позову на члан 66 Закона у полицији, у вези са чланом 77. Барем ће тако полицајци морати на крају да науче да морају да кажу разлог заустављања и легитимисања.

(Време)