Boris Tadić: Vučić nije spustio Beograd na vodu već državu na kolena; Ovakva vladavina kriminala i bezakonja nije upamćena

Niko, ali baš niko od totalitarnih vladara, čak ni fašisti ni boljševici, nije kao Aleksandar Vučić pretvorio političku stvarnost u zastrašujuće ideje izložene u Hakslijevim i Orvelovim antiutopijskim biblijama. Tragikomično izgleda njegovo upinjanje da nam novim lažima objasni zašto zaslužuje mesto u istoriji, kada je u njoj odavno poznat kao politički Baron Minhauzen. Vučić je zaista prešao granice svih totalitarnih režima baziranih na mitomaniji i bukvalno pretvorio u realnost ono što je pre njega bila samo upozoravajuća literalna fantazija. U neskladu sa zdravim razumom, a u skladu sa samim sobom, Vučić nam je ipak ponovo poručio da se u politici ”ne može pobediti lažima”. I to onaj Vučić, koji je na vlast upravo došao istresajući džakove sa lažnim pokradenim izbornim listićima i koji nakon toga nastavlja da pobeđuje pre svega istim takvim lažima i širenjem straha. 

Neka poslednja istraživanja pokazuju da je samo 8% onoga što Vučić izgovori istina. U svetlu takve statistike ne čudi što se Vučić hvali izuzetnim ugledom Srbije u svetu, dok svetski mediji pišu o diktaturi u Srbiji i lažnoj međunarodnoj podršci dobijenoj na osnovu servilnosti u pogledu Kosova. Zato Vučić mora svaki dan da ponavlja kako je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde ”vosak na koverti kosovske nezavisnosti”, iako to mišljenje nije imalo nikakav presuđujući i obavezujući karakter ni za jednu državu u svetu. Ako je to ”vosak”, kako Vučić objašnjava da postoje zemlje koje i nakon toga nisu priznale nezavisnost Kosova? Međutim, ova ista vlast nije stavila vosak, nego zakucala klinom Kumanovskim sporazumom nezavisnost juga Kosova od Srbije, a potom Briselskim sporazumom i severa. Zato Vučić mora neprestano da govori o svojoj hrabrosti, da se ne bi video njegov kukavičluk u tome što sve te optužbe sme da iznosi samo pred svojim režimskim medijima i u horu plaćenih apologeta iza njega. I zato Vučić duguje građanima Srbije, a ne meni TV duel u kom će moći da čuju punu istinu. Na TV duel ga nisam pozvao kao lider opozicione stranke, već kao bivši predsednik kog optužuje za izdaju najviših nacionalnih interesa. I dok god Vučić izbegava takav duel u kom bismo pred građanima uporedili naše istine o Kosovu, on je jedna najobičnija politička kukavica i populistički huškač, koji se uprkos stalnim hvalisanjem vlastitom hrabrošću ustvari  plaši javnog dijaloga. 

Celokupno srpsko društvo je u ulozi taoca Vučićevog i naprednjačkog poimanja sveta u kom se više ne razaznaje istina od laži,, zlo od vrline, nenormalno od normalnog. Korak po korak u Vučićevoj Srbiji došli smo do toga da većinu više ni ne zanima šta je uopšte normalno. Dramatičnim siromašnjem građana doveo je do toga da su građani fokusirani samo na puko preživljavanje, a u takvim društvima podrška vlastima postaje sredstvo opstanka, a ne rezultat racionalnog izbora.Osiromašenim društvom se upravlja strahom, a ne postignućima i pre svega zato ovakve očigledne i već patološke laži ostaju nekažnjene na izborima. I dok je Srbija crna rupa po siromaštvu na Balkanu, Vučić se hvali suficitom treću godinu zaredom. Samo Orvel bi mogao da izmisli predsednika koji se hvali suficitom, dok kao Super Hik otima novac od plata i penzija građana i koji se hvali nekakvim prosekom plata u državi koja ima najveće klasne razlike u Evropi i gotovo najniže plate u regionu. 

Podsećam Vučića i zaboravne da se i Hitler hvalio sređivanjem  javnih finansija, kao što je i uz pomoć Gebelsa do savršenstva doveo tehnike pretvaranja laži u istinu. Tako i Vučić, u nadi da će postati istina, besomučno ponavlja laž o tome kako je izbavio državu od ambisa bankrotstva, da bi sakrio da je do tog ambisa dovela upravo njegova, Dačićeva i Dinkićeva vlada 2012. i 2013. godine. Spasilac koji kaže da će, između ostalog, ostati upisan u istoriji da je prvi nakon stotina godina ”spustio Beograd na vodu”, što bi valjda značilo da su još Nemanjići, despot Stefan Lazarević i Karađorđe neuspešno pokušavali da to urade pre njega. A istina je da nije spustio Beograd na vodu, već pravnu državu na kolena i istina je da će po tome ostati svakako zampaćen u istoriji, jer takav kriminal zaista se niko nije usudio da uradi stotinama godina. A mogao je svako jednako lako da donese leks specijalis i preda zemljište grada stranim i domaćim ortacima, a onda da njihove profitabilne zgradurine, koje trajno uništavaju siluetu glavnog grada, predstavlja kao istorijski državni projekat. 

Ostaće upamćen u istoriji i kao predsednik koji se bez srama kitio delima bivše vlasti, dok je ubeđivao građane da je spasio Srbiju ambisa takve vlasti. Tako i bez ikakvog srama u svoja ”istorijska” dela ubraja Pupinov most, prvi kineski infrastrukturni projekat u Evropi, čiji su izgradnja, projektovanje i finansiranje dogovoreni u vreme našeg mandata. To isto važi i za Koridor 10 i 11 koji bi jednako bili završeni i da ih Vučić nije slavodobitno otvarao, jer je ključni posao završen pre njegovog dolaska na vlast. A u istoriju će sigurno ući kao predsednik i premijer iza kog ni posle šest godina ne ostaje skoro nijedan kilometar novoprojektovnog autoputa. Bez imalo srama otvara i fabrike čiji je dolazak u Srbiju dogovoren davno pre njega i hvali se i NCR-om, Bošom, Grundfosom, Falkeom, Jurom, Geoksom, Svarovskim i mnogim drugim fabrikama sa kojima Vučić i njegova vlast nemaju ništa osim presecanja vrpce na projektima, čiji se završetak samo po ugovorima iz vremena našeg mandata slučajno poklapaju sa vremenom Vučićevog mandata. Da nema tog ”ambisa” bivše vlasti, Vučić ne bi otvorio nijedan most, nijedan kilometar autoputa i nijedno poglavlje u pregovorima sa EU. U vreme tog ”ambisa” Srbija je imala nivo stranih investicija koji ova vlast još ni blizu nije dostigla, daleko manji javni dug, o Srbiji se nije pisalo kao o zemlji u kojoj vlada diktator, Srbija nije dobijala međunarodni aplauz za servilnost u predaji svoje teritorije. I tada, kao i danas, jedine loše vesti koje su dolazile iz Srbije bile su u vezi sa Vučićevom politikom- tada, nasilne demonstracije, paljenje stranih ambasada i Jarinja, agresivna nacionalistička opozicija, javne pretnje smrću predsedniku države itd., a danas slom demokratije. 

Vučić je, da podsetim, pre 2012. obećavao da će poništiti sve što je do tada ispregovarano sa Prištinom, a umesto toga podigao je nivo pregovora sa tehničkog na statusni nivo. Obećavao je detajkunizaciju Srbije, a potom je tajkune prvo oslobađao, a onda sa njima kao koalicionim partnerima slavio predsedničku pobedu. Obećavao borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, a potom su svi optuženi za najteža krivična dela pooslobađani bilo zastarevanjem procesa, bilo naglim promenama iskaza ključnih svedoka, a ulice naših gradova su ponovo postale poprište mafijaških zverskih ubistava. Na vlast je došao istresajući džakove sa lažnim pokradenim glasačkim listićima, a nakon što je tužilaštvo utvrdilo da je lagao, nikada se nije obratio javnosti tim povodom. U istoriju će ući i kao verovatno jedini infantilno  i provincijalno fascinirani predsednik koji je u svako doba dana i noći znao tačno koliko puta se video i rukovao sa državnicima sveta. Danas nam on drži lekcije o saradnji sa tajkunima, a nikada nije objasnio priznanje Miškovića da su ga upravo on i Beko ubeđivali da pređe u SNS i da je sve vreme bio u najbližim odnosima sa njim i Nikolićem, a ne s nama. Vučić, koji je na vlast došao vičući da ”Srbija više neće biti zemlja kojom vladaju Mišković i tajkuni” i to u ime stranke u koju je ušao na nagovor Miškovića i stranke koju je baš taj isti Mišković finansirao. Danas nam taj i takav Vučić objašnjava kako se ne pobeđuje lažima. Autokrata mora da proglasi istine lažima, da bi njegove laži postale istina. Autokrata mora da govori o autoprojekciji protivnika, da bi prikrio da je sve što govori o protivniku upravo autoprojekcija. 

Moja obaveza kao bivšeg predsednika je da ukažem na opasnost pred kojom se nalazi srpsko društvo koje je taoc Vučićeve politike koja se oslanja na širenje straha i sistematsko laganje. Ponavljam da je za državu opasno da njom upravlja čovek bez uverenja, jer on misli da je u politici sve je dozvoljeno i reći i uraditi. Vučiću bez uverenja ne smeta da laže o svojim političkim oponentima i prethodnicima, kao i o samom sebi, misleći da unižavanjem i vređanjem drugog, on postaje veći. Vučiću bez uverenja nema prepreka ni za ambiciju da se po svaku cenu upisuje u istorijske udžbenike, pa makar i kiteći se tuđim perjem i pokušavajući da na svaki način peskom laži faraonski zatrpa vreme pre njega. Jednako tuđa dela, kao i sopstvena nedela.Kao bivši predsednik imam obavezu da upozorim građane da je naše društvo, izloženo sistematskom ispiranju mozga, postalo imuno na laž, ali i na svaku volju za otporom nenormalnosti. Bio bih srećan da grešim, ali se plašim, za razliku od Vučića koji se hvališe da se ničeg ne plaši, da je svako njegovo obraćanje javnosti samo brutalna potvrda njegovih faraonskih snova o uzdizanju kulta njegove ličnosti po cenu uništenja i pljačkanja Srbije. 

(SDS-NSPM)