Boris Trbić: Srbija je mesto ukorenjene partokratije

Sa eskalacijom ekonomske krize, besperspektivnosti, a kasnije i političkih obrta koji su doveli do građanskog rata i raspada Jugoslavije, rastao je broj obrazovanih emigranata koji su u milionima napustili taj prostor. Od šezdesetih godina prošlog vijeka traje neprekidni odliv mozgova, a proces se nastavlja i nakon svrgavanja režima Slobodana Miloševića 2000.godine. Čini se da je nacija još apatičnija nakon “demokratskih promena“, a samo su se rijetki entuzijasti vratili povjerovavši u priče nesposobnih srpskih vlasti ili zato što iz nekog ličnog razloga nisu mogli da ostanu i opstanu u emigraciji.

O emigraciji, matici, medijima i kulturnoj politici, istoriji, drugim kulturama, filmu i svjetskoj krizi, razgovarali smo sa Borisom Trbićem, scenaristom, profesorom , esejistom i putopiscem. Trbić je primjer koji opovrgava poznati stereotip da urbanost, obrazovanje, otvorenost za druge kulture i nacionalizam ne idu zajedno.

Kako sebe doživljavate posle godina provedenih u emigraciji i kako iz te perspektive sagledavate srpsku istoriju, kulturu i elitu?

Kao osobu koja je u emigraciji provela dovoljno dugo vremena da shvati koji problemi sputavaju moju zemlju da posle gotovo jednog veka političke stagnacije i sedamdeset godina ekonomskog propadanja krene napred. Jedan je objektivni-njen geopolitički položaj, kao i faktori koji su van uticaja njenih stanovnika.

Drugi je vezan za nedovršen proces modernizacije i po mom mišljenju zaslužuje veću pažnju jer je često zloupotrebljavan ili pogrešno tumačen u razgovorima o stanju u kome se Srbija danas nalazi. Moderna i proces modernizacije su pitanja individualne perspektive, a ne unapred određenih merila koja se stalno u ovim diskusijama potenciraju.

Da li su ti problemi uslovljeni političkim sistemima, ideologijama koje su ih pratile, ili je nešto bilo i do mentaliteta većine Srba?

Mislim da je u pitanju kombinacija faktora. Jedan je, rekao sam to, geopolitički položaj zemlje i uticaj spoljnih vektora sile. Drugi je pitanje mentaliteta. Odnosno onoga što je bilo prihvatljiv ali i nametnut ideološki model razvoja zemlje i naroda tokom 20.veka. Važno je razumeti da su određeni ideološki modeli stigli spolja, ali da su u zemlji postojali uslovi za njihovu implementaciju.

Srbija je tokom 19.veka, naročito u periodu postepenog oslobađanja od otomanskog uticaja, bila jedna od imigracionih zemalja, dok se od 1945.godine taj trend potpuno preokrenuo, od Titovog “glasanja opancima“ i “stabilizacije“ do strahovitih demografskih promena u poslednjih četvrt veka. Taj trend je od zemlje koja je prevashodno bila okrenuta poljoprivredi stvorio konfuznu prigradsku populaciju u poluindustrijskoj zemlji koja se stidi svoje prošlosti i priželjkuje maglovitu i neizvesnu budućnost kao deo ekonomskog, kulturnog, duhovnog sveta kojeg nikada nije ni čestito upoznala.

Te potpuno sulude ideološke interpretacije, da iskoristim marksističku sintagmu, na koje je Srbija odgovarala trzajima i ishitrenim reakcijama, skupo su koštale ne samo državu već i celokupan narod. On je, kao što smo u više navrata konstatovali u našim privatnim razgovorima, ostao potpuno lišen političke, intelektualne i kulturne elite.

Tačno, može se reći da je mentalitet palanke preuzeo primat kod nas. Nema velike razlike između formalno obrazovanih ljudi i klasičnih lumpenproletera. I jedni i drugi ne vide dalje od svog nosa i uvijek im je neko drugi kriv za ekonomske i političke probleme u zemlji…

Da, ali palanački mentalitet tumačen na način koji su preuzeli liberalni politički prelati je upravo dokaz palanačke zatucanosti i kampanjske ostrašćenosti nepostojeće elite. Srbija je mesto ukorenjene partokratije ili da iskoristim grčki izraz, kakistokratije-vladavine najgorih, netalentovanih mediokriteta koji traže uhlebljenje putem partijskog članstva. Ne od juče, ne od pre tri godine. Već sedamdeset godina. Čitavi klanovi i porodice, male i nešto veće interesne grupe učestvuju u ovom rastakanju nasleđa, ne samo državnog, teritorijalnog, istorijskog, koje su nam ostavili preci. Učestvuju u procesu lumpenproleterizacije celog društva. Uz to, Srbija nastavlja starim ideološkim modelima koji se i dalje zasnivaju na idolatriji. Ne govorimo recimo o dva antifašistička pokreta već o ličnostima koje su ih predvodile, kao da je Tito lično pobedio naciste. O jugoslovenstvu ne vredi trošiti reči. Srbija je jugoslovenski Alamo. Ali ona zaista predstavlja samo odbranu svega lošeg što je ostalo kao detritus jugoslovenske ideje, koja je možda, nekada, imala nečeg dobrog, kada su je naši preci prihvatili. Ovo kažem bez obzira na činjenicu da u porodici nemam Jugoslovena, niti sam toj ideji ikada bio blizak.

Kako se boriti protiv palanačkog, malograđanskog mentaliteta koji je metastazirao nakon „demokratskih“ promena 2000.godine? Palanački mentalitet daje pečat svakoj ideologiji koji dotični formalno prihvate-od rasonalista do LDP-a, svi ispoljavaju simptome čoveka koji niti je putovao, a i ako je putovao i živeo u inostranstvu, nije bio u stanju da ostvari prisnije kontakte sa drugim nacijama i rasama…

Svaka vrsta rasizma je neprihvatljiva u svetu u kome živimo, svetu umreženih ekonomija, hibridnih kultura i fragmentisanih subjektiviteta. Oni su to uvek, naravno, i bili, ali napredak tehnologije, komunikacionih sistema i krupne ekonomske promene su omogućili da se svet povezuje na najrazličitije načine. To naravno ne znači da nametnuti ideološki modeli ili nekakav modernistički komesarijat koji se “ideološki opismenio” na tri vikend kursa u nekoj obližnjoj zemlji, može da bude pravi putokaz u bilo kom smeru. U trenucima kada se odlučuje o smeru razvoja jednog naroda, važno je uzeti u obzir mnogostruke faktore koji su uslovili njegov opstanak i istorijski proces.

Svaka vrsta rasizma je apsurdna sa pozicija monoteističkih religija koje imaju univerzalni karakter, kao što su islam i hrišćanstvo. Kako je moguće biti dobar hrišćanin i pravoslavac, a istovremeno i rasista, zanimljivo je pitanje za sociologe religije i psihijatre. Da li je naše društvo postalo ksenofobičnije poslednjih 20.godina, a i ako jeste, da li je moguće okrenuti tok stvari te izliječiti naciju?

Nemoguće je. Srbija je evropska zemlja, po nasleđu, istoriji, duhovnosti, kulturi, ali još nisam čuo za primer da je jedna zemlja bila izbačena iz sopstvene geografije. Zbog čega su onda tako nesigurni? Argumenti bahatih rasista tipa „Ipak je ovo Evropa“ su kao kad bi vam neko mahao ispred nosa dozvolom za pešačenje u pešačkoj zoni. I, šta ćeš sa tim? Zato je važno da onaj koji govori o ekonomskoj budućnosti, kulturnoj politici, obrazovanju bude osoba širokih vidika. Srbi, kao i drugi narodi, treba da odluče šta žele da postanu. Da dokuče da li je moguće da to postignu, da li imaju snage, i da onda naprave korak u tom pravcu. Ovako smo stigli do situacije u kojoj je putovanje a ne njegov ishod, bar na kratke staze, postalo srpska destinacija. Srbi lutaju. Zato što su kao na Brojgelovim slikama vođeni onima koji nisu u stanju da vode. Ali oponašajući Brehta i Mana, iako lišeni njihovog talenta, pokušavaju da budu savest nacije.

Društvo je od 2000. godine, navodno, učinilo sve da bi bilo manje ksenofobično nego što je bilo u prethodnoj deceniji. Da bi postalo daleko ksenofobičnije, fragmentisan skup pojedinaca, u kome je prezir prema manjini postalo merilo nečije snage. Mogućnost da nekažnjeno diskriminišete je zabrinjavajuća stvar. Jer od nekažnjene diskriminacije do uništavanja kulture , nasleđa, istorije, samo je jedan korak. Mislim da su mnogi Srbi ovoga bolno svesni. 

Pojam evropske kulture je složen jer su dijelovi jugoistočne Evrope po mentalitetu i kulturi sličniji Bliskom istoku nego centralnoj, zapadnoj i sjevernoj Evropi.

Ovo je izuzetno važno pitanje. Vi ovom pitanju posvećujete pažnju, zahvaljujući Vašem znanju o geografskoj lokaciji i razumevanju istorijskog konteksta. Tu vrstu svesti o hibridnom identitetu je veoma teško dokazati ili objasniti u Srbiji gde se lomi “teritorija” i gde su oštre demarkacione linije jedini način komunikacije sa drugačijima. Jednom ste mi rekli da je svedočenje istine , bez obzira na cenu, možda i jedini srpski put. Donekle se sa tim slažem, pod uslovom da nije samoubilački, a znam da niste na to mislili. Naime, biti na pravoj strani istorije nije mala stvar. Možda je to lakše reći iz inostranstva , ali valja zapamtiti da su naši građani u inostranstvu prvi ustanovili razmere jednostranog tumačenja jugoslovenske krize, daleko pre nego što je to bilo jasno ljudima u Srbiji, koji su verovali u moć pararevolucionalnih promena.

Moram da dodam još nešto. Napisao sam u izdanju Filmskog Centra Srbije knjigu koja je zbornik radova o filmskim kulturama Bliskog istoka, od Irana i Sirije, do Izraela i Turske. I ove kulture, pre svega dinamičnom istorijom, zatim bremenitošću događaja i promena imaju daleko više veze sa srpskom od mnogih evropskih i kolonijalnih kultura. Da objasnim, režiseri kao Elija Sulejman, Nuri Bilge DŽejlan, Fatih Akin, Amos Gitaj ili sirijski režiseri koji su po snazi slični italijanskim majstorima, predstavljaju nešto daleko bliže našoj kulturi od zapadnih režisera. Pod tim ne dovodim u pitanje našu komunikaciju sa univerzalnim ljudskim problemima i vrednostima već samo povlačim paralele sa trajektorijumima istorije, sa vektorima sila koji su i ovde i na Bliskom istoku uticali na život, ekonomiju, duhovnost, kulturu.

To ne čudi kada se zna uticaj rimsko-grčke civilizacije na bliskoistočne i obrnuto. Što se tiče Bliskog istoka i otomanske države koja je naslijedila Vizantiju, Srbi su vjekovima bili u istoj državi sa narodima Levanta i besmisleno je negirati ekonomsko-političko-kulturne uticaje koji tu postoje. Da li je moguće biti hrišćanin i Evropljanin, a nemati veze sa kulturama zapadne Azije? Nekako se kod nas isuviše izjednačuje evropejstvo sa hrišćanstvom, a ova religija je bliskoistočna koliko i islam.

Mi se stidimo protoka ljudi i informacija u prošlosti, dok se istovremeno kunemo u protok ljudi i informacija u vremenu u kome živimo. Ali, ako je moguće bez izbeglica. Ironično, zar ne? Prvih godina u Australiji radio sam sa somalijskim izbeglicama u jezičkim centrima. Njihova integracija je polazila od činjenice da klanovsko društvo sa jakim animističkim tradicijama nije formalizovalo jezik od ranih sedamdesetih. Kako onda da nekog ko ne poznaje sopstveni jezik učite drugom jeziku, pravcima obrazovanja, društveno odgovornom ponašanju? Zar je problem ako nekoliko stotina Sirijaca, recimo, odluči da ostane u Srbiji? To je kultura sa najstarijim gradovima u ljudskoj istoriji, sa sjajnom poezijom i izuzetnom filmskom kulturom, sa jakim verskim i socijalnim elementima. To je i kultura sa jasnom sekularnom tradicijom koja je u arapskom svetu retka, ali samosvojna. Ne kažem da domicilno stanovništvo treba da se “prostre” i preda svoj suverenitet izbeglicama i ne verujem baš ni da se to traži. Ne sugerišem da se osiromašena zemlja razori niti da se zaborave srpske izbeglice koje tavore u prihvatnim centrima. Čitam da su ljudi uplašeni dramatičnih demografskih promena ali niko ne sme da kaže da je demografska katastrofa uslovljena i učinjena od strane srpskih, jugoslovenski nastrojenih komunista u prvih tridesetak godina Titove vladavine. Ustalom, prvih godina posle 1945 stotine hiljada migranata je sa juga ušlo u Srbiju. U zemlju kojoj je narednih 35 godina vladao stranac. I kome su Srbi podigli jedan bizarni mauzolej.

Pišući o palestinskim režiserima, primetio sam da pišem o ljudima koji imaju sličnu duhovnu osnovu, obrazovanje, neki čak i veru kao mnogi ljudi južne i istočne Evrope. Hibridni identitet je nešto što Srbi nisu prihvatili baš zahvaljujući oštrim demarkacionim linijama, i sada im je teško da ubede svoje prve komšije-to čine citirajući Andrića i Selimovića-da Srbi nisu samo deca Svetog Save. Kod nekih naroda Levanta to nije slučaj. Arapi su bar što se toga tiče, u sekularnim državama imali jako zanimljive modele koegzistencije koji nisu isključivali rodoljublje ili izvesnu dozu homogenosti.

Pogledajte koliko je teško danas govoriti o Srbima Dubrovnika-daleko teže nego o tršćanskim trgovcima srpskog porekla. Zar je moguće da je italijanizovanom Srbinu iz Trsta teže osporavati Srpstvo nego onome koji je živeo u Splitu, Šibeniku ili Tuzli? Zašto?

Da li je srpski nacionalizam toliko slab i da li je nacionalna svest toliko krhka pa kao rezultat imamo milione srpski govorećih ljudi koji negiraju svoj pravi identitet?

Ne znam odgovor na ovo pitanje. Sa druge strane vidim da se identitet u okruženju uglavnom gradi na činjenici da neka zajednica ne želi srpsko prisustvo. To nema veze ni sa devedesetim, ni sa padom Berlinskog zida. Nisu Srbi stradali u Prebilovcima zato što su podržavali komunizam ili Jugoslaviju. Ali sa ove strane , sa srpske strane vidim samo konfuziju i samodestruktivni duh, koji je, da se vratim na Vaše prvo pitanje direktna konsekvenca nepostojanja jasnih ideja o budućnosti jednog naroda i implementaciji tih ideja. Kulturna politika je ključna u takvoj situaciji. Mi se u poslednje vreme iznurujemo dokazivanjima gde je Andrić bio u osvit Prvog svetskog rata, šta je Meša napisao u testamentu-umesto njihovih dela. Možda bi bilo bolje da konsultujemo Miloša Crnjanskog. Možda njegova ideja o jasnoj formulaciji sopstvenih usmerenja podrazumeva prvi korak u pravcu drugačije budućnosti.

Senzacionalistički mediji u Srbiji manipulišu brojkama imigranata koji dolaze u Evropu iz ratom zahvaćenih područja Afrike i Azije. Čitajući šta objavljuju stiče se utisak da nemaju nikakvu odgovornost prema čitalaštvu i da je nekoliko miliona imigranata već trajno naseljeno u zemlji. Kako vidite fenomen srpskih medija?

U Srbiji su mediji u stalnoj funkciji predizborne ili nekakve druge političke kampanje, i, na žalost, u funkciji obrazovanja jednog, zaista zaostalog dela populacije koji nije “zainteresovan za politiku” – u najgorem smislu te reči o kojem govori recimo Breht. Jer ako se ne interesujete za politiku, politika se može zainteresovati za Vas. Ne znam nijanse tih brojeva, ali u poslednjih deset godina u Italiju je stiglo 2-3 miliona migranata. U Francusku takođe. Te zemlje imaju osam, devet puta veću populaciju od Srbije i viši standard. Znaju li to Srbi?

Da li mislite da treba reformisati srpske medije, odnosno iskoristiti internet i međusobno povezati ljude koji imaju šta da kažu i koji ne barataju poluinformacijama, koje su gore od očiglednih laži?

Potrebno je potpuno promeniti medijsku sliku Srbije. Obrazovni program, kulturni program, televizijska produkcija, ozbiljne informativne emisije bez potpuno kontrolisanih reakcija gledalaca nisu samo potreba već i obaveza države koja želi da kultiviše što više dobrih i različitih građana, a ne što više poslušnih, tupavih i zatucanih kojima se lako može manipulisati.

Internet je jedna vrsta potrebne komunikacije. Živa reč je takođe jako važna. Ne samo kao razgovor sa istomišljenicima već kao razmena mišljenja sa onima sa kojima se možda ne slažemo, ali od kojih možemo da naučimo. Lako je ljude stavljati u različite pregrade; meni su čitaoci u samo nekoliko tekstova objavljenih u Srbiji u poslednje vreme spočitavali marksistički pogled na svet (jako zabavno obzirom na ideološke stavove moje porodice). Ali i da sam konzervativac (ne znam šta to znači: tačerista, evrokonzervativac?!). Na kulturnom , političkom, ekonomskom planu, ja zaista verujem u različitost, u obrazovanje i u napredak, a ne u ideološke zabrane. Verujem u postkolonijalnu viziju sveta Franca Fanona i u ukorenjeni kosmopolitizam Antonija Apije i Dejvida Holindžera. I verujem da je i moj narod otvorenim stavom prema drugima svedočio na pravoj strani istorije.

Ne verujem u nametnute modele kojima nedostaje fleksibilnost i koji ne uzimaju u obzir istorijski i razvojni kontekst naroda. To je suludo. To je pokušano i taj eksperiment je nekoliko puta propao. Kaže se da je dokaz psihičke nestabilnosti ako se nešto apsurdno i neizvodljivo ponavlja bez obzira na ishod. Tu vrstu konfuzije Srbi u ovom trenutku jasno pokazuju, a mediji im zdušno pomažu održavajući ih u stanju dezorijentisanosti. Ono što me apsolutno čini uverenim u bolju budućnost naroda je sve veći broj mladih ljudi koji su spremni da izađu van ovih ideoloških zabrana i da u borbi za bolju i kvalitetniju budućnost, van partokratije, potraže mnoge, različite i često neočekivane saveznike. Kao i u mnogim periodima naše istorije, verujem da se otvorenost u pogledu ovih pitanja pre može pronaći na ulici, pijaci ili stadionu, nego u parlamentu, na televiziji ili nekoj državnoj ustanovi. Razlog je jednostavan: ti ljudi , često oslobođeni predrasuda, shvataju da je promena potrebna i da je posle jednog veka lutanja našem narodu potrebna neka vrsta usidrenja. Istorija se ubrzava, pa i putokazi , izgleda mi, promiču sve brže. Nadajmo se da će Srbi, radi sopstvene budućnosti uspeti da prepoznaju pravi.

Kako ste se snašli u ulozi emigranta kada ste napustili Beograd?

Radio sam na gotovo svim nivoima lestvice obrazovnog sistema, od jezičkih centara do srednje škole, univerziteta i filmske škole. Završio sam pedagošku akademiju i podstdiplomske studije, radio u filmskim magazinima, objavio više od sedamdeset tekstova o filmu i filmskom obrazovanju (Australija ima možda najjače medijsko obrazovanje na svetu) i imao priliku da radim na univerzitetu obučavajući nove predavače u oblasti medija. Zatim sam specijalizovao dokumentarni film i filmske žanrove i pisao o tome, a u poslednjih šest godina se intenzivno bavim bliskoistočnim filmom.

Objavljujem kratke priče, radim, koliko mi vreme dopušta na sopstvenim projektima (ove godine sam imao kratki film na festivalu najboljih kratkih filmova u Australiji-St. Kilda festival filma u Melburnu). Ali se najviše bavim pedagoškim radom.

Kako su Vas primili u Australiji i koliko je društvo heterogeno?

Daću Vam jedan primer. Na ovdašnjoj stranici ZRRR govorim o filmu, uključujući srpski film (govorio sam o Kusturičinim filmovima ali i o našem prvom igranom filmu Karađorđe) i uvek sam bio dočekivan na izuzetno lep način, nikad diskriminisan zbog mog porekla i akcenta. Naprotiv, moje znanje, koliko god delovalo ezoterično, cenjeno je do određene mere, do koje valjda zaslužujem. Profesionalno, Srbija nije deo mog rezimea jer o srpskom filmu nikada nisam pisao u kontinuitetu (naveo sam svoje specijalnosti). Naravno, nezadovoljan sam izveštavanjem o Srbima, ali to je opšte mesto srpske pozicije na Zapadu. Imam kolege iz Šri Lanke, Indije, arapskog sveta, Japana i studente iz Kine, Tajlanda, Indonezije, Nemačke, kao i decu iz Srbije čiji su se roditelji doselili ovde.

Kakva je srpska zajednica u Australiji? Koliko drži do autentične srpske kulture i tradicije?

Sa srpskom zajednicom sam ranije bio daleko više u kontaktu. Mislim da ima dobrih ljudi, radnih i razumnih ljudi, od nekvalifikovanih radnika do profesora univerziteta i od ateista do sveštenih lica. Ali emigracija je uvek refleksija problema sa kojima se susreće matica. Nadam se da sam diplomatski odgovorio na Vaše pitanje. Znate, jedan od liberalnih medija me je intervjuisao devedesetih kada ste morali da se identifikujete kao osoba koja nije nacionalista. Pitali su me da li se družim sa ljudima iz bivše Jugoslavije, iz regiona. Odgovorio sam da se ne družim jer ne biram ljude za druženje prema geografskom poreklu, već prema interesima. Slično bih rekao i za Srbe. Mada naravno u svakom društvu možemo pronaći ljude sa kojima nas vežu zajednički interesi. Uključujući arthaus filmove, Bliski istok, orijentalne tepihe, džez, dramu ili narodnu muziku-da navedem neke od mojih interesa. 

Ima li nade za maticu i njenu emigraciju u 21.vijeku?

Ima. Prvo za maticu, a onda i za emigraciju. Dijaspora je postala brojčano značajnija komponenta naše nacije u poslednjih četvrt veka. Nešto nalik na Grke, Italijane, Poljake, ali i Libance, Sirijce, Vijetnamce, Somalijce. Polako prolazi vreme ratnih trauma koje prekriva humus istorije, ko god da pokušava da je piše i zapečati koverte sa imenima krivaca i žrtava. Dolazi, nadam se, vreme novih ljudi koji će odbaciti ideološke predrasude koje su nas skupo koštale. Koji će prepoznati i sebe ali i narod kome pripadaju u vremenu koje dolazi. Naravno, obrazovanje je ključ mnogih problema sa kojima se susreću i matica i dijaspora. Ali potrebno je što više dobrih i različitih. A složićete se da u poslednjih sedamdeset godina i broj poštenih nije bio preterano visok. Ukoliko Srbi imaju sreću da ih takvi ljudi sa svešću o opštem dobru svih povedu kroz 21.vek, možda će taj vek doneti preko potrebnu konsolidaciju i napredak našem narodu koji je mnogo žrtvovao u želji za slobodom. Možda upravo ta činjenica nije razlog za apatiju, već naprotiv razlog više za optimizam?

(Princip.me)