Борис Трбић: Србија је место укорењене партократије

Са ескалацијом економске кризе, бесперспективности, а касније и политичких обрта који су довели до грађанског рата и распада Југославије, растао је број образованих емиграната који су у милионима напустили тај простор. Од шездесетих година прошлог вијека траје непрекидни одлив мозгова, а процес се наставља и након свргавања режима Слободана Милошевића 2000.године. Чини се да је нација још апатичнија након “демократских промена“, а само су се ријетки ентузијасти вратили повјеровавши у приче неспособних српских власти или зато што из неког личног разлога нису могли да остану и опстану у емиграцији.

О емиграцији, матици, медијима и културној политици, историји, другим културама, филму и свјетској кризи, разговарали смо са Борисом Трбићем, сценаристом, професором , есејистом и путописцем. Трбић је примјер који оповргава познати стереотип да урбаност, образовање, отвореност за друге културе и национализам не иду заједно.

Како себе доживљавате после година проведених у емиграцији и како из те перспективе сагледавате српску историју, културу и елиту?

Као особу која је у емиграцији провела довољно дуго времена да схвати који проблеми спутавају моју земљу да после готово једног века политичке стагнације и седамдесет година економског пропадања крене напред. Један је објективни-њен геополитички положај, као и фактори који су ван утицаја њених становника.

Други је везан за недовршен процес модернизације и по мом мишљењу заслужује већу пажњу јер је често злоупотребљаван или погрешно тумачен у разговорима о стању у коме се Србија данас налази. Модерна и процес модернизације су питања индивидуалне перспективе, а не унапред одређених мерила која се стално у овим дискусијама потенцирају.

Да ли су ти проблеми условљени политичким системима, идеологијама које су их пратиле, или је нешто било и до менталитета већине Срба?

Мислим да је у питању комбинација фактора. Један је, рекао сам то, геополитички положај земље и утицај спољних вектора силе. Други је питање менталитета. Односно онога што је било прихватљив али и наметнут идеолошки модел развоја земље и народа током 20.века. Важно је разумети да су одређени идеолошки модели стигли споља, али да су у земљи постојали услови за њихову имплементацију.

Србија је током 19.века, нарочито у периоду постепеног ослобађања од отоманског утицаја, била једна од имиграционих земаља, док се од 1945.године тај тренд потпуно преокренуо, од Титовог “гласања опанцима“ и “стабилизације“ до страховитих демографских промена у последњих четврт века. Тај тренд је од земље која је превасходно била окренута пољопривреди створио конфузну приградску популацију у полуиндустријској земљи која се стиди своје прошлости и прижељкује магловиту и неизвесну будућност као део економског, културног, духовног света којег никада није ни честито упознала.

Те потпуно сулуде идеолошке интерпретације, да искористим марксистичку синтагму, на које је Србија одговарала трзајима и исхитреним реакцијама, скупо су коштале не само државу већ и целокупан народ. Он је, као што смо у више наврата констатовали у нашим приватним разговорима, остао потпуно лишен политичке, интелектуалне и културне елите.

Тачно, може се рећи да је менталитет паланке преузео примат код нас. Нема велике разлике између формално образованих људи и класичних лумпенпролетера. И једни и други не виде даље од свог носа и увијек им је неко други крив за економске и политичке проблеме у земљи…

Да, али паланачки менталитет тумачен на начин који су преузели либерални политички прелати је управо доказ паланачке затуцаности и кампањске острашћености непостојеће елите. Србија је место укорењене партократије или да искористим грчки израз, какистократије-владавине најгорих, неталентованих медиокритета који траже ухлебљење путем партијског чланства. Не од јуче, не од пре три године. Већ седамдесет година. Читави кланови и породице, мале и нешто веће интересне групе учествују у овом растакању наслеђа, не само државног, територијалног, историјског, које су нам оставили преци. Учествују у процесу лумпенпролетеризације целог друштва. Уз то, Србија наставља старим идеолошким моделима који се и даље заснивају на идолатрији. Не говоримо рецимо о два антифашистичка покрета већ о личностима које су их предводиле, као да је Тито лично победио нацисте. О југословенству не вреди трошити речи. Србија је југословенски Аламо. Али она заиста представља само одбрану свега лошег што је остало као детритус југословенске идеје, која је можда, некада, имала нечег доброг, када су је наши преци прихватили. Ово кажем без обзира на чињеницу да у породици немам Југословена, нити сам тој идеји икада био близак.

Како се борити против паланачког, малограђанског менталитета који је метастазирао након „демократских“ промена 2000.године? Паланачки менталитет даје печат свакој идеологији који дотични формално прихвате-од расоналиста до ЛДП-а, сви испољавају симптоме човека који нити је путовао, а и ако је путовао и живео у иностранству, није био у стању да оствари присније контакте са другим нацијама и расама…

Свака врста расизма је неприхватљива у свету у коме живимо, свету умрежених економија, хибридних култура и фрагментисаних субјективитета. Они су то увек, наравно, и били, али напредак технологије, комуникационих система и крупне економске промене су омогућили да се свет повезује на најразличитије начине. То наравно не значи да наметнути идеолошки модели или некакав модернистички комесаријат који се “идеолошки описменио” на три викенд курса у некој оближњој земљи, може да буде прави путоказ у било ком смеру. У тренуцима када се одлучује о смеру развоја једног народа, важно је узети у обзир многоструке факторе који су условили његов опстанак и историјски процес.

Свака врста расизма је апсурдна са позиција монотеистичких религија које имају универзални карактер, као што су ислам и хришћанство. Како је могуће бити добар хришћанин и православац, а истовремено и расиста, занимљиво је питање за социологе религије и психијатре. Да ли је наше друштво постало ксенофобичније последњих 20.година, а и ако јесте, да ли је могуће окренути ток ствари те излијечити нацију?

Немогуће је. Србија је европска земља, по наслеђу, историји, духовности, култури, али још нисам чуо за пример да је једна земља била избачена из сопствене географије. Због чега су онда тако несигурни? Аргументи бахатих расиста типа „Ипак је ово Европа“ су као кад би вам неко махао испред носа дозволом за пешачење у пешачкој зони. И, шта ћеш са тим? Зато је важно да онај који говори о економској будућности, културној политици, образовању буде особа широких видика. Срби, као и други народи, треба да одлуче шта желе да постану. Да докуче да ли је могуће да то постигну, да ли имају снаге, и да онда направе корак у том правцу. Овако смо стигли до ситуације у којој је путовање а не његов исход, бар на кратке стазе, постало српска дестинација. Срби лутају. Зато што су као на Бројгеловим сликама вођени онима који нису у стању да воде. Али опонашајући Брехта и Мана, иако лишени њиховог талента, покушавају да буду савест нације.

Друштво је од 2000. године, наводно, учинило све да би било мање ксенофобично него што је било у претходној деценији. Да би постало далеко ксенофобичније, фрагментисан скуп појединаца, у коме је презир према мањини постало мерило нечије снаге. Могућност да некажњено дискриминишете је забрињавајућа ствар. Јер од некажњене дискриминације до уништавања културе , наслеђа, историје, само је један корак. Мислим да су многи Срби овога болно свесни. 

Појам европске културе је сложен јер су дијелови југоисточне Европе по менталитету и култури сличнији Блиском истоку него централној, западној и сјеверној Европи.

Ово је изузетно важно питање. Ви овом питању посвећујете пажњу, захваљујући Вашем знању о географској локацији и разумевању историјског контекста. Ту врсту свести о хибридном идентитету је веома тешко доказати или објаснити у Србији где се ломи “територија” и где су оштре демаркационе линије једини начин комуникације са другачијима. Једном сте ми рекли да је сведочење истине , без обзира на цену, можда и једини српски пут. Донекле се са тим слажем, под условом да није самоубилачки, а знам да нисте на то мислили. Наиме, бити на правој страни историје није мала ствар. Можда је то лакше рећи из иностранства , али ваља запамтити да су наши грађани у иностранству први установили размере једностраног тумачења југословенске кризе, далеко пре него што је то било јасно људима у Србији, који су веровали у моћ парареволуционалних промена.

Морам да додам још нешто. Написао сам у издању Филмског Центра Србије књигу која је зборник радова о филмским културама Блиског истока, од Ирана и Сирије, до Израела и Турске. И ове културе, пре свега динамичном историјом, затим бременитошћу догађаја и промена имају далеко више везе са српском од многих европских и колонијалних култура. Да објасним, режисери као Елија Сулејман, Нури Билге Џејлан, Фатих Акин, Амос Гитај или сиријски режисери који су по снази слични италијанским мајсторима, представљају нешто далеко ближе нашој култури од западних режисера. Под тим не доводим у питање нашу комуникацију са универзалним људским проблемима и вредностима већ само повлачим паралеле са трајекторијумима историје, са векторима сила који су и овде и на Блиском истоку утицали на живот, економију, духовност, културу.

То не чуди када се зна утицај римско-грчке цивилизације на блискоисточне и обрнуто. Што се тиче Блиског истока и отоманске државе која је наслиједила Византију, Срби су вјековима били у истој држави са народима Леванта и бесмислено је негирати економско-политичко-културне утицаје који ту постоје. Да ли је могуће бити хришћанин и Европљанин, а немати везе са културама западне Азије? Некако се код нас исувише изједначује европејство са хришћанством, а ова религија је блискоисточна колико и ислам.

Ми се стидимо протока људи и информација у прошлости, док се истовремено кунемо у проток људи и информација у времену у коме живимо. Али, ако је могуће без избеглица. Иронично, зар не? Првих година у Аустралији радио сам са сомалијским избеглицама у језичким центрима. Њихова интеграција је полазила од чињенице да клановско друштво са јаким анимистичким традицијама није формализовало језик од раних седамдесетих. Како онда да неког ко не познаје сопствени језик учите другом језику, правцима образовања, друштвено одговорном понашању? Зар је проблем ако неколико стотина Сиријаца, рецимо, одлучи да остане у Србији? То је култура са најстаријим градовима у људској историји, са сјајном поезијом и изузетном филмском културом, са јаким верским и социјалним елементима. То је и култура са јасном секуларном традицијом која је у арапском свету ретка, али самосвојна. Не кажем да домицилно становништво треба да се “простре” и преда свој суверенитет избеглицама и не верујем баш ни да се то тражи. Не сугеришем да се осиромашена земља разори нити да се забораве српске избеглице које таворе у прихватним центрима. Читам да су људи уплашени драматичних демографских промена али нико не сме да каже да је демографска катастрофа условљена и учињена од стране српских, југословенски настројених комуниста у првих тридесетак година Титове владавине. Усталом, првих година после 1945 стотине хиљада миграната је са југа ушло у Србију. У земљу којој је наредних 35 година владао странац. И коме су Срби подигли један бизарни маузолеј.

Пишући о палестинским режисерима, приметио сам да пишем о људима који имају сличну духовну основу, образовање, неки чак и веру као многи људи јужне и источне Европе. Хибридни идентитет је нешто што Срби нису прихватили баш захваљујући оштрим демаркационим линијама, и сада им је тешко да убеде своје прве комшије-то чине цитирајући Андрића и Селимовића-да Срби нису само деца Светог Саве. Код неких народа Леванта то није случај. Арапи су бар што се тога тиче, у секуларним државама имали јако занимљиве моделе коегзистенције који нису искључивали родољубље или извесну дозу хомогености.

Погледајте колико је тешко данас говорити о Србима Дубровника-далеко теже него о тршћанским трговцима српског порекла. Зар је могуће да је италијанизованом Србину из Трста теже оспоравати Српство него ономе који је живео у Сплиту, Шибенику или Тузли? Зашто?

Да ли је српски национализам толико слаб и да ли је национална свест толико крхка па као резултат имамо милионе српски говорећих људи који негирају свој прави идентитет?

Не знам одговор на ово питање. Са друге стране видим да се идентитет у окружењу углавном гради на чињеници да нека заједница не жели српско присуство. То нема везе ни са деведесетим, ни са падом Берлинског зида. Нису Срби страдали у Пребиловцима зато што су подржавали комунизам или Југославију. Али са ове стране , са српске стране видим само конфузију и самодеструктивни дух, који је, да се вратим на Ваше прво питање директна консеквенца непостојања јасних идеја о будућности једног народа и имплементацији тих идеја. Културна политика је кључна у таквој ситуацији. Ми се у последње време изнурујемо доказивањима где је Андрић био у освит Првог светског рата, шта је Меша написао у тестаменту-уместо њихових дела. Можда би било боље да консултујемо Милоша Црњанског. Можда његова идеја о јасној формулацији сопствених усмерења подразумева први корак у правцу другачије будућности.

Сензационалистички медији у Србији манипулишу бројкама имиграната који долазе у Европу из ратом захваћених подручја Африке и Азије. Читајући шта објављују стиче се утисак да немају никакву одговорност према читалаштву и да је неколико милиона имиграната већ трајно насељено у земљи. Како видите феномен српских медија?

У Србији су медији у сталној функцији предизборне или некакве друге политичке кампање, и, на жалост, у функцији образовања једног, заиста заосталог дела популације који није “заинтересован за политику” – у најгорем смислу те речи о којем говори рецимо Брехт. Јер ако се не интересујете за политику, политика се може заинтересовати за Вас. Не знам нијансе тих бројева, али у последњих десет година у Италију је стигло 2-3 милиона миграната. У Француску такође. Те земље имају осам, девет пута већу популацију од Србије и виши стандард. Знају ли то Срби?

Да ли мислите да треба реформисати српске медије, односно искористити интернет и међусобно повезати људе који имају шта да кажу и који не баратају полуинформацијама, које су горе од очигледних лажи?

Потребно је потпуно променити медијску слику Србије. Образовни програм, културни програм, телевизијска продукција, озбиљне информативне емисије без потпуно контролисаних реакција гледалаца нису само потреба већ и обавеза државе која жели да култивише што више добрих и различитих грађана, а не што више послушних, тупавих и затуцаних којима се лако може манипулисати.

Интернет је једна врста потребне комуникације. Жива реч је такође јако важна. Не само као разговор са истомишљеницима већ као размена мишљења са онима са којима се можда не слажемо, али од којих можемо да научимо. Лако је људе стављати у различите преграде; мени су читаоци у само неколико текстова објављених у Србији у последње време спочитавали марксистички поглед на свет (јако забавно обзиром на идеолошке ставове моје породице). Али и да сам конзервативац (не знам шта то значи: тачериста, евроконзервативац?!). На културном , политичком, економском плану, ја заиста верујем у различитост, у образовање и у напредак, а не у идеолошке забране. Верујем у постколонијалну визију света Франца Фанона и у укорењени космополитизам Антонија Апије и Дејвида Холинџера. И верујем да је и мој народ отвореним ставом према другима сведочио на правој страни историје.

Не верујем у наметнуте моделе којима недостаје флексибилност и који не узимају у обзир историјски и развојни контекст народа. То је сулудо. То је покушано и тај експеримент је неколико пута пропао. Каже се да је доказ психичке нестабилности ако се нешто апсурдно и неизводљиво понавља без обзира на исход. Ту врсту конфузије Срби у овом тренутку јасно показују, а медији им здушно помажу одржавајући их у стању дезоријентисаности. Оно што ме апсолутно чини увереним у бољу будућност народа је све већи број младих људи који су спремни да изађу ван ових идеолошких забрана и да у борби за бољу и квалитетнију будућност, ван партократије, потраже многе, различите и често неочекиване савезнике. Као и у многим периодима наше историје, верујем да се отвореност у погледу ових питања пре може пронаћи на улици, пијаци или стадиону, него у парламенту, на телевизији или некој државној установи. Разлог је једноставан: ти људи , често ослобођени предрасуда, схватају да је промена потребна и да је после једног века лутања нашем народу потребна нека врста усидрења. Историја се убрзава, па и путокази , изгледа ми, промичу све брже. Надајмо се да ће Срби, ради сопствене будућности успети да препознају прави.

Како сте се снашли у улози емигранта када сте напустили Београд?

Радио сам на готово свим нивоима лествице образовног система, од језичких центара до средње школе, универзитета и филмске школе. Завршио сам педагошку академију и подстдипломске студије, радио у филмским магазинима, објавио више од седамдесет текстова о филму и филмском образовању (Аустралија има можда најјаче медијско образовање на свету) и имао прилику да радим на универзитету обучавајући нове предаваче у области медија. Затим сам специјализовао документарни филм и филмске жанрове и писао о томе, а у последњих шест година се интензивно бавим блискоисточним филмом.

Објављујем кратке приче, радим, колико ми време допушта на сопственим пројектима (ове године сам имао кратки филм на фестивалу најбољих кратких филмова у Аустралији-Ст. Килда фестивал филма у Мелбурну). Али се највише бавим педагошким радом.

Како су Вас примили у Аустралији и колико је друштво хетерогено?

Даћу Вам један пример. На овдашњој страници ZRRR говорим о филму, укључујући српски филм (говорио сам о Кустуричиним филмовима али и о нашем првом играном филму Карађорђе) и увек сам био дочекиван на изузетно леп начин, никад дискриминисан због мог порекла и акцента. Напротив, моје знање, колико год деловало езотерично, цењено је до одређене мере, до које ваљда заслужујем. Професионално, Србија није део мог резимеа јер о српском филму никада нисам писао у континуитету (навео сам своје специјалности). Наравно, незадовољан сам извештавањем о Србима, али то је опште место српске позиције на Западу. Имам колеге из Шри Ланке, Индије, арапског света, Јапана и студенте из Кине, Тајланда, Индонезије, Немачке, као и децу из Србије чији су се родитељи доселили овде.

Каква је српска заједница у Аустралији? Колико држи до аутентичне српске културе и традиције?

Са српском заједницом сам раније био далеко више у контакту. Мислим да има добрих људи, радних и разумних људи, од неквалификованих радника до професора универзитета и од атеиста до свештених лица. Али емиграција је увек рефлексија проблема са којима се сусреће матица. Надам се да сам дипломатски одговорио на Ваше питање. Знате, један од либералних медија ме је интервјуисао деведесетих када сте морали да се идентификујете као особа која није националиста. Питали су ме да ли се дружим са људима из бивше Југославије, из региона. Одговорио сам да се не дружим јер не бирам људе за дружење према географском пореклу, већ према интересима. Слично бих рекао и за Србе. Мада наравно у сваком друштву можемо пронаћи људе са којима нас вежу заједнички интереси. Укључујући артхаус филмове, Блиски исток, оријенталне тепихе, џез, драму или народну музику-да наведем неке од мојих интереса. 

Има ли наде за матицу и њену емиграцију у 21.вијеку?

Има. Прво за матицу, а онда и за емиграцију. Дијаспора је постала бројчано значајнија компонента наше нације у последњих четврт века. Нешто налик на Грке, Италијане, Пољаке, али и Либанце, Сиријце, Вијетнамце, Сомалијце. Полако пролази време ратних траума које прекрива хумус историје, ко год да покушава да је пише и запечати коверте са именима криваца и жртава. Долази, надам се, време нових људи који ће одбацити идеолошке предрасуде које су нас скупо коштале. Који ће препознати и себе али и народ коме припадају у времену које долази. Наравно, образовање је кључ многих проблема са којима се сусрећу и матица и дијаспора. Али потребно је што више добрих и различитих. А сложићете се да у последњих седамдесет година и број поштених није био претерано висок. Уколико Срби имају срећу да их такви људи са свешћу о општем добру свих поведу кроз 21.век, можда ће тај век донети преко потребну консолидацију и напредак нашем народу који је много жртвовао у жељи за слободом. Можда управо та чињеница није разлог за апатију, већ напротив разлог више за оптимизам?

(Принцип.ме)