Boško Jakšić: Zašto ne ponuditi Kosovu stolicu u UN?

Možemo da se zalagujemo koliko hoćemo, ali otvaranja poglavlja u pregovorima sa EU neće biti ukoliko se uspešno ne reanimira briselski dijalog Beograda i Prištine.

Troje novih aktera – Aleksandar Vučić, Isa Mustafa i Federika Mogerini – probili su led posle neprospavane noći postigavši dogovor o funkcionisanju pravosuđa na severu pokrajine, ali sante su i dalje tu.

Ovo su teški pregovori. Što podrazumeva realističnost u ocenama. Srbija nešto daje, nešto dobija. Čemu slavodobitna saopštenja da će, recimo, trajni predsednik osnovnog suda u Kosovskoj Mitrovici da bude kosovski Srbin. Biće, ali će se u pravosuđu na severu primenjivati kosovski propisi. Slavljenje „dobitka” samo zaoštrava poziciju druge strane.

Ne samo što mnoge dogovorene stvari nisu sprovedene u praksi, nego tek treba da se otvaraju nove, još složenije teme.

Kakve su šanse da se reši pitanje najavljene transformacije Bezbednosnih snaga Kosova u oružane snage? Oko Trepče iskri. Vučić govori o albanskoj „histeriji” i obećava da Srbiji „ne možete da uzmete sve i da nas ništa ne pitate”. Mustafa uzvraća: „Trepča je naša i oko toga nema razgovora.”

Ključna razmimoilaženja tiču se i Zajednice deset većinski srpskih opština. Učestvovao sam nedavno na srpsko-kosovskom okruglom stolu koji je u Budvi, uz saradnju švajcarske vlade, organizovao Savet za inkluzivno upravljanje. Zaključni utisak teško da je ohrabrujući.

Na osnovu svega zaključujem da je otvaranje prvih poglavlja u pregovorima sa EU udaljenije nego što to naši zvaničnici govore.

Istovremeno, zvaničnici EU sve otvorenije i češće, diplomatski hladno, saopštavaju da će briselska rampa biti podignuta tek pošto se pregovori sa Prištinom okončaju „normalizacijom” odnosa sa Republikom Kosovo. Zar to ne kaže i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister: „normalizacija” treba da dovede do „pravno obavezujućeg ugovora”. To će biti kraj pregovora o pristupanju Srbije EU.

Rekao bih da je predsednik Tomislav Nikolić pravilno čuo ono što su mu na tu temu rekli. Da li je to razlog koji je predsednika naveo da vladi piše novu „platformu” o Kosovu i Metohiji, sve uz konsultacije i blisko razumevanje sa Sinodom SPC i Vladimirom Putinom? „Kroki” platforme je gotov, ali Nikolić još nije predstavio svoj dokument.

Čini se da je predsednik ipak saopštio dovoljno. On upozorava da smo „već negde na ivici i svako naše sledeće popuštanje moglo bi da znači da smo se pomalo prećutno sa mnogo čime saglasili”.

Zašto se Nikolić ,,pribojava” povećane „fluktuacije” Srba i Albanaca preko mosta u Kosovskoj Mitrovici? Zar cilj dijaloga nije normalizacija svakodnevnog života, a ne segregacija kao do sada?

Po Nikoliću, moglo bi se zaključiti, i ne treba pregovarati jer to samo vodi međudržavnom sporazumu, određivanju granice. Zbog toga smatra da Srbija sa EU treba unapred da raščisti stvari u ispunjavanju svih svojih obaveza.

Kada se tome doda i izjava: „Aleksandar Vučić i ja smo na vlast došli zajedno i zajedno ćemo sa vlasti i otići, ako ne bude dobro”, onda mi uopšte ne deluje obećavajuće.

Na jednoj strani je stav vlade da Srbija ne sme da odustane od Briselskog sporazuma. S druge su predsednik i zabrinuta Srpska pravoslavna crkva koji, dalo bi se zaključiti, vladi zameraju „prećutne saglasnosti”.

Da li se predsednik meša u spoljnu politiku vlade, čiji je to resor. Da li je u pokušaju potvrde nacionalnog i pravoslavnog patriotizma, ponovo smišljena neka nebulozna formula poput one „više od autonomije, manje od nezavisnosti”?

EU nije spremna da razmatra bilo kakve druge opcije za Kosovo, jer smatra da je Srbija sporazumom iz aprila 2013. prihvatila da Kosovo mora da ostane ujedinjeno, a da kosovski Srbi treba da budu integrisani u političke strukture Kosova.

Zašto se onda predsednik uopšte meša? Ili je nezadovoljan premijerovom politikom koja je dovela do Briselskog sporazuma, ili se dogovorio sa premijerom kako bi vlada – pod „unutrašnjim pritiskom” – korigovala sopstvenu poziciju.

Bio bi to onda srpski odgovor na argumente Prištine da je usporavanje uslovljeno „unutrašnjim otporima”, poput masovnih demonstracija koje je pokret Samoopredeljenje organizovao povodom srpskih zahteva oko Trepče ili smene kosovskog ministra za povratak i zajednice Aleksandra Jablanovića.

Da li Beograd i Priština posle zatišja zaista pokušavaju da revidiraju sopstvene pozicije? Državni vrh dužan je da raščisti ovu situaciju, da otkloni dileme, spreči spekulacije.

Može ministar Aleksandar Vulin sa zanosom koji je poneo iz devedesetih da uzvikuje da Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo, ali dopustiću sebi da budem jeretik i da predložim mnogo proaktivniju ulogu Beograda.

Zašto ne ponuditi Kosovu stolicu u UN? Kakve mi imamo štete što je Kosovo u Međunarodnom olimpijskom komitetu?

Dobili bi moćne saveznike, sve one kojima je stalo da se odnosi na jugoistoku Evrope „normalizuju”, da ne bude zamrznutih konflikata. Bila bi to prilika da oni u Briselu u praksi pokažu koliko im je stalo da se Srbija, Kosovo i druge zemlje regiona integrišu u Evropsku uniju.

Saglasnošću da Kosovo uđe u UN Srbija bi mogla mnogo više da traži. I dobije. Od svojih prava na imovinu, preko koncesija na Trepču do ubrzanja EU integracije.

Vreme je da se manemo vaseljenskih optužbi da „nema prodaje najsvetije srpske reči”. Uostalom, možete da prodajete samo ono što imate. A toga je zahvaljujući zaslepljenim kleronacionalistima ostalo jako malo. Što ne znači da i to Srbija ne može da proćerda nekim novim „patriotskim platformama”.

(Politika)