Бојан Пајтић: Вучић се највише плаши да не заврши као Милошевић, и то је једини разлог зашто је уопште прихватио разговор са опозицијом; Дијалогу ће бити неопходан и доктор Дулитл - да протумачи ставовe Ристичевића

“Мера у којој је опозиција показала озбиљност у вези дијалога, јесте мера којом је режим узвратио пославши једног Марјана Ристичевића. Бојим се да ће у том процесу бити неопходан и доктор Дулитл, да помогне да се разумеју ставови које ће господин Ристичевић износити опозицији”. Овим речима бивши председник Демократске странке Бојан Пајтић у интервјуу за Нова.рс коментарише почетак дијалога власти и опозиције, под посредништом посланика Европског парлмента.

Открио је и шта би урадио да се нашао са њим за столом, које су по његовом мишљењу највеће грешке опозиције, да ли се после дијалога може променити још нешто осим фризуре посланице Сандре Божић, а прогнозира и резултате наредних београдских избора.

Међу преговарачима власти данас су, између осталих, посланици Сандра Божић, Владимир Орлић, али и Марјан Ристичевић. Како вам то звучи?

Већ избор преговарача говори о нивоу озбиљности са којом власт намерава да уђе у процес разговора са опозицијом. Показује се да је било потпуно исправно становиште да сва релевантна опозиција треба да определи једног или два преговарача, заједничку платформу и да инсистира на томе да се преговори врше са доносиоцем одлука, а то је Александар Вучић. Овако разводњена опозиција тешко може да рачуна на неки озбиљан резултат. Наша опозиција није довољно снажна, ниједна странка није довољно снажна да ауторитативно уђе у процес преговарања. Све странке се мање више боре за цензус и у том смислу само заједничка платформа и преговарачи могли су постићи ефекат довољног ауторитета да га мора уважити и међународна заједница и режим. Мера у којој је опозиција показала озбиљност у вези дијалога, јесте мера којом је режим узвратио пославши једног Марјана Ристичевића. Бојим се да ће у том процесу бити неопходан и доктор Дулитл, да помогне да се разумеју ставови које ће господин Ристичевић износити опозицији.

Вучић се највише прибојава да не заврши као Милошевић

Вучић је посланике ЕП Тању Фајон и Владимира Билчика дочекао у вили Мир. Има ли ту неке симболике?

Мислим да ако се Вучић нечега прибојава у животу то је страх од тога да ће завршити као Слободан Милошевић и то је једини разлог зашто уопште прихвата да разговара са опозицијом. Прилично је парадоксално да човек који је своју каријеру почео тако што је заговарао рат, приводи своју каријеру у вили Мир.

Кад кажете опозиција није довољно ауторитативна, хоћете да кажете да ниједна опозициона странка нема ауторитет?

Режим се прибојава само уједињене опозиције, а и западни преговарачи највише воле да разговарају са релеватним политичким чиниоцима. Проблем је што због прљаве кампање која се води против опозиције и медијске блокаде ниједна странка није довољно релевантна и респектабилна да би је се режим прибојавао и да би је посланици ЕП посматрали као неког ко је “гејм чејнџер”, дакле неког ко може да озбиљно изазове режим.

Кад говорите о једној платформи, утисак је да су све које су изашле у јавност веома сличне, па остаје нејасно зашто опозиција није стала иза једне. Шта ви мислите?

Како да не. Апсолутно. Не само да су платформе сличне, него је сваком иоле обавештеном опозиционо настројеном грађанину јасно где је проблем. Сваки такав грађанин би био у стању да седне и напише неколико тачака на које ниједна опозициона странка не би могла да има примедбе. Зато сматрам да је заиста неозбиљно од опозиције што није стала иза једне платформе и што Вучић и његов режим замајавају јавност разговором са разним странкама и тако продукују неке квазиопозиционе странке са којима ће разговарати и тако додатно трошити време. Чак и да дође до неких промена, неће бити довољно времена за имплементацију. А за тај губитак времена значајним делом је одговорна и опозиција.

Који је разлог за то?

Изузимајући Народну странку која је изашла са идејом једне платформе и два преговарача, већина опозиционих странака доживела је процес преговарања као неку врсту изборне кампање. Али, нема политичког профита на процесу преговарања. То је велика грешка, коју ће опозиција нажалост скупо платити. Процес преговарања у принципу не занима грађане. Много их више занима оно што режим ради са ресурсима ове земље, што је у 2019. и 2020. власт задужила земљу за четири милијарде евра, како крчме новац грађана тиме што плате 400 милиона динара за разминиравање у Зрењанину, иако није јасно кад је уопште Зрењанин био миниран, када у Новом Саду плаћају силне милионе за пребројавање путника или кад плаћају 1,8 милиона евра за фантомску канцеларију Томислава Николића. То их много више занима него ко ће рећи две реченице после дијалога са Марјаном Ристичевићем. Да се бавим политиком и да сам представник опозиције не бих учествовао у разговору са Ристичевићем.

Напустили бисте састанак?

Једноставно бих тражио да на том састанку учествује неко ко може заиста да донесе одлуке, а не да донесе џак брашна. Напустио бих састанак, зато што је формат делегације такав да извргне опозицију руглу и да се не договори ништа.

Мислите ли да је то можда разлог зашто лидер ССП Драган Ђилас није присуствовао састанку?

Не знам који је разлог, не бих да спекулишем, могуће је да је то разлог, али дефинитивно мислим да председницима странака није место са Марјаном Ристичевићем, Сандром Божић, Владимиром Орлићем и осталим ведетама Скупштине, чије име никада нико не би споменуо, да их Вучић није поставио да буду представници грађана у Скупштини, али под знацима навода. Они немају ауторитет ни у својој улици, а камоли међу грађанима Србије или у СНС.

За Бошка не верујем да сарађује са режимом, у Ћуту немам поверења

Како вам делују наводи да лидер Двери Бошко Обрадовић и Александар Јовановић Ћута имају некакав договор са влашћу?

Господин Ћута је посебан случај по мени. Врло тешко могу да имам поверења у неког ко је по сопственом признању био члан СНС. Околност да је неко поверовао Томиславу Николићу и Александру Вучићу 2012. да могу донети нешто добро Србији не улива поверење. Што се Бошка тиче, претпостављам да је проценио да му је потребно да се дистанцира од опозиције. Нисам сигуран да је његово деловање последица некаквог договора са режимом, мислим да је пре схватио да је његова тесна сарадња са странкама левог центра нанела штету у бирачком телу. Лично немам утисак да сарађује са Вучићем.

Мислите ли да ће после дијалога нешто да се промени?

Можда ће госпођа Божић да промени фризуру или ће Марјан Ристичевић променити стајлинг.
Режим ће морати да да одређене уступке, ту нема никакве дилеме, јер је толико ниско рангирано стање демократије и људских права од стране међународне заједнице, Европске комисије, ЕП, да морају нешто да учине јер се Вучић приближава Ердогановом рејтингу и реномеу када је у питању гушење демократије. Зато ће бити неких уступака, а не због тога што је опозиција разговарала са госпођом Божић.

Да ли имате утисак да је опозиција увелико донела одлуку да учествује на следећим изборима?

Ја мислим да је већи број странака опозиције донео одлуку да учествује на изборима без обзира на изборне услове. То је општи утисак, а тај утисак имају и напредњаци, а то је проблем. Зато што опозиција може да прети само бојкотом. Она не може да изведе 300.000 грађана на улице, једино може да прети бојкотом. А бојкот је изузетан спољнополитички проблем за овај режим.

Ви, дакле, мислите да је бојкот решење и за следеће изборе?

Уколико се ништа од услова не промени, не знам како ће опозиција уопште бранити одлуку што нису изашли на прошле изборе.

Мислите ли да опозиција може да освоји Београд?

Ако су промене могуће, могуће су у Београду и због социоекономских и образовних разлога. У Београду је највећи стандард, најбоља информисаност и највиши ниво образованости становништва и у том смислу много је теже манипулисати Београђанима. Да је Србија демократска држава у којој нема куповине гласова, у којој су медији слободни, у којој нико људима у јавном и приватном сектору не прети, СНС би одавно био опозиција, а опозиција би одавно имала већину у Скупштини Београда. С обзиром да то није случај, плашим се да ни на овим изборима неће бити могуће да Београд падне, јер би пад Београда био импулс за изборе у Србији. Притом је Вучић повукао интелигентан потез узевши Шапића под окриље СНС. На тај начин ће амортизовати бруку коју је Весић годинама наносио СНС у Београду својим пројектима. У београдске изборе СНС ће ући веома снажно, управо зато што ће Весић бити бачен у други план. Уколико буде удружена или у две три колоне опозиција би у збиру могла да има преко 30 одсто гласова, али нажалост не видим да могу до победе.

(Нова.рс)