Борисав Јовић,Стјепан Месић и Васил Тупурковски: Три деценије од распада СФРЈ - Да ли је разлаз морао да буде крвав

 Док се 9. мај обележава као Дан победе над фашизмом и Дан Европе, у знак сећања на завршетак Другог светског рата у Европи 1945. године и почетак стварања ЕУ, исти дан је пре три деценије остао у сенци сукоба посвађаних република некадашње Југославије.

Једина институција која је представљала пупчану врпцу друге Југославије, било је фамозно Председништво СФРЈ, колективни орган са осам чланова. Колико су били самостални, а колико су заправо били пуки извођачи радова републичких руководстава? Чланови последњег сазива, Борисав Јовић из Србије, Стјепан Месић из Хрватске и Васил Тупурковски из Македоније, на позив „Политике”, пристали су са задовољством да се састану поново, после 30 година, како би појаснили узроке нестанка некада велике земље, којом су формално председавали.

Месић и Тупурковски провели су два дана као гости „Политике” у Београду, а разговор је, због епидемиолошких разлога, вођен у Хотелу „Москва”. Сваки од њих имао је своју верзију истине крвавог распада, али њихов поновни сусрет, протекао је у коректној и помирљивој атмосфери. Богић Богићевић из здравствених разлога није могао да допутује из Сарајева, иако је желео да се прикључи неформалној седници крњег председништва, у коју су кооптирани новинари „Политике”.

Шта је био преломни тренутак у којем сте схватили да СФРЈ више неће моћи да постоји у том облику?

ТУПУРКОВСКИ: Много раније сам знао какво је стање на међународној сцени, однос главних фактора и актера према Југославији. Али, моменат када сам потпуно добро разумео крајњу инстанцу тога што се касније догодило био је састанак председништва у формату врховне команде. Тада сам примио информације које су ми дале за право да тврдим у себи, не у дискусији, да ми нећемо спасти Југославију. И тада сам се окренуо једној индивидуалној, приватној акцији – да не буде рата у Југославији. Био сам у време читавог словеначког рата тамо. Били смо заједно са Стипом. Био сам практично читаво време у неким акцијама у Хрватској, још није почео рат, него су била та превирања и припрема друштва за рат.

Тако да знајући те опасности, нисам имао осећај да је могуће на другачији начин деловати за Југославију и у корист тог друштва, него да подржим ставове других неких наших средина. Македонија се исто определила за самосталност и за самоопредељење. То је кључни моменат у мом деловању у председништву. То су историјски моменти били за мене.

МЕСИЋ: Мојим доласком у председништво, у Београд, сматрао сам да је могуће одржати Југославију, али уз одређене услове. То значи уз нови политички договор. Јер, онај модел Југославије, федерације каква је била за време Тита, био је могућ једино док је Тито био жив, јер је он био главни интегративни фактор. Други је била партија. Трећи фактор је била армија. Тито је отишао са животне и политичке сцене, партија се распала вољом Слободана Милошевића, а армија је тражила спонзора. Југославија је имала позитивну улогу како за време Другог светског рата, тако и после рата, посебно у време сукоба истока и запада или у време хладног рата. Једна од најпозитивнијих улога је била југословенска улога, јер је одиграла кључну улогу у формирању Покрета несврстаних који је омогућио да се смире односи истока и запада, да они на одређени начин и међусобно комуницирају. Ја сам лично био уверен и дао сам себи тај задатак, да покушам кроз институцију председништва доћи до новог политичког договора. Чак сам био у то уверен, јер нико није желео рат.

ЈОВИЋ: Југославија се распала из политичких разлога. Имала је политичке циљеве који су је разбијали, зато што су одређене републике и ушле у Југославију са циљем да се у одређеном тренутку ослободе у самосталне државе. То је годинама припремано, од стране руководства земље. Није то пало са неба. Ви врло добро знате да је свака уставна промена у Југославији повећавала надлежности република, а смањивала надлежности федерације и да је Устав 1974. године претворио републике у државе, а федерацију у услужни сервис за ту државу и то без икаквих прихода, само ако јој републике дају приходе за те услуге које врши.

Суштина узрока распада Југославије, наравно уз политичке разлоге, је чињеница да је Устав из 1974. године био последња етапа тих уставних промена и да је он фаворизовао могућност отцепљења република, а није дао никакво право федерацији да то заустави. Ви знате да су се у једном тренутку Хрватска и Словенија одлучиле да не дају више приходе федерацији и да не шаљу регруте, као и да су донеле сепаратистичке одлуке за отцепљење.

Дакле, федерација је имала војску, али није имала права да употреби војску за спречавање спровођења сепаратистичких одлука. Имала је Уставни суд који је доносио одлуке да се те сепаратистичке намере спрече. Није се то догодило. Чак ни војска није спроводила одлуке које је председништво доносило, оне одлуке на које је председништво имало право, на пример о одузимању оружја које је Хрватска недозвољено увезла. Дакле, председништво у коме смо ми били је, што се тиче наших могућности да спасимо Југославију, било апсолутно немоћно, јер је Устав из 1974. године дао могућност растурања Југославије, а тај Устав су срочили Кардељ, по Титовом налогу, и Тито.

Српски народ који је био највише заинтересован за Југославију, с обзиром да живи на простору скоро читаве Југославије, није учествовао ни у изради Устава, нити у тој политици растурања Југославије, иако је највише у јавности осуђиван.

Овде је сада господин Месић поменуо да је партија растурена због Милошевића. Партија је растурена зато што су Словенци одлучили да изађу из партије. На 14. Конгресу јавно су људи саопштили да је та одлука донета и пре него што су дошли на конгрес, зато што је пре тога Југославија већ растурена и што се све одлучивало у републикама и што је потпуно нелогично, да постоји једна партија која ће одлучивати о некоме који по Уставу има сва права другачија. Дакле, то је један чин који апсолутно није зависио од Милошевића. То је била завршница распада Југославије, која је Уставом већ остварена и Словенци су, логично размишљајући, потпуно урадили што су морали да ураде, јер ако већ имају самосталност Уставом дефинисану, како ће нека партија  заједничка њима нешто да помогне. Милошевић ту нема везе уопште. О растурању Југославије донета је одлука далеко пре него што се Милошевић родио, 1928. године, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. Године 1935. је одржан Сплитски пленум ЦК Југославије на коме је закључено да се не растура Југославија због Хитлерове најезде, али када се заврши одбрана од Хитлера, ко год буде желео може да изађе. И желели су Словенија и Хрватска.

Словенија и Хрватска су одлучиле још пре него што је Југославија начињена. Тупурковски каже сада наравно да су и они желели и то је тачно. Зашто је Македонија желела?  Македонски народ је био оспораван од Бугарске и од Грчке. Једино смо ми признавали македонски народ и македонску републику. Македонија је добила признање државе и признање нације, учлањење у УН и позицију да нас прима у УН. Значи, они су апсолутно имали позицију да прихвате растурање Југославије. Тако да опстанка Југославије политички није могло да буде. Председништво није имало механизме да спречи било кога. Војска није слушала ни оно што је наређено. Зашто? Рећи ћу вам, по мом мишљењу, војска је могла да заустави тај увоз од 100.000 калашњикова на граници. Све је сликала, звала ме је да ми покаже шта је било, али није ме звала да ме пита да ли да заустави. Пустили су знајући да после тога не могу то да покупе.

Председништво је наредило да мора то да се покупи силом и да се похапсе они који су увезли. Сутрадан је дошао код мене амбасадор амерички Цимерман и рекао ми да се Америка не слаже са тим да се то силом узима. Војска је послушала амерички став, није послушала наш став. Од нас је тражила 200.000 људи да би то спровела, а у суштини нису ни то хтели да ураде са 200.000 људи, војска је хтела да сруши хрватска и словеначка руководства, што је бесмислица. Замислите ви, да руше руководства која су легално изабрана, а сутрадан кога ће да изаберу, другог? Опет ће да изаберу неког ко исто мисли, ко исту намеру има, сем ако неће 100 година да држе војни режим, што је немогуће.

Пазите, био је општи хаос у федерацији, у коме ми нисмо могли да урадимо ништа друго, него да покушамо да избегнемо рат. Распад је био сигуран.  Међутим, рат нисмо могли да избегнемо зато што је Хрватска схватила да неће моћи да оствари ту одлуку која из Устава произилази, да се може отцепити по републичким границама, због тога што Срби у Хрватској не прихватају ту одлуку, јер им је одузето право на самоопредељење и оценила је да не може да уради другачије него да се то питање реши. Хрватска је одлучила да Србе прогна и прогнала је Србе и остала је без проблема који јој је висио над главом. Зато је рат избио. Туђман је саопштио јавно: „Рата не би било да га ми нисмо желели.” Иако смо се ми сви залагали да се нађе политичко решење, то је тако завршено.

Иначе, највише је Србија и српски народ изгубио, то је сасвим јасно. Не само што је изгубио државу коју је заслужио успесима у Првом светском рату, него је изгубио много тога што је унео у ту државу. Није ни то могао да спасе, а за то је крив пре свега краљ Александар који је такву државу створио, јер је требало стварати државу српског народа, а не са Хрватима и Словенцима и криво је српско политичко руководство од 1941. године па наовамо, које је дозволило да се такве уставне промене врше да Југославију оставе без икакве власти и да будемо стављени пред свршен чин.

Устав је написао Кардељ за сепаратисте по Титовом налогу

Господине Месићу, ево ми смо се скупили сада после 30 година од распада Југославије и сложићете се, вероватно, да вам се чини као да је то било јуче.

МЕСИЋ: Да, тачно.

Да ли се онда слажете да се 1990. и 1991. године можда Србима чинило да су се 1941. и 1945. година догодиле јуче, да се Јасеновац догодио јуче? И многи из ваше фамилије и породице ваше супруге су побијени у Јасеновцу. Дакле, све би било лепо што сте испричали да се није догодио Божићни устав из 1990. године. Зашто је Хрватска укинула конститутивност српског народа у Хрватској? И да ли сте икада, разговарајући са председницима општина који су Срби, помислили да су они били уплашени, нарочито да се не понове злочини над њима, имајући у виду све што се догађало током Другог светског рата, током НДХ, нарочито зато што је председник Фрањо Туђман у својој запаљивој изборној кампањи значајно подсетио на оне авети из НДХ?

МЕСИЋ: Слушајте, објективно, рекао сам да је било грубих изјава, изјава које нису имале места, које су могле сигурно деловати на неке Србе... али не у том смислу да узимају оружје у руке.

Зашто је укинут статус Срба као конститутивног народа? Коме су сметали?

МЕСИЋ: То није главни разлог. Ви имате право, добар део је био незадовољан. Можда није било време да се таква одлука доноси, о томе можемо разговарати. Међутим, то није био повод за рат. Из Београда долазе емисари , они одржавају зборове, они држе говоре и буне Србе у Хрватској. Из Београда, дакле, из те кухиње долази подстицај за побуну.

Значи, ви мислите да се Срби у Хрватској, међу којима је било оних који се сећају својих рођака страдалих у Јасеновцу, неки од њих су преживели тај логор, мислите ли да они не помишљају онда, када су претворени у националну мањину, да им се поново може догодити нешто слично и да их је заправо тај страх претворио у те побуњене момке?

МЕСИЋ: Није. Никакав страх ту није. То је политика која долази са емисарима из Београда...

Али нису емисари укинули Србе као конститутивни народ у Хрватској. То је одлучио владајући ХДЗ, чији сте ви били члан.

МЕСИЋ: То је одлучила већина у парламенту. То је тачно.

Зашто? Шта су сметали Срби било коме?

МЕСИЋ: Мени нису сметали Срби. Зашто би.

Па зашто сте их укинули као конститутивни народ?

МЕСИЋ: Није због тога дошло до рата. До рата је дошло зато што је Милошевић желео да створи велику Србију и треба му иницијално паљење. Ова одлука му је само добродошла. Слушајте, пре свега да вам кажем нешто о ХДЗ-у. У врху ХДЗ-а, на почетку били су антифашисти. Моји су сви били првоборци, сви. У врху ХДЗ-а: Јосип Манолић – 1941. године, борац, Јосип Бољковац –  1941. године, борац, Шиме Бален – секретар ЗАВНОХ, Туђман – 1941. године, борац, и ми Туђмана држимо у оквиру са нама.  Зашто смо ми ишли у формирање ХДЗ-а? Ишли смо зато, јер се у Србији држе ти велики митинзи који шаљу поруку – идемо до Љубљане, а у Загребу ћемо само мало отрести чизме. Ми смо рекли – морамо бити приправни.

Господине Јовићу, да ли је онда Србија заиста хтела да се прошета до Љубљане? Да ли је Србија заиста желела ово што говори господин Месић?

ЈОВИЋ: Свашта. Сада ћу вам рећи. Прво, господин Месић је први дан када је дошао у председништво, саопштио да је дошао да растури Југославију.

МЕСИЋ: То си ти сањао Боро. Ниси смео сањати на седници председништва.

ЈОВИЋ: Написано је то. Када је растурена Југославија, отишао је и рекао: „Обавио сам задатак.” Молим вас, све ово склопите сада, то што је причао, да је дошао да се промени облик Југославије у конфедерацију, то је предложила Хрватска са Словенијом заиста, али његов циљ је то што је рекао. Хрватска и Словенија су предложиле конфедерацију – то је једна превара. У чему је ствар. Проблем је био како да се Хрватска издвоји из Југославије, а да задржи територије на којима живи српски народ. То је кључно питање било увек. Цео проблем југословенске кризе је то било. Они су предложили да се у року од пет година или три, свеједно, створи нека конфедерација, овако како је Стипе говорио, с тим да кроз пет година свака држава је слободна.

Значи, избегавамо постављање српског питања, кроз пет година немамо право да то постављамо. То је један трик, наравно, који нико није могао да прихвати, јер је то превара да би узели територију без решавања српског питања. Због тога је то одбијено.

Друго, Анте Марковић. Пазите, они нису изабрали Анту Марковића, он је ишао у Босну да га бира народ и добио је један одсто бирача. Он је тиква без корена. Нигде га нико није изабрао као политичара, а он ће да реши проблем Југославије. Чиста је лаж да су обећаване милијарде њему да спаси Југославију економски или да нас уведе у ЕУ. Нити су нудили паре, никада нигде, ја сам био председник Југославије, морао бих то да знам. Нити су нудили паре, нити би могли да нас припоје ЕУ, јер би нама 10 година требало да променимо систем да би ушли у ЕУ. Како бисмо могли да уђемо са бабама и жабама у ЕУ? Овде не можемо сами са собом, а тамо ћемо са ЕУ. То су све приче за малу децу.

Господине Јовићу, да Срби нису избачени из хрватског Устава као конститутивни народ, да ли би и онда њихов положај био проблем за тадашње српско руководство?

ЈОВИЋ: Био би проблем. Срби у Хрватској су формално били уписани у Уставу да су друга нација, али у скупштини нису имали право вета. Није било нигде написано у хрватском уставу шта они могу да спрече као Срби, ако им се не допада нешто. Они су имали само Балтића, Драгосавца и још неколико који су били хрватски Срби, који су прихватали то што Хрватска ради и у суштини ствари су били варани на тај начин.

Ово је једно формално питање, а шта је суштинско питање? Тито и Кардељ када су одлучили да праве Устав 1974. године да се ово питање дефинитивно реши, имам стенограм разговора између Тита и Стеве Крајачића, где је Тито Стеви Крајачићу рекао: „Ја сам Кардељу дао задатак да Устав буде тако написан да Хрватска може да се издвоји из Југославије.” Дакле, он је знао да се распада Југославија. Како ће се то урадити, најбоље је да се право народа на самоопредељење замени правом републике на отцепљење. Значи, Устав је написао Кардељ  за сепаратисте по Титовом налогу, и све ово је довело српски народ у позицију да је он тамо морао да остане у Хрватској, јер је одлука да се раздвоји Југославија по републичким границама. Српски народ није хтео политички, ни етнички, како год хоћете, да прихвати такво решење. Када је дошло дотле да на састанку код Карингтона одлуче да се Југославија растура, када је Хрватска то прихватила, када је Немачка рекла да ће то одобрити свакако, Срби су рекли – ми нећемо нови Јасеновац, хоћемо тамо где смо живели, не може нас нико натерати да изађемо из своје државе. Наравно, почели су да се буне. Ово Милошевић, Јанко, Марко, то везе нема уопште. То је причање празне приче. Ово је суштина ствари, а та суштина је почела још 1947. године, када је први Устав донет где је написано да све нације остварују своја права у републикама. Тиме је решено да српски народ не може као целина да одлучи ништа, нити сам са собом да сарађује. Зар не видите да смо имали руководство у Книнској Крајини, па смо имали руководство у Босни, па смо имали руководство у Црној Гори, па смо имали руководство у Србији, па не могу да се сложе. Немамо једно руководство, имамо четири, пет руководстава. Разбијени смо Уставом. Дакле, Устав је то решио тако да су Срби доведени у позицију да немају одговора него пушку у руке и да се бране.

Што се тиче односа нашег српског руководства и војске, то морам да кажем, ми се никако нисмо слагали читавог периода кризе са војском. Војска је сматрала да је њен задатак да брани територијални интегритет и уставни поредак. Словенци и Хрвати су нарушили уставни поредак. Војска је казала – нас не интересује српско питање, ми не можемо да се стављамо на страну једног народа, ми се стављамо на страну Југославије и хоћемо да Уставом вратимо на своје место, да нам дате доста војске да порушимо југословенско, хрватско и словеначко руководство. Пазите, то нигде у свету није било,  да за три године постојања председништва Југославије ниједан налог у војсци није дало председништво, него је само председништво предложило, а војска је увек донела шта би она могла да изврши ако председништво одлучи. Дакле, она је предлагала за саму себе шта ће да ради. Није извршила одлуку о одузимању оружја, није је председништво ни позвало да пита због чега. Дакле, то су неке ствари које су чудне.

Тек маја 1991. године је донета једна одлука, први пут када Кадијевић није био присутан, по мом мишљењу због тога смо и успели, где су били председници свих република и председништво. Донета је једна одлука да војска стане између хрватских и српских побуњеника, да се ту распореди и да им не да да се бију међусобно. Та одлука је била једна у суштини ствари одлука која је значила стављање војске на српску страну. Зашто? Зато што су Хрвати одмах почели да нападају Југословенску армију, без обзира на то што је наша одлука била таква. Она је морала да се окрене против њих. Тада је војска стала на српску страну стицајем околности и то је остало до краја рата. Једино та одлука је важила до краја рата.

Суштина проблема је уставни положај, без права на самоопредељење, без права на своју одлуку, без националних прва. Хрвати то нису прихватили, него су говорили – то само Милошевић њих подбада. Велика Србија? Која велика Србија. Ми имамо велику Југославију. Шта ће нам веће од Југославије. То су све трикови.

Митеран је позвао Милошевића и слагао га, а ми смо сматрали да су нам Французи највећи пријатељи

Како сте ви функционисали као председништво, пошто сте имали таква уставна овлашћења и какав је то однос био између вас и армије, поготово што се догодио и 9. март у Београду? 

ТУПУРКОВСКИ: Бора је тачно рекао, да је нефункционално било председништво.

МЕСИЋ: Четири-четири смо функционисали.

ТУПУРКОВСКИ: Да. Углавном четири-четири.

ЈОВИЋ: Слушајте, председништво је имало једну незахвалну улогу, да се од њега очекује да нешто ради, да спасе Југославију, да мења уставе, да преговара са републикама, а Југославија је растурена Уставом 1974. године. Друго, нама је остало да гледамо како сепаратистичке републике доносе акте о отцепљењу и да плачемо. Једини начин је био да војска уради нешто без одлуке председништва, јер ми нисмо имали право да донесемо ту одлуку. Војни врх није имао сагласности међусобно, јер је војни врх састављен из људи из разних република, као што смо и ми из разних република и нису могли никакву одлуку да донесу. У тренутку када су се једном били договорили, после оне наше седнице врховне команде да изврше неки војни пуч, па су позвали мене и Милошевића, не знам зашто, ваљда да им ми будемо неко политичко вођство, да нам саопште шта ће да ураде и када су нам реферисали како ће то да иде, рекао сам им да су луди, да је то глупост. Одмах ће се одвојити и Македонија и Босна и Словенија и Хрватска и Југославија ће се одмах распасти.

Није било могућности да се изврши војни удар. Не што они нису ни способни били да ураде, него није било политичке могућности уопште да би се тиме решио проблем. Нити је било могућности да се руши нечије руководство. Нити је било могућности да се немачко мишљење промени. После рушења Берлинског зида ствари су се промениле до те мере у тренутку када је Варшавски савез престао да постоји, када је Горбачов пристао да ликвидира Варшавски пакт и да је остао само Атлантски савез. Тада Југославија није више била тампон зона како су они сматрали и није им била потребна више. Онда су ови који су изгубили Први, Други светски рат, казали: сад ћемо да се реванширамо, одмах треба да се растури.

То да су Срби криви за растурање Југославије, то везе нема никакве. Немци су највише помогли да се то брзо уради. Зашто? Сазвали су ту Карингтонову комисију која је рекла да треба да се растури Југославија. Митеран је позвао Милошевића и слагао га је. Ми смо сматрали да су нам Французи највећи пријатељи. „Молим те да прихватиш да се формира стручна комисија. Ја ћу да дам Бадинтера, председника Уставног суда да буде тамо, они ће да кажу шта треба да се уради, ми ћемо да водимо рачуна о српском питању”. Тај је одмах предложио да се растури Југославија и пошто други нису хтели него само Словенци и Хрвати у том тренутку, Немачка је присилила друге европске државе да признају. Како их је присилила? Сазвали су састанак свих министара спољних послова и Геншер им је рекао следеће: „Ако ви нећете да признамо Хрватску и Словенију, ми ћемо их признати сами. Шта то значи? Ми излазимо из заједничког одлучивања о спољној политици.” Митеран је мени то у суштини и казао: „Ми не смемо да пустимо да Немачка сама одлучује, морамо заједнички, јер смо имали два рата са Немцима, изгубили смо, ако будемо и трећи пут ратовали, тешко нама.” Дакле, Немачка је толико била ојачала да су морали сви да пристану. С једне стране јак сепаратизам овде, са друге стране уставна решења која им помажу, са треће стране, не постоје два велика војна савеза, Европа ојачала. Све се сложило да иде ка растурању Југославије и интереси других република, сем Србије и сада је Србија остала на цедилу, а српско питање у Хрватској није решено.

Пазите, Срби из Аустроугарске одлучили су да уђу у Југославију, рачунајући да иду са својим народом и сада када се растура Југославија, они иду са Хрватима, а не са српским народом, а Хрвати их у прошлом рату побили у стотинама хиљада. Да ли ће се то поновити? Дакле, то су врло сложена питања и ако неко дигне побуну, неће да прихвати ту хрватску одлуку да се Хрватска одвоји, онда се мора мало и разумети да не жели наново да буде у логорима. Свачега у главама људи има.

Још једну ствар да кажем, ми у Србији нисмо подржавали Милана Бабића да то ради. Апсолутно је радио све против нас. Имали смо много муке са њим. Ја са Месићем нисам имао толике муке, колико смо ми имали са Бабићем, јер је он недоказан човек. Ја сам му морао рећи, имали смо 24 сата седницу, да прихвате они трупе УН да дођу тамо, он то није хтео. Рекао сам му: „Милане, биће одлучено са тобом или без тебе.” „Шта значи без мене?”. „Па значи да ћеш бити смењен, човече”. „Како да ме смените?”. Ја не знам како, стварно нисам знао како, али је неиздрживо и немогуће. И сменили су га његови сами, али верујте, Србија није руководила. Она јесте помагала њих материјално, зато што ће да полипшу гладни, ратују, а немају хлеба да једу. Тако да, толико нападати Милошевића и Србију је без везе. Милошевић је српски народ гледао као један народ који морамо да помажемо, не можемо да дозволимо да полипшу, као што је у Босни било ратовање. Нема производње, нема ничега, а морамо да им дајемо нешто, али да је Милошевић изазвао побуне у Хрватској, то је бесмислица.

Немојмо гледати површно ствари, онај се побунио па изазвао рат, па ово, оно, па Милошевић. Морате једном да схватите, Милошевић је последица једног стања које је било у Југославији, а то стање је било прогон српског народа са КиМ зато што Србија није имала право да их заштити. У тој ситуацији када су били митинзи огромни, тражено је да се промени Устав, тражено је да се нађе решење, морао је неко да изађе из српског народа који ће да буде ту, да води. Да није био Милошевић, био би неко други, али је било стање да је трајао прогон српског народа са Косова, сваког дана су десетине хиљада бежале и тражиле да се реши питање. Слушајте, и у Хрватској би то исто било, да је слаб један председник, дошао би други.

МЕСИЋ: Гледајте људи, ми можемо о свакој ствари иначе у животу причати из свог утиска, шта мислимо и како разлажемо. Увек се ради о утиску. Тако и у политици. Ми можемо сада причати о утиску, али ако желимо дубински ући у оно што се стварно догађало, онда морамо поштовати чињенице. Када је дошло до договора Милошевића, војске и Словенаца, да се Југословенска армија повуче из Словеније, дакле, то је чињеница, председништво је о томе гласало, ја сам био једини против, јер сам рекао: „Не може се Југословенска армија повлачити са територија једне републике, онда нека се повлачи и из Хрватске.” Нисам гласао за то. Ви никако и многи нећете схватити да је он желео велику Србију. У Србији је један проблем, како га ја доживљавам, можда и ја грешим. Дакле, Србија није доживела катарзу након одласка Милошевића, јер многи оптужују Милошевића, не зато што је ишао у рат, него зато што није добио рат. А шта је хтео? Није могао остварити те циљеве које је он себи зацртао, није се могао даље ширити на запад, а онда је одлучио очистити Косово.

Два милиона, милион и по Косовара избацити са Косова на један бруталан начин. Куда? У Македонију и у Албанију, јер су Албанци. Тиме би, то је његова процена била,  дестабилизовао Македонију, дестабилизовао Албанију, а пошто је најјачи овде у овом простору, њега ће звати да он то смирује. Али од тога није било, као што видите, ништа.

Оно што ја мислим, када је пао Милошевић, пала је и његова политика, тада је требало вратити аутономију Косова и онда имаш партнера са киме ћеш преговарати. Они су укинули све институције једне аутономије.

Ја сам Ризи Сапунџију, који је доктор наука, који је био један мудар човек, рекао: „Слушај, дај да зауставимо овог Милошевића, гласај са нама четворицом, имаћемо пет. Пет-три и моћи ћемо утицати на догађаје у Југославији.” Он каже овако: „Слушај Стипе, то се може само једном догодити.” Ја кажем: „Чекај, како једном? Укинута аутономија, укинуте све институције, укинута скупштина, аутономија Косова, нема те ко сменити, ти си једини овде несмењив.” Каже: „Човече, па ти не познајеш Милошевића. Ја само једном могу тако гласати.” Гласао је једном, одмах се сазвала српска скупштина, српска скупштина смени Ризу Сапунџију и доведе Сејду Бајрамовића који случајно није знао ниједну реч албанског језика”. Дакле, то је био један аутентичан представник албанског народа.

Дакле, ја и даље тврдим, ми смо могли са конфедералним моделом, ако не за вјек и вјекова, али за одређено време смо могли избећи рат, али нисмо то направили. Армија се уплела. Шта је Милошевића у ствари преварило у његовим проценама?

Из Југословенске армије изашли су Словенци, изашли Хрвати, изашли Албанци, изашли Бошњаци, она се претварала у српску армију, а и даље је била Југословенска армија. Ми данас  имамо проблеме са хрватским националистима, са десним структурама које руше у Вуковару плоче са ћирилицом, јер као Југословенска армија је нападала Вуковар, а они су ћирилица. То је једна мала грешка, у Југословенској армији је обавезна била латиница, а не ћирилица. Али то онима који имају свој утисак ништа не значи.

Дакле, да се вратим даље на тему о којој ми овде разговарамо. Није сигурно дошло до рата због тога што су Срби као Срби у Хрватској, народ, спомињани у хрватском уставу, па је онда претворено у националну мањину, то је могло утицати, признајем да је то могло на многе утицати. Могло је утицати и то да се неко плашио и онога што се догађало 1941. године, сигурно да је могло утицати, али то није суштина. Суштина је да је постојао један план како да се побуне Срби. Долазе емисари, свакодневно држе говоре и буне Србе, свакодневно долазе. Ми то нисмо зауставили. Нисмо могли ништа.

Гледајте, Немачка је била за опстанак Југославије. Ја сам разговарао са др Божом Димником, то је један пословни човек који послује у Швајцарској и Словенији, али мој је лични пријатељ и он мени каже: „Слушај, ви рачунате на Немачку, али мислим да ви немате добру опсервацију. Ствари су сасвим другачије, Немачка је за опстанак Југославије.” Ја кажем: „Слушај, како ти то знаш?”. Каже: „Ја сам лични пријатељ са Геншером.” Ја сам инкогнито отишао 14. новембра у Бон. Нико у Хрватској није знао. Ни Туђман. Геншер је мене и тог Божу примио на једно 15-20 минута. Рекао сам му: „Код нас је рат сада неизбежан. Нисмо успели са конфедерацијом, нисмо успели зауставити рат, сада је излаз једино да се призна Словенија и Хрватска, а онда ће се друге републике признати после, али ту Немачка може имати доста велику улогу”. „Шта мислите, ко ће вас све признати?”. Ја кажем: „Признаћете ви, признаће Мађари итд.” Каже он мени: „Слушајте, када већ разговарате о признању, немојте кренути са онима који су у Другом светском рату били на другој страни. Идите са неким неутралним.” „Па са ким?”. „Па, ево са Исландом, идите са Ватиканом.” Ја сам већ имао договорен одлазак кардиналу Содану у Ватикан. Он је пре тога разговарао са Исландом. Ја сам се вратио у Загреб и рекао сам да ће нас Исланд први признати. Туђман је послао свог министра Звонка Шепаровића на Исланд и онда смо добили та обећања. Ја сам за 15 дана ишао у Ватикан.

Дакле, када сам рекао Геншеру: „Рат у Словенији ће бити кратак, јер Словенија није интересантна за Милошевића, њему не треба Словенија. Нема аутохтоног српског становништва и то не рачуна, ту ће бити кратак рат. Крвав ће бити у Хрватској, бруталан ће бити у Босни, а после ће се на крају купати Србија у крви.”

Жељко Шајн

Александар Апостоловски

Марко Албуновић

(Политика)