Чедомир Јовановић: Путин је само у Србији идеал борца против новог светског поретка

Србија је статиста и губитник у односима с Русијом због заблуде да смо животно важни Москви. Уз то, наше елите се и према Русији понашају незрело, као и према свим прокламованим партнерима. Србија пре подне покушава да превари Брисел, а по подне Москву. За то увек платимо висок рачун. Некад на њему пише Косово, други пут је фактура поклањање НИС и ропски положај у Јужном току.

За Русију смо неразвијена, дезоријентисана и запаљива европска периферија. Балкан. У томе је она увек била рационална и хладна исто колико и Запад, и ту, као и у свему што раде велике земље, нема пречице, емотивног геста и одлуке коју би донела на своју штету.

Србија је и ту у тешкој заблуди. Ми сањамо Русију које нема, интензивније од неких носталгичних Руса. Последњи смо признали распад СССР и тако рекли не Москви. У Београду се веровало да ће се ригидни систем вратити на тенковима пучем из августа 1991. То смо заборавили. Русија није.

Не постоји никаква органска или натприродна нераскидива веза Србије и Русије. Напротив, таква илузију стварају неспособни и анахрони политичари и елите у Србији. Русији је то смешно и неозбиљно, али и корисно.

Снове о братској љубави, острву у Европи, политичком копирању руске традиције и садашњости, никад није наметало друштво. Напротив, владајуће политичко мишљење је најчешће фалсификовало историјске или практичне чињенице. Сасвим је свеједно да ли под фирмом православног братства, словенске солидарности или централизованог стаљинистичког модела.

Путин је само овде идеал борца против новог светског поретка. У Русији и на Западу одавно није. Тамо је партнер, лидер који са Шредером улази у дугорочне гасне пројекте, подржава Берлусконија, позива Американце да гласају за његовог пријатеља Буша. За разлику од Србије, Путин није веровао да ће Гадафи победити и никад није пријатеље тражио у егзотичним диктаторима, а моделе у социјалним експериментима Латинске Америке.

Коначно, Русија је велика земља која ће губитке због споре модернизације надокнадити природним, политичким и енергетским ресурсима. Србија је, међутим, без модернизације и европеизације, заробљена у сталним конфликтима, осуђена на судбину мале земље. Поседа на којем, речима Латинке Перовић, не може ни да се живи, ни да се умре.

Наш циљ мора да буде да са Русијом имамо блиске везе, али чисте рачуне. Да анализирамо зашто Русија другим земљама дозвољава оно што Србији брани. Да видимо зашто руски амбасадор у Подгорици не прети Црној Гори због тога што улази у НАТО, а Србији београдски амбасадор прети бојевим главама чак и ако помислимо на то.

Русија неће угрозити ниједан свој стратешки интерес, па ни сарадњу с Европом и САД, због српских невоља. То не значи да неће прихватити прилику коју јој Србија пружи да преко наших леђа медијски затегне своје релације са Западом и повремено подвикне, а онда се врати реализацији енергетских пројеката с Европом или својих најкрупнијих веза са Вашингтоном. Русија ће, наравно, прихватити и искористити одлуке Србије да се поиграва улогом troublemaker-а. Често уз обострано одобравање. Не Русије и Србије, него Запада и Русије. 

Ауторски текст председника ЛДП-а

(Данас)