Данијел Сервер: Ревизија Дејтона је почела

Вашингтон – Две рунде разговора са главним политичким актерима БиХ, прво прошле недеље у Бутмиру, а прекјуче у Бањалуци, донеле су и реангажовање Америке у Босни. Шта је повод за то, шта би требало да се тамо постигне и слично, теме су разговора за „Политику” са Данијелом Сервером, потпредседником Америчког института за мир, чији је оснивач Конгрес, а мисија му је интелектуални допринос спречавању и заустављању међународних сукоба, промоција стабилности и учвршћивање мира.

Сервер је један од најбољих овдашњих познавалаца Балкана, а нарочито Босне, где је од 1994. до 1996. био специјални амерички изасланик и посредник у постизању првог од Дејтонских споразума, оног између Бошњака и Хрвата. Као функционер Стејт департмента посредовао је и у српско-албанском дијалогу на Косову и Метохији.

Босна је поново у фокусу америчке спољне политике. Шта је главни разлог за то?

Американци страхују да БиХ поново улази у проблеме, а ми не желимо да се то догоди. Али кад ово констатујемо, не треба да се заваравамо: Босна овде долази после Ирана, Авганистана, Ирака, Северне Кореје, Судана и других проблема на листи америчких приоритета.

Ако се на Босну гледа као на нефункционалну државу, како је учинити функционалном, а да се не поремети деликатна политичка равнотежа између ентитета установљена Дејтонским мировним споразумима?

То је у суштини главни проблем. По мени, оно што се мора урадити то је да се отклони осећај несигурности који изгледа осећају главне нације у БиХ. Конкретно, Срби страхују од укидања Републике Српске, а Бошњаци се плаше поделе. Ништа од тога се неће догодити.

Биле би у том смислу корисне неке мере изградње поверења које би људе увериле у ово. Ја бих нарочито волео да видим мање ентитетског гласања у парламенту, мање вербалних напада на ентитетску структуру и већу посвећеност оба ентитета добром служењу грађанима. Постоји такође и могућност бржег уласка у НАТО, што би дало већу сигурност народу на обе стране, али то захтева доста напора од свих Босанаца да испуне НАТО захтеве.

Српски ентитет, Република Српска, још се представља као главни кривац за ситуацију у земљи, али није ли она боље организован и функционалнији део Босне?

Она може бити боље контролисана и мање нефункционална, али питање „кривца” је од мање важности. Ја сам директно и јавно окривио Хариса Силајџића за неуспех априлског пакета – али то нити је донело ишта добро мени, нити је њему нанело било какву штету. Што националистичке партије више уживају у међусобном провоцирању и поларизовању прилика, тим више у борби за гласове потискују антинационалистичке конкуренте. Тај систем Дејтонски споразуми су уградили у устав, наглашавајући етнички идентитет и колективна права као основу политичког организовања. Кривите Американце за то ако вам се свиђа, али то ипак треба да буде поправљено.

Босански Срби се опиру идеји централизованије организованој БиХ, страхујући да би то могло да институционализује доминацију муслимана. Да ли је, по Вама, тај страх разложан?

Не, не мислим тако. Пре свега, „муслимани” никад нису били јединствени. Друго, зато што су централној влади неопходне неке надлежности да би испунила своје обавезе према НАТО-у и ЕУ, РС не може да се залаже за улазак у унију, а да истовремено не подржава пренос тих надлежности. Треће, зато што ће РС наставити да постоји са великим степеном контроле над стварима које се у највећој мери тичу живота људи. Ако се од муслимана очекује да прихвате РС, зашто онда од РС не очекивати да прихвати босанску државу?

БиХ је сада европски политички пројекат. Да ли је ЕУ у стању да постигне оно што тамо треба постићи – тежак циљ „изградње нације”?

Није реч о томе да је ЕУ кадра да изгради државу, како бих ја радије назвао тај пројекат. То нико не може да уради за вас. Питање је да ли су Босанци способни за то, уз издашну помоћ ЕУ. Како су то својевремено говорили амерички револуционари, ви ћете „висити заједно” или „висити одвојено”.

Дејтон је институционализовао специјалне односе Србије са Републиком Српском. Да ли по Вама Србија чини довољно да буде стабилизаторски фактор у Босни?

Србија, извесно, не чини онолико колико је некад чинила да подрије стабилност Босне и постоји у Београду растуће сазнање да би нестабилност у БиХ нашкодила изгледима Србије да уђе у ЕУ. Оно што, међутим, не видим, то су јасни и недвосмислени сигнали из Београда да неће дозволити да његови интереси чланства у ЕУ буду уништени авантуризмом РС.

Како гледате на америчко реангажовање у Босни, очигледно по наглашенијем учешћу америчке дипломатије у настојањима да се помире завађени босански лидери?

На то гледам као на добру ствар, поготово што се то ради заједно са ЕУ. Моји комплименти онима који су усагласили ову иницијативу. Остаје нам да видимо шта ће се постићи.

Да ли су управо одржани састанци у Бутмиру и у Бањалуци, којима су председавали Карл Билт и заменик америчког државног секретара Џим Стејнерг, по вашим сазнањима, нешто постигли?

Нисам приметио ништа што би могло да се категоризује као велики искорак. Али по мени је важно да је почео процес ревизије Дејтона, уз озбиљну подршку ЕУ и САД. Уздам се у то да САД и ЕУ нису то почели без намере да га доврше.

(Политика)