Борис Беговић: Рехабилитација ММФ-а

Не иде Швајцарској добро због тога што нема програм ММФ-а, него она нема тај програм због тога што јој иде добро

Има ли, поред рехабилитације Милана Недића, још нека тема на коју се у Србији тако емотивно реагује као на резултате програма са Међународним монетарним фондом? Тешко! Али, за разлику од наведеног Недића, у случају ММФ-а огромна већина српске јавности нема никакве дилеме.

Све у свему, ради се о злочиначкој организацији, која пожар гаси бензином, која дела у функцији глобалног капитала и којој је основни задатак подривање финансијске стабилности малих независних земаља. Докази? Нису ни потребни, будући да је све то толико очигледно. Да парафразирам захтев који сам једном чуо, и то после деветог пива онога који га је испоставио: „Кажи ти мени име једне земље којој је ММФ помогао!“ Наручио сам му десето.

Него, чак се и економска наука нешто мало бавила проблемом резултата програма ММФ-а. Нешто мало скрупулозније него што то чине познаваоци свега и свачега, на првом месту светских политичко-финансијских завера. Па је јасно поставила питање: да ли програми са ММФ-ом имају ефекта на темпо привредног раста земаља које их примењују? И до чега је та наука дошла? Први (методолошки) проблем је оно што се назива негативна селекција.

Наиме, програм ММФ-а траже само оне земље које су у макроекономским тешкоћама, независно од тога да ли се ради о платнобилансној или фискалној равнотежи – само они којима лоше иде траже помоћ ММФ-а. Веома је битно уочити смер узрочно-последичне везе: они којима не иде добро одлазе код ММФ-а, а не обрнуто. То што постоји повезаност (корелација) између економских тешкоћа и постојања програма с ММФ-ом не доказује да су те тешкоће настале због тог програма. Штавише, програм са ММФ-ом је добровољан, нико не може ни једну земљу да на њега натера.

Због тога се замагљује одговор на основно питање. Анализом изворних података о стопама привредног раста које покушавамо да објаснимо, између осталог, постојањем програма ММФ-а, не можемо да дођемо до недвосмисленог закључка. Уколико се покаже да оне земље које имају ниске стопе раста истовремено имају и програм ММФ-а, одатле не следи закључак о неуспеху тог програма, будући да би, због економских тешкоћа у којима се налазе, те земље свакако имале ниске стопе раста. Управо због тога је ирелевантно то што Швајцарској иде добро, а нема програм ММФ-а. Не иде Швајцарској добро због тога што нема програм ММФ-а, него она нема тај програм због тога што јој иде добро.

Када се овај методолошки проблем реши на одговарајући начин, најновија економетријска истраживања (која укључују 213 земаља у периоду од 39 година) показују да постојање програма са ММФ-ом ипак доводи до убрзавања привредног раста, додуше са одређеном доцњом. Потребно је да прође одређено време да би, после фискалне консолидације, најчешће окоснице програма са ММФ-ом, дошло до убрзања привредног раста. Резултат који се лако теоријски дâ објаснити.

Економска наука је указала и на механизме којим програм ММФ-а може да угрози привредни раст. Један је, на пример, стварање моралног хазарда, тј. ситуације у којој се инвеститори, пре свега у хартије од вредности, понашају ризичније него што би то иначе чинили, сматрајући да је програм са ММФ-ом својеврсно осигурање – један од узрока Азијске кризе крајем прошлог века.

Други је да прилив стране валуте на основу програма може да доведе до драстичног повећања понуде стране валуте и, стога, пораста курса домаће, а то доводи до губитка конкурентности на међународном тржишту – феномен познат као „холандска болест“ (по јачању холандског гулдена шездесетих година прошлог века). Коначно, ММФ је, ипак, политичка организација, која омогућава њеним највећим акционарима, пре свега САД, да спроводе своје интересе на глобалној политичкој сцени. То омогућава земљама које преговарају о програму са ММФ-ом, а које су важне за амерички стратешки интерес или интерес неких других светских моћника, да у тим преговорима добију „попуст“. Због тога недавно одобрени програм ММФ-а са Украјином не би могао да прође ни са једном другом земљом у овом тренутку.

Ипак, као што је већ наведено, показало се да програми ММФ-а поспешују привредни раст. Но, рецимо да то није тачно. Зашто га уопште звати? Нико не спречава земљу да не закључи програм са ММФ-ом. Све то можете ви, противници ММФ-а, и сами да урадите. Спроведите реформе пословног окружења. Средите јавне финансије земље. Реструктурирајте јавни сектор. Све то може и без злочиначког ММФ-а! Кад се већ поручује, могло би и то једанаесто пиво. Срећна Нова година!

Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду

(Борис Беговић – Политика)