Данас: Од новца који је утрошен за увоз струје од краја прошле године до истека ове грејне сезоне могле су бити изграђене две електране у Србији

 Од краја прошле године Србија је потрошила око 1,5 милијарди евра на увоз струје, а до истека ове грејне сезоне, биће потребно још најмање исто толико да би се покриле потребе.

Да је пре неколико година тај новац уложила у нове капацитете, како је то било планирано, сада би, у јеку кризе која је цене енергената подигла до несхватљивих, комотније чекала зиму а вероватно је, тврде стручњаци, да би могла да рачуна и на значајан приход од извоза струје.

Сада, све наде се полажу у изградњу две нове реверзибилне хидроелектране и још неколико енергетских постројења, што би за неколико година могло да обезбеди бар сигурнију ситуацију.

Министарка енергетике Зорана Михајловић прошле године у ово време најавила је пројекте вредне 17 милијарди евра, међу којима је изградња две реверзибилне хидроелектране, Бистрица и Ђердап 3, које се у плановима ЕПС-а налазе већ неколико деценија.

Ђердап би по њеним речима коштао око две милијарде евра, а Бистрица још 700 милиона.

Први резултати могли би да буду видљиви већ 2025. године, тврдила је пре неколико дана министарка, јер би тада могла да буде завршена прва фаза Ђердапа снаге око 600 мегавата од укупно планираних 2.200.

За већину стручњака, та процењена брзина градње је прилично оптимистичка, посебно ако се има у виду да ЕПС већ десет година гради једну обичну термоелектрану, Костолац 3. Електрана Бистрица је, међутим, нешто извеснија варијанта не само зато што је мања и далеко јефтинија, него и због тога што је то полуприпремљени пројекат.

– Ђердап 3, Бистрица, једна термоелектрана на угаљ као заменска, као и још неколико пројеката, били су у фокусу анализе експерата ангажованих 2013. и 2014. на изради стратегије развоја енергетског сектора, која је усвојена почетком 2015. Али, ништа се касније по томе није радило. Баш ништа. Систем је могао да функционише, ако немате струју из хидро имате из термоцентрала и обрнуто. Енергија је заменљива, и то је некако функционисало. Међутим, нисмо имали такву ситуацију нити околности какве имамо данас: Свеукупну енергетску кризу, све скупље на међународном тржишту уз неизвесност да ли ћете моћи да се снабдете. При том су због неодржавања, нерада, нечињења, капацитети ЕПС-а јако пали тако да ми нити смо спроводили стратегију, нити смо имали икакву осмишљену енергетску политику јер та тема није била у жижи бирачког тела. Све до краја прошле године. Сада је све то дошло на наплату – каже за Данас Петар Ђукић, професор Техничко-металуршког факултета на катедри за економски одрживи развој.

Додаје да уз сложене геополитичке односе у свету и најновије сукобе у Украјини имамо и рат који се води на енергетском плану. Ипак, верује да ће Србија моћи у будућности нешто да уради ако искористи своје капацитете, али су улагања велика, док сумња да је рок који је навела министарка остварив.

– Ни одлука још није донета за Ђердап а поставља се и питање финансирања. Не знам одакле би се нашао новац, ми смо у кризи, свет је у кризи па и инвеститори који би евентуално уложили. Тешко је рачунати на неке паре са стране. ЕПС такође нема новац а држава може да га има ако узме од грађана. Она може да финансира и из примарне емисије, али то су инфлаторне паре које знамо шта нам раде док за нова задужења више нема простора. Нисмо баш у сјајној ситуацији. Велике паре су потрошене, хвали се држава да је за три године корона кризе издвојила осам милијарди евра, није наплаћивала порез или их је давала тек тако, да покаже снагу а сада јој то недостаје за виталне пројекте – каже Ђукић.

Стручњаци се слажу да је изградња Бистрице ипак реалнији пројекат, тим пре што је већ почетком ове године изабран пројектант, конзорцијум који предводи Енергопројект, који је иначе, 1981. године радио и идејно решење за ту централу. Такође, пре две недеље стављен је на рани јавни увид и просторни план подручја на коме ће се та РХЕ градити.

Јелица Путниковић, уредница сајта Енергија Балкана, објашњава да је ЕПС већ урадио потребне планове за Бистрицу и сада их само треба апдејтовати.

– Ђердап је друга прича, ту још није одлучено да ли ће се градити реверзибилна хидроелектрана у пакету са нуклеарком или са обновљивим изворима енергије. Уз то, пројекат се налази у националном парку а мора да се планира и са Румунијом јер је река на граници, што су отежавајући елементи. Тешко то може за две или три године да се уради, мада не треба бити искључив, знамо да је и Румунима стало, потребна им је енергија. Што се новца тиче, за Бистрицу се оријентационо зна колико пара треба, а мислим да би било добро, чак и ако држава треба да буде гарант ЕПС-у, да се крене што пре јер ће то значити да ћемо што пре имати нове капацитете за производњу. За Ђердап треба направити прво прави план шта ће се градити и са којим партнером, па тек онда улазити у причу око набавке средстава – закључује Путниковић.

Опет на зачељу Европе

Из стручних кругова већ дуже од две деценије упозоравају како ЕПС неће имати могућности да покрије потребе повећаног утрошка електричне енергије. Тада је производио око 32 милијарде киловата годишње, потрошња је била 33 до 34 милиона, односно мањак најмање око милијарду киловатсати. Нешто се мало увећало ревитализацијом, бољим ремонтима, могућности су мало поправљене за производњу до 36, 37 милиона киловат сати, а толико се подигла и потрошња па је систем и даље био у некој равнотежи. Она није била трајна, зависила је од хидролошких стања и припремљених капацитета па се стање балансирало увозом и извозом. Ако увозите један киловатсат зими то је било исто као кад извозите два киловатсата лети. У међувремену, добили смо нешто већи бруто домаћи производ што је произвело бољу енергетску ефикасност, али и поред тога, наши резултати су веома слаби у односу на Европу и регион, посебно на Румунију и Бугарску које су нас давно превазишле – каже професор Петар Ђукић.

Угаљ није будућност

– На угљу не можемо заснивати енергетску будућност не само због еколошких питања, већ и због тога што немамо квалитетан угаљ. Сада копамо четири до пет откривки да добијемо једну јединицу која је употребљива, иако релативно лоша и прљава. Угаљ из подземне експлоатације јесте квалитетнији али је скупљи и не може да подмири потребе. Подземна експлоатација је готово свуда већ напуштена, код нас су трошкови четири до пет пута виши од цене угља на тржишту – каже професор Петар Ђукић и додаје да би једно од решења могла да буде изградња термоелектране на Пештеру која би била заједнички пројект Србије, Црне Горе и Косова. Она би могла да користи косовски угаљ који је квалитетнији а омогућила би боље балансирање у производњи енергије за све три стране.

(Данас)