Danas: Bajka o Mubadalinim čipovima maskirala javu o Beogradu na vodi

 Prošla godina je pored korone možda i najviše bila obeležena prekidima u globalnim lancima snabdevanja i nestašicama pojedinih sirovina i delova za industriju.

Tu je verovatno najveće glavobolje zadavala nestašica mikročipova zbog čega je desetine i stotine hiljada automobila stajalo na lagerima autoproizvođača čekajući ugradnju čipova, a proizvođači mobilnih telefona odlagali premijere svojih novih modela.

Kako bi u takvoj situaciji bilo dobro imati fabriku poluprovodnika. A kada bismo se vratili u 2013. godinu mogli bismo videti vest da je potpisan Memorandum o razumevanju između Vlade Republike Srbije i kompanije Mubadala, odnosno od strane potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića i direktora Mubadala Khaldoona Al Mubaraka i to ni manje ni više nego o izgradnji fabrike čipova.

Izjave političara u vezi ovog projekta bile su neverovatne i delovalo je kao da će Srbija u narednih nekoliko godina postati Švajcarska.

Memorandum je potpisan u oktobru 2013, a tadašnji prvi potpredsednik Vlade je u decembru izjavio da će u saradnji sa Mubadalom već do polovine 2014. biti otvorena velika fabrika aviokomponenti u Pančevu, a u roku od dve godine i fabrika čipova.

Tadašnji ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić još pre potpisivanja je poručio da će Mubadala prvo napraviti centar za istraživanje i razvoj u šta bi uložili nekoliko stotina miliona dolara i zaposlili 50 doktora nauka, a u vezi investicije u fabriku čipova pominjalo se ulaganje od neverovatnih četiri milijarde dolara.

„U Srbiji su zainteresovani da izgrade fabriku i ta investicija, ako se dogovorimo, iznosila bi čak četiri milijarde dolara. Ovde bi se pravilo srce hardvera što bi značilo da moramo da razvijemo dodatno i neke naučne oblasti, kao što je nano tehnologija. To bi ujedno bila ubedljivo najveća investicija u Srbiji i pritom bi posao našlo 1.000 visoko kvalifikovanih stručnjaka, uključujući i naučnike. Mi za taj projekat planiramo da pozovemo srpske naučnike u svetu da se vrate“, rekao je onomad Dinkić.

Uz fabriku čipova najavljivana je i fabrika komponenti za avione koja bi opsluživala najveće svetske proizvođače, Boing i Erbas.

Vučić je za ovu fabriku rekao da bi „donela toliki profit da bi se rešio problem deficita u zemlji“, tako što bi prodavala komponente direktno iz Srbije i to za 400 do 450 miliona evra godišnje.

Navodno stručnjaci iz Mubadale su tada „već obišli prostor na kom bi trebalo da bude fabrika“ koja bi zapošljavala 1.000 visokoobrazovanih kadrova sa platom „i do 10.000 evra“.

Ubrzo je Vučić otputovao u Abu Dabi odakle se vratio sa porukom da je posao sa Mubadalom priveden kraju i da im je „već određeno zemljište u Beogradu, što nimalo nije bio lak posao zbog njihovih potreba za blizinom aerodroma“.

„Jedini problem je naći stručnjake u Srbiji za izlivanje silicijuma“, tvrdio je Vučić.

Iz Mubadale su stigle još dve najave. Jedna da će kompanija kupiti licencu za 4G mobilnu telefoniju i onda svoje kapacitete najverovatnije iznajmljivati mobilnim operaterima i druga da će sa Telekomom Srbije graditi „data centar“.

S obzirom da se u poslednjem tromesečju 2013. i početkom 2014. godine neverovatna obećanja vezana za poslove sa ovim gigantskim arapskim fondom sa sedištem u Dubaiju koji upravlja sa 230 milijardi dolara doživela vrhunac, može se zamisliti scenario u kome je to sve bila priča pred izbore u martu 2014. godine kojima je zacementirana pobeda SNS iz 2012. godine.

U to vreme gro investicija koje su dolazile u Srbiju bile su zastarele tehnologije sa manuelnim radom, takozvano „motanje kablova“ pa su egzotični haj-tek poslovi kao mikročipovi i komponente za džambo džetove slali poruku da razvijamo ekonomiju znanja. Osim toga, malo su zamaskirane i arapske investicije koje su zapravo realizovane i to u najtradicionalnije moguće sektore, poljoprivredu i nekretnine uz izdašnu pomoć države.

Nakon izbora, izjave o poslovima sa Mubadalom su se znatno proredile. Doduše u oktobru 2012. godine tadašnji gradonačelnik Beograda, a sadašnji ministar finansija Siniša Mali izjavio je kako „oni sada sondiraju naš univerzitet i procenjuju da li imamo kadrovski potencijal za takav centar. Ako to uspe, išlo bi se na izgradnju fabrike čipova na teritoriji Beograda, što je investicija od tri, četiri milijarde dolara“ uz podsećanje da oni imaju već tri takve fabrike, u Njujorku, Singapuru i Drezdenu.

„Da bi se probili u tako uski krug, treba ispuniti mnoge preduslove, kadrovske i infrastrukturno. Zato će se i raditi fazno, ukoliko ispunimo navedene preduslove“, istakao je gradonačelnik Beograda.

Ovim su se stvari postavile tako da i ako ne bude ništa od investicija to je zato što mi nismo dovoljno dobri za njih.

Sada već znamo da je cela priča o Mubadali bila samo bajka, jer osam godina od potpisivanja memoranduma nije se desilo baš ništa. Poslednjih godinu dana dana doduše imali smo izveštaje o dva susreta Vučića sa Kaldunom Al Mubarakom, prošle godine na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, i u martu ove godine u Abu Dabiju gde su razgovarali, ne o čipovima i avionima, već o vakcinama i borbi protiv pandemije.

(Danas)