Борис Тадић: Ако се сви слажемо да се у Србији о свему пита само један човек, онда би први захтев морао бити, ваљда, оставка тог човека

Вучић се не бави извлачењем поука из ранијих контрамитинга, већ само пажљивим подешавањем сваког корака. Ово није први пут да организује такав контрамитинг, јер је већ у годинама иза нас успевао да заустави таласе изражавања незадовољства грађана и на тај начин. Међутим, то му не би успело да протести нису преузимани на погрешан начин, тако да је део организације такозваних Вучићевих контрамитинга увек и у делу организације протеста. Вучић увек има тројанског коња у опозицији“, наводи у разговору за Данас Борис Тадић, бивши председник Србије и лидер Социјалдемократске странке.

На шта конкретно мислите?

До сада су се спрам контрамитинга, пажљиво одређивале руте протеста, захтеви, изостанак јасног политичког епилога. Тако да поуку би требало да извуче стварна опозиција и грађани који имају деценијско искуство начина на који су се гасили протести, а из њих Вучић излазио само јачи, а опозиција слабија.

Вучић увек има тројанског коња у опозицији

Шта би по вама опозиција требало да уради и има ли она снаге за нешто другачије акције, када ни комплетна опозиција није стала иза захтева за смену Гашића, Вулина, укидање ријалитија и смену руководства РТС?

Опозиција итекако има снаге, али је свих претходних година погрешно организована. И режим, на овај или онај начин, управо због свести о томе да ова опозиција има снаге, преко својих деривата пажљиво контролише начин на који се та опозициона снага каналише и организује. Од тога да ли су баш сви стали иза тих захтева много је битније да ли су сви који су стали истински опозиција. Највећи проблем опозиције је што не постоји истинско заједништво оног дела опозиције који заиста жели промене. А заједништво није ако о свему одлучује један човек, а другима буде понуђено само да га следе или не. Уосталом, то већ имамо на власти.

СДС је подржала захтеве?

Што се тиче захтева ми као Социјалдеморкатска странка смо подржали те захтеве, али нисмо учествовали у њиховом формулисању, јер је то монополизовано од стране парламентарне опозиције. Међутим, тај део опозиције у таквим потезима уопште не види проблем да таква врста монополизације произилази из избора који су одржани у потпуно нерегуларним условима. Не можете један дан тврдити да су избори били неслободни, а други дан делити опозицију спрам резултата таквих избора. Подржали смо ипак захтеве, али додали и да је ако се сви слажемо да се у Србији о свему пита само један човек, онда би први захтев морао бити ваљда смена тог човека.

Плашим се да већ у таквим елементима можемо наслутити да ће и ови протести бити организовани тако да се само издува вентил грађанског незадовољства као и сви претходних година, што само учвршћује Вучића на власти. Поготово је индикативно што они који су обесмишљавали све досадашње протесте су се овима прикључили након што су данима након трагедије ћутали. Надам се да нећу бити у праву. И да наши грађани разумеју да се овде не ради о реакцији на један трагичан догађај, већ о реакцији на општу ескалацију насиља и разарање друштва. Зато овај протест није злоупотреба једне трагедије, већ отпор грађана и опозиције која би требало да их представља на деценијско владање насиљем и страхом.

Председник Вучић изазвао је опозицију да тражи изборе и да ће их добити ?

Па опозиција све време тражи изборе, па их не добија. Таквим манипулацијама Вучић само купује време до расписивања избора у тренутку када он оцени да је за њега и СНС то најповољније. Понављам, избори ће бити расписани искључиво тада, а не када било ко из опозиције то буде тражио и комично је да својим захтевима било ко приписује заслуге за расписивање избора.

Колико је паметно у овом тренутку ићи на изборе, обзиром да Вучић поручује да опозиција не може да бира време и на које ће изборе ићи?

И када ме питате да ли је паметно ићи на изборе и на којим нивоима би требало да се распишу, мој одговор је да не можемо чекати прави тренутак, јер се он просто неће десити.

Једино што можемо је да максимално искористимо тренутак. Када год и какви год да буду расписани све ће бити подешено спрам интереса режима. Али на нама је да енергијом, снагом, знањем и доследношћу, која опозицији свих претходних година недостаје, превазиђемо тај изазов. Никада у историји се овакви режими нису рушили због тога што су избори били расписани у повољном тренутку за опозицију, или под демократским условима.

Рушили су се онда када доминантну улогу у опозицији преузму они који заиста желе промене, знају како до њих да доведу и имају снаге и воље за то. Ако будемо ишли истим путем и под истим палицама као и до сада, не можемо очекивати другачији резултат. И није потребна никаква посебна мудрост да се то увиди.

Несхватљиво је да смо као друштво у стању да оволико година понављамо исте грешке, ма колико режим утицао на то свим средствима. Међутим, ако бирачко тело може толико пута да наседа на исте трикове, поставиће се питање да ли боље и заслужујемо.

Сва медијска и друга машинерија употребљена је да се опозиција и сви који мисле другачије облате и оптуже да користе страшну трагедију у политичке сврхе ? Да ли се власт уплашила те масе људи и тишине која је владала на протесту у понедељак?

Режим је све време у том страху и зато од доласка на власт подешавају све у правцу избегавања реакције грађана. У служби тог страха је и само управљање страхом, као и контрола медија, оптужбе на рачун бивше власти и контрола дела опозиције преко ког систематски уништавају опозицију и опозиционе странке од 2012.

У служби тог страха је и енормно богаћење напредњачке олигархије, како би и у случају губитка избора задржали финансијске полуге моћи. А оптужбе на рачун опозиције да користимо трагедију у политичке сврхе су искључиво покушај режима да скрене пажњу јавности са своје одговорности.

Све што нам се дешава протеклих дана је апсолутно политичко питање и обавеза свих из опозиције је да политички реагују на то. Која је улога опозиције у једном друштву ако би ћутала на застрашујућу ескалацију насиља и потпуно разарање друштва? Покушајем да у сврху скретања пажње са сопствене одговорности деполитизују овај стравични друштвени проблем, једино режим на најгори начин злоупотребљава трагедију у политичке сврхе. Дакле, морамо разликовати одговорно политизовање, од неодговорне политичке злоупотребе.

Масакр у основној школи “Владислав Рибникар” показује све стравичне крхотине нашег друштва

Како је у Србији створена атмосфера да убити некога није злочин, ко је заказао?

Разлоге би требало тражити пре свега у протеклој деценији у којој се систематски у наше друштво упумпавала агресија и насиље и у невероватном организованом процесу лагања и обмањивања грађана Србије. Масакр у основној школи “Владислав Рибникар” не мора нужно бити последица патологије друштва у ком живимо, али све што је уследило је јасно показало све стравичне крхотине нашег друштва. Свих протеклих година упозоравам на разарање друштвеног ткива. Живимо у земљи у којој се у ријалити програмима промовишу и величају криминалци и људи осуђени за убиства, само да би се тиме подизала гледаност и политичког програма режимских телевизија. Шта се друго могло очекивати у земљи у којој грађани 24 сата на Пинку имају ред програма који промовише криминал и насиље, па ред обраћања председника државе?

Шта очекивати када људи блиски режиму свакодневно на друштвеним мрежама демонстрирају бахатост, луксуз и свемоћ?

Када смо код тога, не би требало заборавити да се непосредно пре овог таласа насиља појавио и насилнички снимак сина Вучићевог кума како понижава и вређа полицију у дивљачкој вожњи Ламборгинијем. И знамо како се та афера затварала од стране МУП-а и Гашића. Али развалине које остају у друштву се не могу затворити. Нажалост, последице креирања такве атмосфере ових дана видимо у најгорем облику. Агресија и насиље су једна од основних алатки режима и трагичне последице таквог начина управљања земљом су биле закономерне. Међутим, заказали су и сви они који су се борили против такве власти. Та друга Србија у протеклој деценији није понудила младима адекватну алтернативу.

У првој години мандата власт је ослободила половину затвореника

Власт, чини се, ни једног тренутка није сматрала да и она делом сноси кривицу за двадесетак убијених младих људи, или можда грешим?

Није реалистично очекивати од власти која је и креирала ову атмосферу у друштву, да се понаша одговорно и сагледа своју улогу у томе. Они који се нису понашали одговорно према узроку, не могу се понашати одговорно ни према последицама. Насиље и агресија су органски део овог режима и сасвим је очекивано да беже од своје одговорности и да се и у оваквој ситуацији служе агресијом и манипулацијама. Невероватно је да су сви заборавили да је ова власт у првој години свог мандата ослободила половину затвореника, а има индиција да су тим ослобађањем и трговали за новац.

Криминализација Србије је практично била предизборно обећање ове власти. И једино које су испунили. Уместо да то десет година констатујемо и критикујемо, крајње је време да почнемо да говоримо искључиво о решењима. Док се сви чуде, држава и друштво се разарају. Истим темама и у вези са режимом, али и са опозицијом, бавимо се деценију и сасвим је очекивано да у таквим околностима промена може бити само на горе.

Како гледате на то што Србија уместо умирујућих речи , данима била принуђена да слуша узнемиреног председника који је и у данима жалости најављивао разрачунавање са хијенама?

Србија десет година то слуша, па би свака другачија реакција била велико изненађење. Свих претходних година режим управља Србијом стварањем подела и атмосфере у којој је политички неистомишљеник непријатељ кога би требало уништити. Да су у Србији на власти људи који су спремни да се суоче са сопственом одговорношћу, не би ни дошло до овакве атмосфере у друштву. Све ово је закономерна ескалација начина на који СНС води државу и манипулише јавним мњењем. Као што је све ово и закономерна последица начина на који су грађани гласали 2012. уз подршку одређених социјалних структура, које су имале значајан утицај на јавно мњење кроз медијску подршку.

Док смо ми упозоравали на све ово такви су их грађанима представљали као “Черчила и де Гола”. Немамо право да се чудимо што Вучић не показује одговорност, а да се не чудимо што је не показују они који су га устоличили на власти. Како очекивати промене ако се данас сматрају најпозванијим да држе лекције о насиљу они који су до јуче имали власнички удео у Пинку, који је медијски генератор тог насиља?

Могу ли мере које је Влада Србије, на предлог председника беспоговорно прихватила, нешто да промене?

Ништа друго се није могло ни очекивати. Међутим, у држави у којој се о свему пита један човек, он за све онда сноси и највећу одговорност. Ако живимо у држави у којој су све институције само марионете Александра Вучића, онда су и оставке и тражење оставки министара бесмислене. Такви захтеви само отварају маневарски простор режиму да настави путем који је и довео до ескалације ужасног насиља широм Србије свакодневно.

Да ли је у надлежности председника да обећава јавности да два “ монструма неће видети светло дана и слободу“, да прети смртном казном. Колико у свему има популизма, а колико он стварно верује у то?

Наравно да није, али такво понашање без изузетка и по сваком питању гледамо више од десет година. Промене ће бити могуће тек онда када престанемо да се томе чудимо и то коментаришемо, а почнемо да нудимо решења тог проблема који је у потпуности блокирао демократију и нормално функционисање не само државе и друштва, већ и свакодневног живота сваког грађанина ове земље.

Што се тиче антицивилизацијског предлога враћања смртне казне, па и то смо више пута чули од ове власти. Међутим, сваки њихов предлог и реакција је искључиво подешена према потребама манипулација јавним мњењем, а не неке политике коју они заступају. Њихова једина “политика” је трансформисање резултата истраживања јавног мњења у политичке изјаве. Управо због тога су те одлуке углавном у супротности једна са другом и ниједне се доследно не држе.

Све што кажу данас у односу на истраживања јавног мњења, могу порећи сутра. И то редовно и чине. Када државом почне да управља истраживање и креирање јавног мњења, а не политика, то је крај демократије, а почетак екстремног популизма који по правилу једно друштво доводи до насиља и понора.

Шта говори о овој власти то што нико из владе, а ни сам председник није нашао за сходно да оде, запали свећу, упише се у књигу жалости, оде на сахрану. Зар власт не би морала да присуствује и нечему што није пријатно и што не доноси неке политичке поене?

Верујем да је и та одлука подешена према резултатима истраживања јавног мњења. Наравно да је било нормално да одају пошту жртвама и на тај начин.

Председника Вучића је доста изгледа погодило и то што сте део текста у Њујорк тајмсу, па вам поручује срам вас било?

Нажалост, само мали део разговора који сам имао са аутором текста из Њујорк тајмса је пренет. Мене би једино било срамота да ћутим у времену у ком се стравичном криминализацијом уништава моја земља. Посветио сам свој политички живот борби против криминала који је понови преузео доминантну улогу у држави и једина срамота би била да у томе стојим по страни.

(Данас)