Danas se navršava 21 godina od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju

Beograd -- Danas se navršava 21 godina od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Nakon niza spornih pokušaja međunarodne zajednice da se reši kosovska kriza, iz baze u Avijanu poleteli su prvi avioni.

Sirene su se čule 78 dana, a ukupan broj žrtava nikada nije utvrđen. Procenjuje se da je tokom 11 nedelja poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi, dok je ukupna materijalna šteta procenjena na više desetina milijardi dolara.

Istovremeno, iz komande NATO-a iz dana u dan stizala su "objašnjenja" da je svaka ljudska žrtva, uništena bolnica, škola, most, medijska kuća... samo - kolateralna šteta.

Napad na Srbiju, odnosno SRJ, izvršen je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je bio presedan.

Naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.

Nakon što je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više mesta u Srbiji i Crnoj Gori, a vlada u Beogradu iste noći je proglasila ratno stanje.

Prvih dana, zemlju je nadletalo 70 borbenih aviona, a njihov broj se vremenom povećavao tako da je bilo i do 400 poletanja dnevno.

Prema podacima stručnjaka iz Srbije, do 10. juna zabeleženo je 18.168 avio poletanja, iz NATO baze navodili su da ih je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva, dok su ostalo bila izviđanja, letovi tankera, avaksa ...

Napadi na SRJ vršeni su sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, a neke operacije izvršavali su i bombarderi koji su poletali iz baza u Zapadnoj Evropi, pa i iz SAD.

Za sve ove godine, od pojedinih zvaničnika moglo čuti da izražavaju žaljenje zbog kolateralih žrtava, ali ne i izvinjenje, jer se intervencija alijanse i dalje karakteriše kao opravdana.

Najpre su gađani protivvazdušna odbrana i drugi objekti Vojske Jugoslavije, i to u Prištini, Batajnici, Rakovici (Straževica), Mladenovcu i drugde.

Prema proceni Vlade Srbije, u bombardovanju je poginulo najmanje 2.500 ljudi, od kojih 89 dece (prema pojedinim izvorima ukupan broj poginulih bio je gotovo 4.000), a ranjeno je i povređeno više od 12.500 osoba.

Nedavno objavljeni zvanični podaci Ministarstva odbrane Srbije govore o 1.008 ubijenih vojnika i policajaca.

Ukupna materijalna šteta procenjena je tada na 100 milijardi dolara. Ratni gubici NATO-a u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni. Tadašnje vlasti u Beogradu su tvrdile da je oboreno više desetina letelica, što nikada nije potvrđeno. Ruska agencija APN objavila je da je NATO izgubio preko 400 vojnika i preko 60 letelica, dok je američki predsednik Bil Klinton naveo u govoru 10. juna 1999. godine da NATO nije pretrpeo "nikakve žrtve".

Brojni zvaničnici, među kojima je i stalni predstavnik Rusije u OEBS-u Aleksandar Lukaševič upozoravaju da je uz posledice koje je SRJ poretpela najveći problem taj što pouka nije izvučena, što i dalje postoji praksa primene "dvostrukih standarda" i jednostranog i selektivnog tumačenja normi međunarodnog prava.

Odlukom o toj vojnoj intervenciji na SRJ, smatraju brojni kritačari odluke koja je doneta bez saglasnosti UN, uspostavljen je model za intervencije i u Avganistanu, Libiji, Siriji, Iraku, Somaliji, Jemenu, Maliju i što je još gore, kraj se ne vidi - najavljuju se nove u Veneculeli, Nikaragvi, Kubi, Iranu...

Prema navodima diplomata, intervencija je dopinela i porastu nuklearnog nauoružanja, jer su se male i srednje zemlje uplašile da takođe mogu postati žrtve.

Obaranjanjem F 117, RV i PVO SRJ su u prvih pet dana NATO agresije, tokom koje je bačeno ili lansirano 19.000 tona bombi i raketa, iznenadili američko ratno vazduhoplovstvo.

"Nevidljiva" letelica F 117, koju radari ne mogu da primete i koja je simbol moći i neuništviosti američke tehnologije, završila je u njivi kod Buđanovaca.

Prema procenama vojnih stručnjaka, iz 2016. godine, bombardovanje SRJ, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, koštalo je NATO oko 43 milijarde dolara i bila je jedna od pet najskupljih intervencija, među kojima su i rat protiv terorizma, usledio nakon 11. septembra, i onaj u Vjetnamu.

Tokom tih 78 dana uništeno je oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta zemlje, uglavnom u Srbiji.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.

Oštećeno je i 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno.

Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 "kasetnih bombi", od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno je više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO-a su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.

Britanski stručnjaci su ukupnu štetu procenili na milijardu dolara, a domaći na 30 i više milijardi.

Prema domaćim podacima stradalo je više od 2.500 ljudi, a ranjeno pet puta više.

Hjuman rajts voč navodi da je broj žrtava bio između 488 i 527, i to u Srbiji 201, na KiM između 278 i 317, a u Crnoj Gori osmoro, dok Fond za humanitarno pravo, navodi da je ubijeno 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga.

Pokušaju da se izbegne bombardovanje i reši kosovska kriza prethodila su tri skupa i tri neiskene ponude međunarodne zajednice.

Bili su to proces u Rambujeu, konferencija u Parizu i jasan razgovor Holbruka i Miloševića - kojim je predsedniku SRJ poručeno da, ako ne prihvati papir koji se stavi pred njega, Solana će dati znak i avioni poleteti iz Avijana.

Lestvica zahteva, kako je rekla i Medlin Olbrajt, podizana je svakodnevno, što je bio i cilj takozvane "međunarodne zajednice", kako svedoče učesnici ovih pregovora u ime srpske strane, da bi se Milošević optužio da nije prihvatio sporazum.

Prema navodima Vladislava Jovanovića, ambasadora SRJ pri UN, ideja o bombardovanju već tada je bila je stara desetak godina, i datirala je od vremena kada je američki senator Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost.

Prvi čovek SAD Bil Klinton delegaciji američkih Srba rekao je da ono što je dato Miloševiću ni on ne bi potpisao, ali i to da bi prekid napada doveo u pitanje kredibilitet NATO-a, SAD i njegov.

Slično je ponovio i Henri Kisindžer.

Godinu dana kasnije stigla je nova potvrda iz Stejt Departmenta od portparola i jednog od glavnih saradnika Medlin Olbrajt, DŽejmsa Rubina, da je odluka bombardovanju već ranije doneta.

"Stvarna namera SAD bila je da započne rat u koji će uvući Evropu, rukovodeći se ciljem da se delegacija SRJ dovede u položaj da prosto ne može da potpiše dokument... da se Srbi moraju učiniti odgovornim kako bi se prešlo u vojnu akciju", rekao je Rubin.

Bombardovanje je završeno 10. juna.

Dan ranije, predstavnici VJ i NATO potpisali su u Kumanovu Vojno-tehnički sporazum, kojim je precizirano povlačenje snaga VJ sa Kosova i ulazak u pokrajinu međunarodnih vojnih trupa.

Te prve trupe, koje je činio 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, ušle su na KiM 12. juna.

(Tanjug, B92)